Adanija Šibli: Književnost je rušenje granica

Zašto su junaci njenog moćnog romana „Sporedan detalj“ bezimeni, kako vešto kombinuje različite stilove u koherentan tekst, u čemu leži snaga jezika i potvrda njegovog života, saznajemo od autorke Adanije Šibli.

Roman „Sporedan detalj“, poznate palestinske spisateljice Adanije Šibli, otpočinje u leto 1949. i govori o jezivom i monstruoznom zlodelu koji su počinili izraelski vojnici nad mladom beduinkom. Godinama kasnije jedna mlada žena u Ramali postaje do te mere fascinirana ovim „sporednim detaljem“ u istoriji izraelsko-palestinskog sukoba da se upušta u opsesivnu potragu za istinom koja će je odvesti na rizično putovanje…

Imali smo priliku da razgovaramo s Adanijom Šibli, koja u ovoj knjizi majstorski pripoveda o sadašnjosti koju neprekidno proganja prošlost.

Jedno gnusno ubistvo počinjeno u pustinji Negev 13. avgusta 1949. dešava se tačno četvrt veka pre rođenja glavne junakinje, i taj „sporedni detalj“ za nju postaje glavni, tačka koja je pokreće na potonje akcije. Kada i kako se rodila u Vama ideja da se pozabavite zločinom koji je istorija gotovo zaboravila?

Obično ne počinjem da pišem od određene ideje, već od nejasne sile i jezičke teskobe. U ovom slučaju, ta teskoba se razvija tokom godina, gura me u pravce koji mi nisu poznati, ili bar nisu svesno poznati. Nesvesno je tu aktivno – prikuplja reči, situacije u kojima ta jezička teskoba nalazi utehu ili širenje, pa i odvraćanje; ona je oblikovana i utisnuta tim susretima na jezičkom nivou, a ne na nivou koji se bavi istorijom ili stvarnošću, već onim koji ih prevazilazi.

Kako se s pravom naslućuje, postoji određena spona između dva događaja (smrti i rođenja). Glavna junakinja ne dopušta da to bude tek slučajna podudarnost. Mislite li da prošlost ostavlja tragove da nam se ne ponovi u budućnosti, a na nama je da ih prepoznamo i sprečimo?

Sumnja je više vezana za to kako se reči kroz vreme kreću, menjaju, zadobijaju nove živote; to bi se moglo nazvati slučajnošću, i naravno, vi kao i svaki drugi čitalac imate puno pravo da im prilikom čitanja dodelite nova značenja. Na primer, kako lavež psa na istom mestu s vremenom dobija novo značenje. Upravo ta promena značenja nosi tajanstvenu tranziciju koja nas može navesti da se zapitamo: kako smo prešli od jednog značenja reči do sasvim drugačijeg značenja iste te reči? U tome leži tajna ili snaga jezika – i potvrda njegovog života, koji nikada ne možemo unapred predvideti, kao ni njegove elastičnosti.

Prvi narativni tok je pisan faktografski, kao da čitamo istorijski dokument, lišen emocija, scene kao snimane kamerom, vojnici poput mašina za izvršavanje naređenja. Sve što se dešava je nekako neizmenljivo, neumoljivo, nešto što se ne da sprečiti, kao prirodna nepogoda. U drugom toku dobijamo sve za šta smo u prvom delu bili uskraćeni: ženski glas, emocije, zbunjenost, zapitanost, ljudskost jednom rečju, priču koja ne liči na dokument već je sva uzdrhtala, u grču, naponu, jer je sva od života. Kako ste uspeli da spojite dva tako naizgled različita stila pisanja u jednoj knjizi a da funkcionišu skladno?

Te dve forme naracije – jedna čiji su oblik i sadržaj oblikovani od moćnih i koja, kao što sugerišete, deluje kao činjenica, narativ kojem je lako verovati i koji lako prihvatamo, i druga, koju oblikuju i pripovedaju nemoćni, te je time prožeta teskobom, strahovima, neodlučnošću i krhkošću – narativne su forme koje me progone otkako sam shvatila da je jezik daleko od neutralne tvorevine. Iz palestinskog iskustva, druga forma naracije nam je poznatija, intimnija – to je naracija slabih; dok je ona prva oblikovala nas kao svoje subjekte, govorila o Palestincima, i u tom procesu deformisala to iskustvo do te mere da je postalo strano. Zbog toga su mi obe narativne forme oduvek bile saputnice – poput paralelnih glasova u glavi onih koje često opisujemo kao šizofrene – a sporedan detalj na kraju ulazi u tu dvostrukost, u tu književnu šizofreniju, koliko god ona bila bolna.

Teško je ne spaziti da nijedan lik nema ime, samo zanimanje, odnosno uniformu (zastavnik, vojnik, vozač, oficir, stražar), čak je i devojka bez imena. Da li time zlu oduzimate prerogative nacionalnog i dajete mu obeležje univerzalnog? Drugim rečima, da li smo rođeni da budemo i dželati i žrtve?

To je više pitanje moći – ko imenuje i ko ima pravo na ime. Kao Palestinka, jezički sam iskusila kako smo mi uvek bezimeni likovi, pa je to postalo svojevrsna jezička, odnosno književna osetljivost, u kojoj je bezimenost deo našeg bića – bića koja ne staju na stranu moćnih i njihove jezičke moći da imenuju i „razimenuju“ koga god požele. Roman, kao i možda svi moji tekstovi, sve likove čini podjednako bezimenim, i na taj način, možda, zauzima najvelikodušniju i najgostoljubiviju poziciju – onu u kojoj svako može da pronađe mesto za sebe i za druge, kroz čin čitanja.



Pas kao da je biće-posrednik, lavež je simbol koji povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost, vesnik tragičnog ishoda. O čemu svedoči simetričnost događaja koji kao da su odraz u ogledalu?

Ono što nazivate simetrijom događaja zapravo su reči koje se ne pomeraju prostorno, već se kreću kroz vreme na istom mestu. Zbog toga one postaju mera vremena, pokazatelj njegovog proticanja – svega što se može dogoditi u jeziku, u narativima koji te reči pomeraju iz jednog značenja u drugo. Ali ne odnosi se to samo na reči, već i na ono što se možda naziva onim što je izvan jezika – barem ljudskog jezika – poput laveža psa. Čak se i pseći lavež u vremenu menja, nosi sve narative koji mu dodeljuju jedno značenje u prvom poglavlju, a drugo u sledećem.

„Neće pobediti top, već čovek“ – rečenica koja je stajala na platnu okačenom na zidu. Stiče li se utisak da danas pobeđuje nešto što nije čovek?

Ova rečenica se projektuje u buduće vreme i uvek će se projektovati u budućnost, zbog čega nikada neće reći ništa o sadašnjosti. U tome je i misterija budućnosti – ono što ona nosi, ono što neki mogu nazvati verom, nadom, željom – ali u romanu, to je ono što jeste: rečenica u budućem vremenu, i ništa više od toga.

U drugom delu Vašeg romana piše da su mnogobrojne granice nametnute i na njih treba obraćati pažnju i obavezno se u skladu sa njima ponašati, čime se čovek čuva od bolnih posledica. No Vaša junakinja nije takva: čim vidi granicu, ona je preskače ili zaobilazi, što je i na delu pokazala, ali je došla u opasnost. Treba li rušiti granice, bez obzira na rizik?

Uglavnom ne narušavam stvarne granice. Ali književnost to može, fikcija to može, pa bih, kada govorimo o fikciji, rekla da granice treba rušiti bez obzira na rizik – i zato glavni junak u drugom poglavlju s pravom to i čini. Književnost je u svojoj suštini rušenje granica – granica stvarnosti, bilo u pisanju, bilo u čitanju. Naravno, tu može postojati rizik, ali takav rizik nije štetan, već nadahnjujući – on pomera naše granice, navodi nas da ih prevaziđemo, i zato je to nužan rizik koji tražimo svaki put kada tragamo za umetnošću, književnošću, fikcijom.

Kritičari hvale Vaš stil pisanja, posebno Vašu objektivnost, moralnu inteligenciju i formalnu virtuoznost. Naročito se u pohvalama ističe Džon Maksvel Kuci, dobitnik Nobelove nagrade 2003. godine. Koliko su Vam važna priznanja koja dobijate? Imate li literarne uzore?

Uvek osećam zahvalnost prema svakome ko je uključen u čin čitanja, pa i pisanja – ne nužno u vezi s mojim pisanjem ili čitanjem, već prema samim tim činovima, koji odražavaju ljubav prema jeziku. Ta ljubav, deljenje te ljubavi i spoznaja da mnogi ljudi širom sveta dele tu istu ljubav – to je utešno. U tom smislu, moji uticaji su brojni koliko i ljudi koji učestvuju u toj ljubavi, ili se čak samo oslanjaju na jezik na način koji pokazuje tu ljubav. Ponekad hodam ulicom i slušam ljude kako razgovaraju, kako pišu i ostavljaju poruke jedni drugima, kako šalju poruke – sve su to izrazi njihovog ličnog mesta u jeziku, i to me duboko nadahnjuje. Kad se vratim da čitam neki svoj tekst, iznenada mogu da pratim nadahnuće za svaku reč do nekog drugog čoveka, iz drugog mesta i drugog vremena, do te mere da postaje jasno da nisam ja stvorila te tekstove, već mnogi drugi ljudi.

Kako doživljavate književnu scenu u svojoj zemlji i svetu danas? Koje biste savremene pisce preporučili?

Književnost se ne može smestiti u neku zemlju, već u svoj žanr i u jezik na kojem je napisana – u smislu onoga što čini tom jeziku i kako taj jezik otvara prema samom sebi na nov način. Teško mi je da odgovorim na pitanje kog pisca bih preporučila, s obzirom na to koliko sam pohlepna kada je čitanje u pitanju. Mogu da preporučim toliko njih danas, samo da bih već sutra preporučila isto toliko drugih. Moja pohlepa i ljubav prema knjigama su beskrajni, ne mogu se obuzdati. Volim čak i „b“ književnost, jeftine romane, loše napisane romane, jer i u njima mogu nešto da pronađem. Čak sam vezana i za čitulje, liste obaveza, uputstva uz lekove – sve to pruža novi ulaz u jezik i pokazuje kako nas on može odvesti na mesta do kojih inače ne bismo mogli stići. U tom smislu, preporučila bih mnogo pisanih tekstova.

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 55