8 čuvenih književnih grupa

Većina nas najbolje se oseća u društvu istomišljenika – ljudi sa sličnim životnim stavovima, političkim uverenjima, radnim i drugim navikama. Umetnici, u tom smislu, ne predstavljaju nikakav izuzetak. Ideja Endija Vorhola da svoj njujorški atelje pretvori u aluminijunskom folijom obloženo sastajalište svojih saradnika i muza (bend „Velvet andergraund“, Dejvid Bouvi, Grejs Džons, manekenka Idi Sedžvik) u svetu umetnosti nije predstavljala nikakvu novinu. Među piscima, na primer, ovakav vid okupljanja i delovanja odavno je uobičajena pojava.



Predstavljamo vam osam najplodnijih književnih grupa u istoriji. Ako biste imali vremeplov – i nešto pametno da kažete – kojoj od njih biste se pridružili?

Ekipa iz Blumsberija

Aktivni: Između 1907. i 1930. godine.

Pripadnici: Virdžinija Vulf, E. M. Forster, ekonomista Džon Mejnard Kejns, kritičar Klajv Bel, slikari Vanesa Bel i Dankan Grant. S vremena na vrema društvo su im pravili i Bertrand Rasel, Oldos Haksli i T. S. Eliot.

Grupa: Sačinjavali su je mladi boemi iz dobrostojećih porodica – svi odreda obrazovani, talentovani, vredni i slobodoumni. Vrata grupe uvek su bila otvorena za istomišljenike, a sastajali su se svakog četvrtka u domu Vanese Bel u londonskom boemskom kvartu Blumsberi.

Razmenjivali su ideje, čitali svoje radove, pružali podršku i savete jedni drugima, a noću bi se upuštali i u razne „vannastavne“ aktivnosti. Bilo je tu i ljubavnih afera i sukoba, ali nekako su  uspeli da, u originalnom sastavu, prežive pune 23 godine i jedan svetski rat.

Virdžinija Vulf je jednom prilikom rekla da je grupa „uobličila pogled na svet koji ni u kom slučaju nije loš, ni zlonameran, niti čisto intelektualne prirode, koji... im omogućava da jedu za istim stolom i ostaju na okupu već dvadeset godina; i nikakva svađa, uspeh ili neuspeh to nisu promenili.“

Preporuke za čitanje: „Soba s pogledom“ E. M. Forstera, „Sopstvena soba“ Virdžinije Vulf.

Stratford na Odeonu

Aktivni: U trećoj deceniji 20. veka.

Pripadnici: Ernest Hemingvej, Džejms Džojs, F. Skot Ficdžerald, Gertruda Stajn, Ezra Paund.

Grupa: „Stratford na Odeonu“ bio je nadimak koji je Džejms Džojs dao čuvenoj knjižari „Shakespeare & Company“, smeštenoj u pariskoj Ulici Odeon. Knjižara je do dvadesetih godina prošlog veka postala stecište velikog broja stranih pisaca koji su za dom odabrali prestonicu Francuske. Iako su se na tom mestu okupljali kako bi razmenjivali ideje i čitali dela svojih kolega, stvarna akcija zapravo se odvijala u barovima i kafeima duž leve obale Sene.

Gorivo koje je ovu grupu prijatelja pokretalo i inspirisalo bio je, više od ičeg drugog, alkohol. „Ti si pijandura, ali ništa veća od većine dobrih pisaca“, rekao je jednom Hemingvej Skotu Ficdžeraldu, koji je i sam alkohol nazivao „porokom pisaca“.

Džejms Džojs – ta tanušna, poluslepa čačkalica od čoveka – imao je, navodno, običaj da tokom terevenki sa Hemingvejem izaziva ostale mušterije bara na tuču, posle čega bi se sakrivao iza svog krupnog prijatelja, vičući: „Sredi ga, Hemingveje! Sredi ga!“ Američki pisac je, bez sumnje, rado isunjavao zahteve svog prijatelja.

Preporuke za čitanje: „Sunce se ponovo rađa“ Ernesta Hemingveja, „Uliks“ Džejmsa Džojsa, „S ove strane raja“ F. Skota Ficdžeralda.



Mandarini

Aktivni: Od 1943. do 1952. godine.

Pripadnici: Alber Kami, Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar.

Grupa: „Dragi Sartre“, pisao je Kami svom prijatelju Žan-Polu, „nadam se da ti i Kastor vredno radite... javi mi kada se vratite, da organizujemo večernje druženje.“ (Kastor je bio Sartrov nadimak za Simon de Bovoar, sa kojom je živeo u otvorenom „braku“.)

„Mandarini“ nije bilo ime koje je sebi dala ova grupa prijatelja, već naslov poznatog romana Simon de Bovoar iz 1954. Ipak, više je nego primereno, jer čuvena književnica u tom delu opisuje grupu francuskih intelektualaca sa kojima se družila u posleratnom Parizu.

Kami, De Bovoar i Sartr su u to vreme već bili svetski poznata imena, buntovnici sa gomilom razloga i glavni promoteri egzistencijalizma – filozofije koja je odbacivala sve vidove kontrole (uključujući religiju, klasu i brak) u ime slobode (tela, duha i, iznad svega, izbora).

Njih troje su, sa raznolikom grupom prijatelja, provodili duge noći u pariskim džez barovima, opijajući se, plešući i flertujući. Međutim, kako su godine prolazile, odnosi između Kamija i Sartra – koji su se, navodno, često takmičili u osvajanju žena – postajali su sve zategnutiji i njihovo prijateljstvo se na kraju raspalo zbog ideoloških nesuglasica.

Preporuke za čitanje: „Mandarini“ Simon de Bovoar, „Doba razuma“ Žan-Pola Sartra, „Mit o Sizifu“ Albera Kamija.

Mastiljare

Aktivni: Tridesetih i četrdesetih godina 20. veka.

Pripadnici: Dž. R. R. Tolkin, K. S. Luis, Čarls Vilijams i još nekoliko pisaca i naučnika koji su u tom periodu radili na Oksfordskom univerzitetu.

Grupa: „Kvalifikacije“, pisao je K. S. Luis, pozivajući Čarlsa Vilijamsa da se pridruži njegovom „neformalnom klubu“, „su ljubav prema pisanju i pripadnost hrišćanskoj veri“. To je sve što je Luisu bilo važno u vreme kada je sa Tolkinom osnovao „Mastiljare“ (The Inklings).

Scenu nije teško zamisliti: u sobi ispunjenoj dimom iz lula, grupa knjiških moljaca, od glave do pete obučenih u tvid i duboko utonulih u kožne fotelje, jedan drugom dodaju od duvana požutele stranice „Gospodara prstenova“. Okupljali su se u Luisovom kabinetu da bi vodili duge rasprave o religiji i naglas čitali svoje rukopise, a zatim bi se zaputili u obližnji pab, gde su pili i zabavljali se na njima svojstven način: takmičili su se, između ostalog, u tome ko može duže da čita užasnu prozu Amande Mekitrik Ros, a da se pritom ne nasmeje.

Preporuke za čitanje: „Gospodar prstenova“ Dž. R. R. Tolkina, „Out of the Silent Planet“ K. S. Luisa i „All Hallowsʼ Eve“ Čarlsa Vilijamsa.

Okrugli sto u „Algonkvinu“

Aktivni: Od 1919. do 1929. godine.

Pripadnici: Njujorški dramski pisci, glumci, kritičari, komičari, uključujući Doroti Parker, Džordža Kaufmana, Harolda Rosa, Ednu Ferber i humoriste Roberta Benčlija i Harpa Marksa.

Grupa: U kratkom periodu posle Prvog svetskog rata Ameriku je zapljusnuo vrli novi talas kreativnosti i optimizma. Skoro punih deset godina u otmenom njujorškom hotelu „Algonkvin“ se, u vreme ručka, okupljala grupa duhovitih trendsetera kako bi diskutovali o aktuelnim temama i razmenjivali tračeve i rafale zajedljivih opaski. Nikada se nije znalo u kom pravcu će ih razgovor odvesti, a njihove živahne diskusije često su privlačile pažnju ostalih gostiju, koji su zaboravljali svoje sagovornike i, kao hipnotisani, pratili zbivanja za velikim okruglim stolom. Tokom jednog od ovih okupljanja Harold Ros je odlučio da pokrene časopis Njujorker, u čijoj redakciji je ubrzo zaposlio veći broj članova grupe.

Preporuke za čitanje: Sabrana dela Doroti Parker, „So Big“ Edne Ferber.



Harlemska renesansa (ili Novi crnački pokret)

Aktivni: Tokom treće i četvrte decenije 20. veka.

Pripadnici: Lengston Hjuz, Zora Nil Herston, Džin Tumer, Klod Mekej i još dvadesetak njujorških pisaca.

Grupa: Ovde se, umesto o književnoj grupi, pre može govoriti o pokretu koji je promovisao ideje i stvaralaštvo mladih pisaca afroameričkog porekla, ukazivao na rasne predrasude i davao glas obespravljenima.

Nastao je na inicijativu Lengstona Hjuza, Zore Nil Herston i novinskog urednika Volasa Turmana. Ovi stvaraoci su svojom kreativnošću i harizmom postigli ono što se do tada smatralo nemogućim: beli Amerikanci su prvi put u istoriji počeli ozbiljno da shvataju crnačku književnost.

Predlozi za čitanje: „The Weary Blues“ Lengstona Hjuza, „Their Eyes Were Watching God“ Zore Nil Herston, „Cane“ Džina Tumera.

Februarska kuća

Aktivni: 1940. godine.

Pripadnici: V. H. Oden, Karson Mekalers, Pol i Džejn Bouls, kompozitor Bendžamin Britn, tenor Piter Pirs i legenda striptiza Džipsi Rouz Li.

Grupa: Februarska kuća, verovatno najeklektičniji kolektiv na ovom spisku, bila je zapravo književna komuna u srcu Njujorka, u kojoj su, skoro godinu dana, zajedno živeli i radili neki od najplodnijih umova američke kulturne scene.

Tokom boravka u ovoj zajednici boema Karson Mekalers je skicirala dva remek-dela (roman „Gost na venčanju“ i zbirku kratkih priča „Balada o tužnom kafeu“). Oden je pomogao Britnu da uobliči svoju prvu operu i Džejn Bouls da završi roman „Dve ozbiljne dame“, a Džipsi Rouz Li, zvezda burleske, napisala je svoj prvi triler „The G-String Murders“.

Budući da su mnogo vremena provodili zajedno, među ukućanima je često dolazilo do nesuglasica: Odena su zvali „gospođica Haos“, jer nikada nije čistio za sobom; svađe između Pola i Džejn Bouls bile su epskih razmera. Uprkos svakodnevnoj drami, Februarska kuća postala je, kako ističe autorka Šeril Tipins, jedna od „najplodnijih i najzanimljivijih književnih družina 20. veka.“

Preporuke za čitanje: „Balada o tužnom kafeu“ Karson Mekalers, „The Age of Anxiety“ V. H. Odena.

Književni kružok Saut Sajda

Aktivni: Tridesetih i četrdesetih godina 20. veka.

Pripadnici: Više od dvadeset čikaških pisaca i pesnika afroameričkog porekla, uključujući Ričarda Rajta, Frenka Maršala Dejvisa, Arnu Bontana i Margaret Voker.

Grupa: Posle masovnog egzodusa sa američkog Juga, čikaški Saut Sajd se tridesetih godina prošlog veka pretvorio u središte političke i umetničke aktivnosti Afroamerikanaca. U samom centru zbivanja bio je Književni kružok Saut Sajda.

Grupu su 1936. godine osnovali Frenk Maršal Dejvis i Ričard Rajt (čiji će roman „Domorodac“ nešto kasnije postati jedno od najvažnijih dela afroameričke književnosti). Okupljali su se svake druge nedelje u Centru Abraham Linkoln, važnoj kulturnoj lokaciji u gradskom „crnom pojasu“.

„Po prvi put u istoriji, crni pisci su se sastajali kako bi raspravljali o svojoj ulozi u američkom društvu“, piše u Rajtovoj biografiji autorka Hejzel Rouli. „I dok su njihovi harlemski prethodnici sa nostalgijom slikali prizore svoje ruralne južnjačke prošlosti i narodne kulture, dela pisaca iz Čikaga bila su obojena urbanim cinizmom, pre svega zahvaljujući Velikoj depresiji i uplivu marksizma.“

Ričard Rajt je bio zvezda grupe. Frenk Maršal Dejvis je to ovako opisao: „Kada je Ričard na jednom sastanku završio sa čitanjem svoje kratke priče, nekoliko minuta vladala je tišina. Svi su bili dirnuti... Iskreno, bio sam zatečen. Znali smo da je talentovan, ali niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će daleko dogurati.“

Preporuke za čitanje: „Domorodac“ Ričarda Rajta, „This is My Century“ Margaret Voker.

Klub „Kiseli krastavac“

Aktivni: Od 1917. do 1935. godine.

Pripadnici: Apton Sinkler, Šervud Anderson, Karl Sandberg, Džuna Barns, Vilijam Karlos Vilijams.

Grupa: Klub „Kiseli krastavac“ (The Dill Pickle Club) bio je boemski spikizi u centru Čikaga, u kome su se, u periodu između dva svetska rata, pisci okupljali kako bi uživali u kabareu, pili viski i diskutovali o svojim idejama.

Iznad metalnih vrata ove „rupe“ je, umesto imena bara, bila ispisana reč „OPASNOST“, a na samim vratima je stajao natpis: „Poleti visoko, padni nisko, a dostojanstvo ostavi na ulazu.“

Lokal je privlačio čitavu menažeriju likova iz kulturnog života Čikaga: pisce, glumce, naučnike, pesnike, prostitutke, prevarante. Književni velikani poput Aptona Sinklera, Šervuda Andersona i Vilijama Karlosa Vilijamsa su u prostorijama kluba publici predstavljali svoje komade, organizovali večeri poezije, ali i zabave na kojima su se opijali do kasno u noć.

Vlasnik Džek Džons izjavio je da se prilikom osnivanja kluba vodio idejom da u gradu mora postojati „prostor u kome će svako imati priliku da svoje ideje i stvaralaštvo neometano predstavi publici, koja je, na kraju krajeva, najvažniji sudija.“

Preporuke za čitanje: „Džungla“ Aptona Sinklera, „Vajnzberg, Ohajo“ Šervuda Andersona, „Izabrane pesme“ Vilijama Karlosa Vilijamsa.
 
Autor: Metju Blejk    
Izvor: penguin.co.uk   
Prevod: Jelena Tanasković