9 fascinantnih činjenica o poznatim piscima

Da li ste znali da se ove godine u Velikoj Britaniji pojavila novčanica sa likom Džejn Ostin? Ili da postoji marka ruma inspirisana Hemingvejevim navikama? I da 16. juna treba biti u Dablinu? Detaljnije o ovome i još nekim slavnim piscima i kuriozitetima vezanim za njihov život pročitajte u ovom tekstu.

Džejn Ostin dobila svoju novčanicu

Izvanredno je kako pisac ostvari svetsku i dugovečnu slavu sa samo šest romana (ali kakvih šest romana)! Iako je Ostin koristila skroman pseudonim „Dama“, i nije zadobila previše pažnje kada su njena dela objavljena početkom devetnaestog veka, knjige poput „Gordosti i predrasude“ i „Razuma i osećajnosti“ postale su kultna dela tokom Prvog svetskog rata, kada su se britanski vojnici ponosno nazvali „džejnitima“, razmenjujući pohabane kopije kroz rovove. Dvesta godina nakon smrti Džejn Ostin, Banka Engleske je ove godine izbacila novčanicu od 10 funti sa njenim likom i jednim od najpoznatijih citata: „Nakon svega, izjavljujem da nema takvog uživanja poput čitanja.“ 
 
Ernest Hemingvej ima svoj brend ruma

Zamišljate li muške pisce kao često polupijane, snažne i grube? Poznate po srčanosti i samodestruktivnim navikama, koji, usput, ne vole da koriste prideve? Onda verovatno mislite na originalnog pećinskog čoveka sa mašinom za kucanje, „Papa“ Hemingveja. U svoje vreme Papa je podjednako bio poznat po borbama u Prvom svetskom ratu i Španskom civilnom ratu, učestvovanju u borbama sa bikovima, lovu i ribolovu, lumpovanju od Pariza do Havane, kao i po tome što je napisao poznata dela poput „Sunce se ponovo rađa“, „Zbogom oružje“ i „Starac i more.“ Danas postoje Hemingvejeve ture ili muzeji u brojnim mestima povezanim sa nespokojnim autorom, od Mičigena (mesta njegovog rođenja) do Ki Vesta (mesta gde je sahranjen). Kao što je jedan književni kritičar napisao nedavno u časopisu Njujorker: „Brend se nastavlja: njegovo gazdinstvo je licenciralo 'Ernest Hemingvej kolekciju' koja sadrži domaći rum, njegove omiljene naočare, i teški nameštaj u kubanskom stilu sa 'vinilom poput kože i toplom patinom.'“ Koliko dobitnika Nobelove nagrade se može time pohvaliti?
 
Čarls Dikens je inspirisao savremeni pridev
 

Iako je bio toliko arogantan da je sebe oslovljavao sa „Neuporedivi“, pridev „dikensovski“ sada znači bedno osiromašeno, prljavo i poniženo, poput sirotinjskih delova Londona iz devetnaestog veka koje je oslikao u klasicima poput „Božićna priča“ „Dejvid Koperfild“ i „Oliver Tvist.“ Zapravo, „Neuporedivi“ piše iz svog gorkog iskustva; kada je njegov otac zatvoren zbog duga, mladi Dikens je neko vreme dirinčio u fabrici cipela. Ali svetsku slavu je stekao svojim prvim dužim romanom, koji je objavljen u delovima u novinama, i ta slava više nikada nije izbledela: tri dana je trajalo odavanje pošte pre nego je sahranjen u Vestminsterskoj opatiji u Londonu. Pored brojnih filmskih i televizijskih adaptacija, u Engleskoj je postojao i zabavni park zasnovan na svetu iz Dikensovih knjiga, dok u Nju Orleansu postoji institucija pod nazivom „Pikvikov klub“ (po Dikensovom prvom romanu) koja svake godine predstavlja 16 debitantkinja na raskošnoj zabavi inspirisanoj 19. vekom.

Virdžiniju Vulf je igrala oskarovka

Nije slučajno da je ovaj pionir u književnosti dala svoje ime proslavljenoj predstavi „Ko se boji Virdžinije Vulf?“. Odgovor je bio (i dalje je): mnogo ljudi. Feministička ikona se u romanima („Sopstvena soba,“ „Gospođa Dalovej“ i „Ka svetioniku“) bavila pitanjima ličnog identiteta i međuljudskih (tačnije, muško-ženskih) odnosa u Britaniji između dva svetska rata, dok su njen otvoren brak i afere sa ženama bili skandalozne javne tajne. A nakon brojnih mentalnih problema Vulf se ubila tako što je ušetala u reku sa džepovima punim kamenja kako bi lakše potonula. U filmu „Sati“, inspirisanom jednim njenim romanom, Nikol Kidman je nosila prostetički nos kako bi što više ličila na nju, sa bledim, eteričnim profilom i osvojila je Oskara za najbolju glumicu te godine. Danas i dalje postoji zatvorena Fejsbuk grupa za žene preko 40 godina sa „književnim, dosetljivim i feminističkim“ naklonostima.
 
Vilijam Fokner je izbačen iz srednje škole

Otac južnjačke gotske književnosti bio je izbačen iz srednje škole, da bi kasnije postao alkoholičar i propali poštanski radnik – ne neko ko bi, na prvi pogled, imao šansu da osvoji Nobelovu nagradu za književnost. Fokner je istkao prve velike legende o sebi, slaveći svoje južnjačke pretke koji su držali plantaže i tvrdio da ima povrede iz Prvog svetskog rata iako nikada nije učestvovao u borbi. Na početku nije verovao da će bilo koga zanimati književna fikcija smeštena na američkom jugu. Kako je samo pogrešio! Foknerova karijera je startovala dubokim, lirskim porodičnim sagama poput „Avesalome, avesalome“, „Dok ležah na samrti“ i „Buka i bes“ sve smeštene u „okrug Joknapatva“, malo izmenjenoj verziji njegovog rodnog grada Oksforda u Misisipiju. Oksford je sada često mesto hodočašća Foknerovih fanova koji ostavljaju flaše alkohola na njegovom grobu kao počast „ocu južnjačke gotske književnosti.“ Fokner, koji je bio poznat po tome što je pio najeftiniji viski koji je mogao da nađe, sigurno bi cenio ovaj gest. U stvari, verovatno bi im bio izuzetno zahvalan.
 
Sestre Bronte su bile izolovane od društva

Koliko volite  „Džejn Ejr“ i „Orkanske visove“, za koje se danas smatra da su među najromantičnijim romanima devetnaestog veka? (Jer su njihovi romani imali veliku konkurenciju tada.) Da li biste bili iznenađeni ako biste otkrili da su njihovi autori ‒ Emili i Šarlot Bronte ‒ bile ćerke paroha, odgajane u izolovanoj kući u Jorkširu, samo uz sluge i članove porodice? Njihova jedina iskustva o spoljašnjem svetu bile su tmurni internati i zagušljive zabave sa bogatim porodicama. Verovatno najčudnija stvar u vezi sa sestrama Bronte jesu njihova dela iz detinjstva ‒ brojne male, ručno pisane knjige, prepune saga iz imaginarnih kraljevstava: Glastoun, Angrija i Gondal. Za ozbiljne fanove nije dovoljno otići samo u Bronte muzej; za njih je „Blago Brontovih i VIP tura za specijalne ljude i prilike“ prilikom koje 12 posetilaca mesečno imaju priliku da izbliza vide nakit, posuđe, slike i knjige koje su pripadale sestrama Bronte.
 
Dž. D. Selindžer je bio sajentolog


Pisci sa ove liste su poznati po tome što su uvek hteli da budu u centru pažnje; ovaj modernistički majstor iz sredine dvadesetog veka je „najpoznatiji po tome što nije želeo da bude poznat“, kao što je bilo napisano u njegovoj umrlici objavljenoj u Njujork Tajmsu. Nakon velikog uspeha „Lovca u žitu,“ njegovog prvog romana o bezobraznom ali osećajnom srednjoškolskom otpadniku, Selindžer je proveo 50 godina skrivajući se u Kornišu u Nju Hempširu. Njegov agent je imao instrukcije da zapali svu poštu obožavalaca, a i tužio je čoveka koji je trebalo da napiše njegovu biografiju zato što je citirao neobjavljena pisma – i pobedio. Ali nije mogao da uništi svaku knjigu o njemu: kada su njegova ćerka i mnogo mlađa ljubavnica, Džoj Mejnard objavile svoje memoare o slavnom pustinjaku, opisale su mnogo čudnijeg čoveka od onog koga smo mogli da zamislimo: njegova lista interesovanja uključivala je homeopatiju, „zen budizam, vedanta hinduizam, hrišćansku nauku, sajentologiju i akupunkturu.“ Najčudniji podatak je bila tvrdnja njegove ćerke da je Selindžer „pio sopstveni urin“ zarad dobrog zdravlja.
 
Hemingvej je bio veliki obožavalac Marka Tvena

„Tven je, pre svega, bio glumac koji je proveo dobar deo života igrajući ulogu Marka Tvena“, piše jedan kritičar u Njujorkeru. Lako se mogao prepoznati po svom kostimu: žbunasti beli brkovi i belo odelo koje je nosio tokom cele godine. Prema podacima iz Muzeja Marka Tvena u Hartfordu, u državi Konektikat, „Pojavljivao se kao brend cigara, odeće i čamaca. Škole, kazina, hoteli, parkovi, restorani, jezera i mostovi su nazivani po njemu“. Hemingvej je jednom rekao: „Sva moderna američka književnost proizilazi iz jedne knjige Marka Tvena po imenu 'Haklberi Fin'.“ Preko sto godina nakon njegove smrti, učenici širom Amerike i dalje čitaju „Avanture Haklberija Fina“ i „Avanture Toma Sojera.“ I upravo je Tvenov sarkstični, mudri i iznenađujuće moderan jezik učinio da on živi večno. Kao što je i sam jednom rekao: „Visoka i dobra književnost je vino, a moja je samo voda; ali svi vole vodu.“
 
Džejms Džojs je odao poštu svojoj ženi na divan način

Koliko pisaca ima svoj dan koji se slavi širom sveta? Dobro došli na Blumsdej, odnosno 16. jun! Ovaj praznik je nazvan po Leopoldu Blumu, glavnom junaku Džojsovog najpoznatijeg dela „Uliks“, eksperimentalnog romana toka svesti koji se odvija tokom 24 sata i koji je smešten na dan kada je Džojs imao prvi sastanak sa svojom ženom Norom Barnakl, 1904. godine. Dablin je, naravno, nulta tačka festivala Blumsdeja, sa zanimljivim doručcima, maskenbalima, književnim turama, tematskim koktelima, večernjim kabareima i maratonskim čitanjem ovog mamutskog dela (koje sadrži preko 700 strana). Blumsdej se raširio i van Irske, slavi se i u Kini, Brazilu, Novom Zelandu, Hrvatskoj i u SAD. Šteta što Džojs nije imao nikakve koristi od ovog obožavanja dok je bio živ. Irski avangardni umetnik i njegova voljena Nora lutali su Evropom tražeći lek i operacijom njegovog rastućeg slepila; umro je, siromašan, u 59. godini.

Izvor: rd.com