Adrijana Alegri: „Kuća suncokreta“ preispituje granice moralnosti i ljudskosti u najmračnijem periodu evropske istorije

Adrijana Alegri autorka je romana „Kuća suncokreta“ čija je radnja smeštena u Nemačkoj tokom Drugog svetskog rata. U ovom razgovoru vam otkrivamo kako se istorija i istina prepliću sa maštom i emotivnom snagom fikcije, ali i zašto „Kuću suncokreta“ nazivaju „stvarnom verzijom ‘Sluškinjine priče’“.
 

U napomenama svog romana „Kuća suncokreta“ navodite da ste na ovoj priči radili više od 20 godina. Možete li reći nešto više o tome?

Začetak ideje za ovaj roman potekao je iz dva sna pre više od 20 godina. Probudila sam se plačući, otišla do računara i napisala grube verzije prologa i epiloga.

U početku to nije bila priča o Lebensborn programu; nisam ni znala da takve ustanove postoje. Ti rani nacrti su se bavili porodičnim tajnama, kutijom sa urezanom svastikom i narušenim odnosom između majke i ćerke koji je zahtevao isceljenje.

Glas je bio jasan i snažan, pa sam odlučila da uradim istraživanje i pronađem priču koja zaslužuje da bude ispričana. Kada mi je tokom onlajn pretrage iskrsao članak o Domu Hohland, znala sam da sam je pronašla. Potpuno me je obuzela.

Rad na ovom romanu protegao se na naredne dve decenije, ali su ti snovi bili začetak. Bez njih ne bih ni započela prvu verziju rukopisa.

Kako je nastao lik Aline?

Alina mi se pojavila potpuno formirana već u prvim poglavljima – njen glas, fizički izgled i karakter prosto su se iskristalisali tokom pisanja. Što je bio slučaj i sa ostalim likovima u ovoj knjizi.

Muzika mi je pomogla da uđem u emocionalno stanje određenog lika ili scene, što je uticalo na to da se sami otkrivaju kako se radnja razvijala. Ponekad bi me Alina iznenadila, ali sam naučila da verujem tom procesu.

Spisateljica Šeli Sanders rekla je za roman: „Potresna i prelepo napisana, ‘Kuća suncokreta’ je priča o ženi razorenoj traumom i tajnama, koja mora da zanemari sopstvenu savest i postane deo laži koju najviše prezire kako bi preživela, nastavila dalje i ponovo naučila da voli.“ Šta mislite o tom opisu?

Sviđa mi se Šelina interpretacija, jer je Alina morala da se snađe u nemogućoj situaciji praveći izbore koje niko ne bi trebalo da donosi.

Doživela je katastrofalan gubitak, traumu i nasilje pre nego što je stigla u Dom Hohland, tako da je njena prva odluka morala da bude da li želi da živi ili da umre. Kada je odlučila da živi, morala je da prihvati da je zarobljena, sa vrlo ograničenim mogućnostima.

Kao svedok patnje dece, Alina je postupila u skladu sa svojim unutrašnjim moralnim kompasom – saosećajno, uprkos ličnom riziku i preziru prema programu. Ljubav i empatija prema toj deci su je spasle i učinile njeno srce otvorenim za prijateljstvo i ljubav.

Kako se događaji dalje odvijaju, Alina shvata da je postala saučesnik – što je vodi do ostalih bolnih i teških odluka.



Vašu knjigu opisuju i kao „stvarnu verziju ‘Sluškinjine priče’“. Šta mislite o tom poređenju i kako je teklo istraživanje nacističkog Lebensborn programa?

Talentovani tim mog izdavača napravio je to poređenje; volela bih da sam ga se sama setila! Pošto je nacizam oblik fašizma, postoje mnoge sličnosti sa Galadom Margaret Atvud.

Baš kao u izmišljenom Galadu, broj stanovnika Nemačke decenijama je bio u opadanju. Nemački eugenički zakoni strogo su kažnjavali „arijevke“ koje su imale abortuse, dok su istovremeno nalagali sterilizaciju ljudi koje su smatrali nepoželjnim za razmnožavanje i, kao što znamo, ubili šest miliona Jevreja i milione pripadnika drugih naroda.

U knjizi Margaret Atvud abortusi su takođe zabranjeni, a Galad je potpuno belačko društvo, jer su osobe drugih rasa istrebljeni ili poslati u kolonije.

Još jedna paralela jeste tretman žena kao „bića za rasplodnju“, ali i odredba da decu rađaju za dobrobit države. Majke u Lebensborn domovima dobijale su najbolju medicinsku negu i ishranu kako bi mogle da rode „savršene arijevske bebe“. Telo žene i njena sposobnost da rađa bile su ključne; srce i um nisu bili važni.

Kao i u Galadu, od neudatih devojaka u Lebensborn ustanovama očekivalo se da svoju decu predaju na usvajanje. Tinejdžerkama su ispirali mozak; vođe nacističkih omladinskih grupa indoktrinirale su dečake i devojčice o „biološkom braku“.

Mlade devojke su učene da nema dovoljno muškaraca za sve, ali da je njihova sveta dužnost da postanu majke za svog firera.

Moje istraživanje jeste počelo na internetu, ali tada, početkom 2000-ih, nije bilo mnogo dostupnih informacija. Prvi veliki pomak dogodio se kada sam u jednoj knjižari pronašla primerak knjige Master Race Ketrin Klej i Majkla Lipmana.

Istraživanje se odatle nastavilo, uglavnom kroz knjige, od kojih su neke stizale i „preko okeana“. Američki memorijalni muzej Holokausta u Vašingtonu imao je izvore koje nigde drugde nisam mogla da pronađem.

Za sve čitaoce koji žele da saznaju više o ovoj temi, postoji spisak izvora na kraju knjige.

Na čemu trenutno radite?

Trenutno se bavim natprirodnim – trilogijom o italijanskim vešticama (La Strega). I u ovim knjigama istražujem mnoge koncepte koje obrađujem i u „Kući suncokreta“, kao što su izbor, identitet, moć, saosećanje i iskupljenje, ali ovoga puta iz ugla počinioca, nekoga ko traži oproštaj.

Bilo je izuzetno zanimljivo, u najmanju ruku, istraživati te teme isključivo iz perspektive „čudovišta“.

Da li postoji još nešto što bi čitaoci trebalo da znaju?

Svesna sam da je „Kuća suncokreta“ priča o „manjem zlu“. Većina likova u ovoj knjizi živela je privilegovano u vreme kada su milioni nevinih ljudi – uključujući dve trećine evropskih Jevreja –proganjani i ubijani.

Odlučila sam da ovu priču ispričam prvenstveno očima mlade Nemice, jer sam želela da čitalac upozna svaki lik iz Alinine perspektive i suoči se sa izborima koje su pravili.

Materijal u ovom romanu je kontroverzan, a teme su veoma osetljive. Nadam se da će ova knjiga, makar u maloj meri, doprineti tome da važne teme ponovo dođu u fokus, kako bismo preispitali sopstvene stavove i predrasude.

Ne smemo sebi dozvoliti da zaboravimo tamu koja se tada širila kao bolest – niti da zažmurimo kada se njeni odjeci ponovo jave.

Autor: Debora Kalb
Izvor: deborahkalbbooks.blogspot.com
Prevod: Laguna
Foto: Adrijana Alegri