9 zimskih prazničnih bajki iz celog sveta

Priča o Božiću ima toliko slojeva da je skoro poput filma „Početak“ (Inception). Pre svega, ima religijski sloj koji govori o Isusovom rođenju, a zatim i istorijski: kako se Božić spojio sa paganskim praznikom Jule. Time nismo ni zašli u sekularni panteon svih dragih božićnih likova koje i nehrišćani mogu da nabroje: Sneško Belić, irvas Rudolf sa crvenim nosem, Deda Mraz i onaj strašni elf koji živi u tvojoj kući i špijunira te za Deda Mraza. Praznici su svuda, od njih ne možemo pobeći, a nekad nam se čak čini da živimo u božićnoj čestitki sve od 1. decembra do Božića.

Ali praznici se ne svode samo na Božić. Zima je uvek bila doba prazničnog veselja! Od davnina, bez obzira na religiju ili zemlju, uvek je bilo fantastičnih priča koje su se pripovedale i fantastičnih proslava. Ne možete baciti kamen na kalendar sa stranicom decembra, a da ne pogodite neki od zimskih praznika. I u tom prazničnom duhu vam predstavljam devet zimskih prazničnih bajki iz celog sveta i tradicije koje su ih nadahnule. Od Indije do Italije, od Skandinavije do severne Arizone, postoji čitav svet zanimljivih tradicija koje će udahnuti nov život u praznike. Vreme je da se razveselimo, bez obzira na to u šta i u koga verujemo!

1. Sojal, kratkodnevica plemena Hopi u severnoj Arizoni

Hopi pleme je živelo u severnom delu Arizone preko 1000 godina i jedna od njihovih najvažnijih ceremonija je Sojal, proslava kratkodnevice. Hopiji su verovali da u ovo vreme kačinas (duhovi koji čuvaju Hopije) silaze iz svojih domova u planine San Franciska da svetu vrate sunce. To je ujedno i vreme pročišćenja i molitve i smatralo se da je sve što se desi tokom godine zapisano na ovaj dan. Obično se slavi plesom, pesmom i darivanjem poklona deci. Deo ovog običaja je i bogata tradicija pripovedanja priča.

2. Panča Ganapati, Hindu verzija Božića

Panča Ganapati je petodnevni festival posvećen bogu Ganeši sa glavom slona. Započeo ga je havajski zapadni konvertit 1985, kako bi poslužio kao hinduska alternativa Božiću. Počinje 21. decembra i svih pet dana su posvećeni određenoj duhovnoj praksi u hinduizmu. Porodice koje učestvuju u njemu obično postave hram Ganeše u svojim dnevnim sobama. Svaki dan oblače Ganešu u odeću različite boje, koje predstavljaju njegovih pet moći, koje se zovu šaktis. One nisu prave „moći“ u superherojskom smislu, već nivoi ljubavi i prijateljstva koji se mogu osetiti prema ljudima u našem životu, počevši od porodice do ljubavi prema bogu.

Što se tiče Ganeše, smatra se da je on bog koji olakšava život, uklanja prepreke, slavi umetnost i daruje nove početke. Pored toga što ima mnogo ruku i glavu slona, tradicija kaže i da jaše miša! Priča o njegovom poreklu varira, od verzija po kojima je sin boga Šive i njegove pratilje Parvarti (boginje ljubavi), do verzija po kojima je on sin boginje Malini sa glavom slona, koja je zanela Ganešu nakon što je slučajno popila vodu iz Parvatine kade bačene u reku.

3. Čana i njenih sedam sinova, praznik u slavu žena u Jemenu

Za Jevreje u Jemenu, sedma noć Hanuke se slavi kao praznik posvećen ženama, zahvaljujući Čani i njenim sinovima iz Knjige Makabejaca. Priča glasi da je Čana bila majka sedmorice sinova i da su živeli u vreme tiranije kralja, koji je hteo da uništi judaizam. Čana i njeni sinovi su se suprotstavili kralju i odbili da pogaze svoju veru. Dok su dečaci žrtvovani jedan po jedan, Čanina uverenja nisu slabila i nakon što su njeni sinovi pobijeni (ali ne odrekavši se svoje vere), Čana je umrla. Ovo možda nije jedna od najveselijih prazničnih bajki, ali neverovatna snaga koju je Čana pokazala u lice neprijatelju inspiracija je za svaku ženu.

4. Jólakötturinn, islandska Jule mačka

Island ima mnoštvo božićnih čudovišta, od strašnog božićnog diva Grile, koja jede nevaljalu decu do njenih sinova, Jule momaka, Deda Mrazova koji vole da prave smicalice a ponekad i jedu ljude. Ali ova priča nije o tim čudovištima, već o njihovom ljubimcu, mački Jólakötturinn, ili Jule mački, ogromnoj, strašnoj zveri koja proganja stanovnike sela okovanih snegom na Badnje veče i proždire one koji nisu dobili novu odeću za praznik.

Mada je priča o ovoj opasnoj mački toliko stara da islandski istoričari nisu sigurni kada se pojavila, smatra se da je nastala kako bi se sela izborila sa lenjošću. U ono vreme, krojačice su radile marljivije kako bi bile sigurne da je bilo dovoljno nove odeće i da Jule mačka neće nikoga pojesti, a seljaci bi radili marljivije kako bi završili poslove do praznika, kada bi dobili novi komad odeće od svojih gospodara. Ali ne brinite! Lik mačke Jule je služio da bi se podstaklo darivanje, ne samo prijatelja i bližnjih, već i onih siromašnih. Ova demonska mačka je imala i svoje dobre strane.

5. Santa Lucija, praznik u čast svete Lucije

Gozba u čast svete Lucije se slavi 13. decembra, u sećanje na svetu Luciju, mučenicu koja je živela u vreme Dioklecijanovih progona hriščana (da skratimo priču, Rimljani nisu posebno voleli hrišćane u ovo vreme). Noseći venac sa svećama na glavi, da bi osvetlila sebi put i da bi joj ruke bile slobodne, neustrašiva Lucija je donosila hranu hrišćanima koji su se skrivali u katakombama Rima. Ovaj praznik se uglavnom slavi u skandinavskim zemljama zbog zamisli da bi festival svetlosti mogao da podigne raspoloženje tokom nezamislivo mračnih zima u Skandinaviji. Devojke obično nose duge, bele haljine sa crvenom trakom i hodaju u povorkama noseći poslužavnike sa slasnim rolnicama i kolačima dok ostali pevaju pesme. Ne brinite se, i dečacima je dozvoljeno da se uključe u proslavu!

6. Olencero, baskijski Deda Mraz

Postoji mnogo varijacija legende o Olenceru, baskijskoj verziji Deda Mraza, ali najčešća je ova: Olencero je pripadao mitskoj rasi ljudi koji su sebe nazivali Jentilacima. Oni su bili divovi u poređenju sa običnim ljudima. Olencero je živeo u miru dok se jednog dana na nebu nije pojavio oblak, vidljiv samo jednom starom i slepom čoveku. Slepi čovek je mislio da je ovo predskazanje Isusovog rođenja i pitao je divove da ga bace sa litice da ne bi doživeo nastanak ove nove religije koju nije znao ni razumeo. Divovi su pristali na to, ali su se sapleli i popadali sa litice, svi sem Olencera. Kao jedini preživeli, Olencero je prihvatio hrišćanstvo i postao veseli darodavac – Deda Mraz.

Još jedna popularna priča o Olencerovom poreklu kaže da je Olencero napušten kao beba i da ga je našla vila, da mu je dala supermoći i usvojila ga. Odrastao je u dobronamernog i nežnog čoveka, dok jednog dana nije poginuo spasavajući decu iz kuće koju je zahvatio požar. Da bi odala počast njegovoj žrtvi, vila ga je oživela i dala mu zaduženje da deli poklone deci. Bez obzira na verziju, Olencero se čini kao kul lik.

7. Veštica Befana i Gozba otkrovenja

Gozba otkrovanja se uglavnom slavi u Evropi i slavi trenutak kada su Tri mudraca shvatila da se rodio Isus, ali Italijani ga proslavljaju malo drugačije nego ostali. Njihova legenda tvrdi da je Befana bila dobra starica, koja je živela sama, kada su Tri mudraca zastala pored njene kuće i pitala je kojim putem da dođu do bebe Isusa. Ona to nije znala, ali im je ponudila prenoćište, i kako bi joj zahvalili, ponudili su joj da putuje sa njima. Odbila ih je, ali se kasnije predomislila. Međutim, dok je sakupila poklone i krenula za njima, sneg je prekrio sve njihove tragove. Zbog ovoga Befana ide od kuće do kuće i ostavlja poklone za svu decu u Italiji. Takođe se smatra da je ona poreklom rimska boginja Strenua, koja je najavljivala Novu godinu.

Ova božićna veštica nije prijateljski nastrojena. Perhta nije prvobitno bila povezana sa Božićem i čak je jedno vreme bila smatrana boginjom u paganskom panteonu gornjeg germanskog regiona Alpa. Tu je smatrana otelovljenjem sudbine, kao i duša mrtvih, i smatralo se da je povezana sa više nordijskih boginja poput Frige i Freje.

Jakob Grim je otkrio da Perhta ima dva obličja: lepe snežne devojke i ružne, stare veštice, a mislilo se i da je predvodila lov na veštice. Ali kako je vreme prolazilo, postajala je deo božićne tradicije, najviše zbog toga što je imala naviku da luta od doma do doma sredinom zime, znajući ko je bio vredan radnik te godine. Oni koji su bili vredni našli bi srebrni novčić u svojoj cipeli, a onima koji nisu (naročito devojke koje nisu završile predenje vune na vreme) bi rasporila stomake, izvadila creva i napunila ih belucima i slamom. Srećom po sve nas, ona ne živi u istoj zemlji kao i Jule mačka.

O Krampusu je snimljen film (i glumi ga Adam Skot, ni manje ni više!). Ne bi bilo fer izostaviti austrijsko-bavarskog anti Deda Mraza sa liste ali svakako ne bih želela da se nađem na njegovoj listi nevaljale dece.

Krampus se prvi put pominje početkom 17. veka. Smatra se pratiocem Deda Mraza (kojih Deda Mraz ima mnogo), koji kažnjava nevaljalu decu. Mada ne postoji priča o Krampusovom poreklu, dok se za Deda Mraza u Evropi smatralo da samo donosi poklone dobroj deci, njegovi pratioci su stvoreni kako bi se nosili sa neposlušnom decom. Krampus je zbog svojih đavoljih rogova i sklonosti ka nepotrebnom nasilju postao jedan od popularnijih pratioca. On čak ima i svoju noć, 5. decembar, koja prethodi 6. decembru, kada pada festival Svetog Nikole kojim često počinje sezona praznika u istočnoevropskim zemljama.

Na Krampusnacht ili Krampusovu noć, Krampus ide od kuće do kuće, lovi nevaljalu decu i baca ih u svoju vreću i zatim ih odnosi u podzemlje. Međutim, nije sve izgubljeno i da vas ulovi, jer legenda kaže da je Krampus slab na rakiju i pustiće vas ako mu ponudite alkoholno osveženje.

Autor: Ketrin Kovač
Izvor: bustle.com