7 pisaca sa neprijatnim sporednim karijerama

Pisci vode lude živote. Neki od njih, poput Hantera S. Tompsona i Grejema Grina, to ludilo čine integralnim delom njihove javne pojave. A postoje i pisci koji su ludi na način koji to ne biste očekivali. Neki od njih, kada nisu za pisaćom mašinom, rade stvari koje bi većina od nas klasifikovala kao moralno sive.



Džordž Orvel je radio kao vladin doušnik

Iako je zvanično bio socijalista, većina ljudi povezuje Orvela sa antiautoritarizmom. Njegovi najpoznatiji romani, „Životinjska farma“ i „1984“ su užasna upozorenja o mešanju države u naše živote, a njegova zastrašujuća Policija misli satirizovala je vladine doušnike na najjeziviji mogući način. Opet, van njegove fikcije, Orvel nije bio u potpunosti protiv mešanja države. Odmah nakon Drugog svetskog rata čak je i pomogao britanskoj vladi da špijunira sopstvene građane.

Godine 1949, slabašni Orvel se dobrovoljno prijavio da sastavi listu mogućih komunista i ruskih simpatizera za britanski Forin ofis. Između ostalih, među 135 imena na Orvelovoj listi našli su se i vladajući funkcioneri, pisci, pesnici, gradonačelnik Njujorka i Čarli Čaplin. Pored svakog imena, Orvel je zapisivao i lične podatke, od komentara poput „v.glup“ do pretpostavki o njihovim politčkim učenjima i rasnim poreklom. Zabeleške su bile tako specifične, da je novinar Aleksandar Kokburn kasnije tvrdio da su pokazivale duboko nepoverenje u Jevreje, crnce i homoseksualce.

Iako ne postoji dokaz da je Orvelova lista korišćena na suđenju, prouzrokovala je brojne komentare na pitanje zašto bi čovek koji je posvetio svoje ideje ličnoj slobodi, svojevoljno špijunirao političke neistomišljenike.
 
Servantes je bio omrznuti poreznik

„Don Kihot“ Miguela Servantesa je postavio temelje modernom romanu, a možda je čak i inspirisao jedan izgubljeni komad Vilijema Šekspira. Ali u svoje vreme, Servatnes nije bio samo brilijantni romanopisac, bio je takođe i omrznuti poreznik, koji je sprovodio okrutnu državnu politiku.

Krajem šesnaestog veka, Španija se oporavljala od britanskog uništenja njene flote. Grozničavo rešen da nastavi sa gradnjom kraljevstva i osvajanjem novog sveta, Filip II je nametnuo nove poreze građanima. Preterani i nepravedni, ovi novi porezi su uništili siromašne, prouzrokujući ozlojeđenost među narodom, koja još više narasla pod vladavinom Filipa III.

Tokom ovog perioda, Servantes je odlučio da postane poreznik. Nije mu bilo lako. Provincije su toliko bile besne zbog novih poreza da je Servantes izbačen iz najmanje dva manja grada i uhapšen u druga dva. Takođe se suočio sa ozlojeđenošću na svakom koraku ‒ iskustvo koje je iskoristio kasnije, u pisanju.

Edgar Alan Po se našao na vojnom sudu

Sada priznat kao književni genije, Edgar Alan Po je veći deo života proveo u siromaštvu, krećući se od jedne loše situacije do druge. Iako nikad nije potonuo toliko nisko da pomaže neprijatelju ili špijunira saradnike, njegov dug period pijanog lutanja doveo je do toga da ga američka vojska izvede pred vojni sud.

3. maja 1830. godine, sa nadom da će u roku od šest meseci postati poručnik, mladi Po, koji je već imao iskustva u vojsci, odlazi na Vestpoint. Nije uspeo. Na njegovo iznenađenje, vreme koje je prethodno proveo u vojsci mu se uopšte nije računalo i od njega se očekivalo da makar četiri godine provede na akademiji. U isto vreme, njegov očuh je počeo da mu šalje sve manje i manje novca, ostavljajući mladog pisca u oskudici. Pošto mu nije bilo dozvoljeno da napusti Vestpoint bez izričite dozvole njegovog nadređenog (koji nije hteo da mu je da), Po je odlučio da je otpuštanje iz vojske jedini način da iz nje i izađe.

I tako, 7. januara 1831. godine Po kreće sa kampanjom neposlušnosti, koja ga je dovela do sukoba sa nadređenima. Posle mesec dana izostajanja sa časova i dužnosti, odveli su ga pred vojni sud, gde je nečasno otpušten i izbačen iz vojske.

Začuđujuće, ovo nije bio kraj njegovih vojničkih avantura. Samo nekoliko meseci nakon suđenja, Po je molio upravnika Vestpointa za preporuku kako bi išao da se bori protiv Rusa u Poljskoj. Odbijen je.
 
Džo Šuster je crtao fetiš pornografiju

Kao jedan od kreatora Supermena, Džo Šuster je bio ruka koja je osmislila modernu ikonu. Sem što je crtao sve ranije stripove, Šuster je takođe napisao i većinu čuvenih priča, a pomagao je i Džeriju Sigelu u razvoju likova, onda je, za lake pare, sve te likove ponovo nacrtao u formi sadomazo fetiš pornografije.

Krajem četrdesetih godina prošlog veka, Šuster i Sigel su došli u sukob sa strip industrijom, koja ih nije skoro ništa plaćala za „Supermena“. Nakon skupe tužbe, njih dvojica su ostala bez prebijene pare, bez posla i na putu ka siromaštvu. Zbog toga je Šuster počeo da radi za časopis „Nights of Horror.“



Sadomazo časopis usko povezan sa organizovanim kriminalom, „Nights of Horor“ je bio definicija odrpanosti. Ipak, plaćali su dobro i redovno, tako da je Šuster uskočio. Iskoristio je svoje iskustvo rada na stripovima i anonimno nacrtao nekoliko vrlo nepristojnih slika, koje su uključivale identične kopije Supermena i Luis Lejn, kako rade stvari na koje nas heroji iz detinjstva nisu navikli.

Nepravedno je optužen da je njegovo delo inspirisalo seriju ubistava, a Vrhovni sud je čak izdao i zabranu objavljivanja. Zahvaljujući anonimnosti, Šusterova reputacija je ostala neukaljana, što se ne može reći za njegovo dostojanstvo.
 
Dekart se amaterski bavio vivisekcijom

Francuski genije Rene Dekart je u mnogome pomogao modernom načinu razmišljanja, uključujući i najpoznatiji filozofski citat svih vremena: „Mislim, dakle postojim“. Tumačeći racionalističku i mehanicističku filozofiju, nije se libio da ide do apsurdnih ekstrema. Verujući da životinje nemaju dušu i osećanja, Dekart je smatrao da one nisu sposobne da pate. Umesto toga, samo su simulirale privid bola. Ovo je demonstrirao tako što bi ih zakačio na dasku i sekao bez upotrebe anestezije.



Gabrijel Garsija Markes je bio Kastrov nezvanični ambasador

Dobitnik Nobelove nagrade za knjževnost i pisac nekih od najboljih romana u istoriji, Gabrijel Garsija Markes, takođe je bio i novinar koji se neumorno borio protiv endemskog nasilja u njegovoj rodnoj Kolumbiji. Verujući da novinarstvo ima moć da promeni društvo i poboljša život naroda, ogorčeno se borio protiv diktatura na kontinentnu, uključujući i surovi režim Augusta Pinočea, što čini njegovu fascinaciju Kastrovom Kubom još čudnijom.

Dok je većina latinoameričkih levičarskih pisaca branila kubanski režim, samo je Markes to radio na svetskoj pozornici. Kastrov bliski prijatelj, koristio je svoju poziciju da oslikava Kubu kao socijalistički raj, a zanemarivao je režimska zlostavljanja. Takođe je objavio brojne velike proglase o tome koliko kubanski narod voli svog vođu, ignorišću realnost javnih suđenja, zatvorskih logora i egzekucija. „Ekonomist“ piše da ga je ovo voljno zanemarivanje činjenica učinilo nezvaničnim ambasadorom Kube, propagatorom puča kakvog ni sam Kastro nije mogao da zamisli.
 
Jukio Mišima je vodio propali puč

Jukio Mišima je romanom „Ispovest maske“ praktično izmislio japansku gej književnost, dok je zahvaljujući kasnijim delima bio četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu. Međutim, njegova genijalnost krila je i mračnu stranu. Mišima je smatrao da je Japan posle rata izgubio svoj put i da nisu smeli da se predaju. Takođe je smatrao da svi moraju da žive po Bušido kodu samuraja i zastupao je ekstremni nacionalizam. Čak je i osnovao militaristički pokret 1968. godine. Ali najluđi trenutak desio se 1970. godine kada su on i četvorica članova njegovog pokreta pokušali da svrgnu vladu.

Umarširavši u sedište japanskog ministarstva odbrane u centru Tokija, grupa je preuzela kontrolu nad kancelarijom glavnokomandujućeg generala. Sa tog mesta, Mišima je izašao na balkon i održao govor koji je trebalo da inspiriše okupljene vojnike da pokrenu puč protiv vlade. Umesto toga, oni su mu se smejali. Kao odgovor tome, Mišima je izvadio svoj samurajski mač i izvršio sepuku, isekavši sopstvenu utrobu, pre nego što ga je obezglavio (nakon nekoliko bezuspešnih udaraca) član njegove milicije.
 
Izvor: listverse.com