7 činjenica o Džordžu Orvelu

Dela Džordža Orvela promenila su način na koji ljudi gledaju na sebe i svoje vlade, a i danas su hvaljena. Evo sedam fascinantnih činjenica o Orvelovom životu.

Pravo ime mu je Erik Bler

Još kao dete, Orvel je želeo da postane poznat pisac, ali je nameravao da se potpisuje kao E. A. Bler, a ne pravim imenom, Erik Bler (mislio je da ime Erik nije prikladno za pisca). Međutim, kada je izašla njegova prva knjiga – „Niko i ništa u Parizu i Londonu“ (1933) – pseudonim je bio neophodan (pretpostavio je da se njegovoj porodici neće dopasti da svi znaju kako je njihov sin, koji se školovao na Itonu, radio kao perač sudova i živeo kao klošar).

Orvel je dao izdavaču spisak sa potencijalnim pseudonimima. Pored Džordža Orvela, koji mu se najviše dopao, druge opcije su bile: P. S. Barton, Kenet Majls i H. Luis Olvejz.

Špijunirali su ga tokom Španskog građanskog rata

Ne samo da je Orvel pisao o državnom nadzoru, već ga je i na svojoj koži osetio. Biograf Gordon Bauker otkrio je da je sovjetski tajni agent špijunirao Orvela i druge levičare dok su se borili u Španskom građanskom ratu 1930-ih. Španska tajna policija je takođe došla do dnevnika koje je Orvel napisao dok je bio u Španiji i verovatno ih prosledila NKVD-u (preteča KGB-a).

Uz sve to, pratila ga je i njegova vlada (čega Orvel verovatno nije bio svestan). Nadzor je počeo 1929. kada je krenuo volonterski da piše za jednu levičarsku publikaciju u Francuskoj. Privukao je pažnju policije i kada je posetio rudare 1936. godine dok je sakupljao informacije za „Put za Vigan“ (1937). Jedan policijski narednik je 1942. prijavio MI5-u da Orvel ima „uznapredovale komunističke stavove“ i da se oblači „kao boem, u kancelariji i u slobodno vreme“. Srećom, čovek iz MI5 koji je bio zadužen za taj slučaj poznavao je Orvelov rad i znao je da on „ne odobrava komunističku partiju, a ni ona njega“.

Imao je problema sa objavljivanjem „Životinjske farme“

Orvelu su finansijski uspeh i popularnost izmicali sve do „Životinjske farme“, njegovog alegorijskog pogleda na Rusku revoluciju i njene posledice. Ali uprkos kvalitetu knjige, Orvel je 1944. imao problema da nađe izdavača. Neki je nisu razumeli: T. S. Eliot, direktor izdavačke kuće Faber and Faber, primetio je: „Svinje u tvom romanu su mnogo inteligentnije od drugih životinja, pa su zato najsposobnije da upravljaju farmom.“ Viktor Golanc, koji je objavio veliki deo Orvelovih ranijih radova, nije bio voljan da kritikuje Sovjetski Savez i Josifa Staljina.

Izdavač Džonatan Kejp skoro da je pristao da štampa knjigu, ali mu je Ministarstvo informisanja sugerisalo da ne stvara neprijateljstvo sa Sovjetskim Savezom, saveznikom u Drugom svetskom ratu (međutim, zvaničnik koji je dao ovo upozorenje kasnije je razotkriven kao sovjetski špijun). Dok su se odbijanja ređala, Orvel je čak pomišljao da sam objavi knjigu, sve dok „Životinjsku farmu“ nije prihvatila mala štamparija Fredrika Varburga. Zbog uspeha koji je knjiga doživela nakon objavljivanja 1945. neki izdavači su sigurno zažalili što su je odbili.

Ernest Hemingvej mu je poklonio pištolj

Tokom Španskog građanskog rata, staljinisti su se okrenuli protiv pripadnika POUM-a, levičarske grupe uz koju se Orvel borio. To je dovelo do hapšenja pripadnika te grupe, njihovog mučenja, pa i ubijanja. Orvel je pobegao iz Španije pre nego što su ga uhvatili – ali kada je 1945. otišao u Pariz da radi kao dopisnik, verovao je da bi i dalje mogao biti u opasnosti zbog komunista koji su se ustremili na svoje neprijatelje.

Pištolj bi mu lepo poslužio kao zaštita, ali kao civil Orvel nije mogao lako da ga pribavi. Rešio je da se obrati Ernestu Hemingveju. Orvel je posetio Hemingveja u hotelu „Ric“ i predočio mu svoje strahove. Hemingvej, koji se divio Orvelovim romanima, uručio mu je poluautomatski džepni pištolj. Ne zna se da li je Orvel nekada morao da ga upotrebi.

Bio je prijatelj Oldosa Hakslija

Pre nego što je Orvel napisao „1984.“ (1949), a Oldos Haksli „Vrli novi svet“ (1932), njih dvojica su se upoznali u Itonu, gde je Haksli predavao francuski. Dok su neki studenti iskorišćavali Hakslijev loš vid i podsmevali mu se zbog toga, Orvel ga je branio i bilo mu je drago što mu je Haksli profesor.

Orvel i Haksli su takođe davali jedan drugome na čitanje svoje najpoznatije radove. Pišući za časopis Time and Tide, Orvel je 1940. godine nazvao „Vrli novi svet“ dobrom karikaturom hedonističke utopije, ali je rekao da „nema nikakve veze sa pravom budućnošću“, koju je zamišljao kao „nešto što liči na špansku inkviziciju“. Haksli je 1949. godine Orvelu poslao pismo sa svojim utiscima o „1984.“ Iako se romanu divio, smatrao je da „žudnja za vlašću može podjednako dobro da se zadovolji navođenjem ljudi da zavole svoju servilnost, kao i bičevanjem i prebijanjem dok ne postanu poslušni.“

Poslao je vladi spisak ljudi za koje je mislio da su simpatizeri komunista

Orvel je 2. maja 1949. poslao spisak imena jednom prijatelju u Ministarstvu spoljnih poslova čiji je posao bio da se bori protiv sovjetske propagande. Na spisku je bilo 35 imena ljudi za koje je pretpostavljao da su simpatizeri komunista. Orvel je u pismu napisao: „Nije loša ideja imati spisak ljudi koji su verovatno nepouzdani.“ Takođe je napisao: „Kako stvari stoje, reklo bi se da je ovaj spisak veoma klevetnički ili optuživački, ili kako se već pravilno kaže, pa se, molim te, pobrini da ga neizostavno dobijem nazad.“

Orvel je želeo da Britanija preživi pretnju totalitarizma i gotovo je izvesno da je duboko verovao da pomaže u tome. Međutim, ipak iznenađuje da je čovek koji je izmislio Velikog Brata tako lako dao vladi spisak sa sumnjivim imenima.

Umro je od tuberkuloze

Kada se Orvelova tuberkuloza pogoršala 1940-ih, lek je postojao: antibiotik streptomicin koji se na američkom tržištu nalazio od 1946. Međutim, do streptomicina nije bilo lako doći u posleratnoj Velikoj Britaniji.

Zahvaljujući svojim vezama i uspehu, Orvel je uspeo da nabavi lek 1948, ali je od njega dobio ozbiljnu alergijsku reakciju: između ostalog, počela je da mu opada kosa, ljuštili su mu se nokti i izlazili čirevi na ždrelu. Njegovi lekari, koji nisu imali iskustva sa novim lekom, nisu znali da bi manja doza verovatno mogla da ga spase bez užasnih nuspojava; umesto toga, Orvel je obustavio lečenje (ostatak leka je dao dvojici drugih bolesnika od tuberkuloze, koji su se oporavili). Ponovo je probao streptomicin 1949, ali ga i dalje nije podnosio. Orvel je podlegao bolesti 21. januara 1950.


Autor: Sara Ketler
Izvor: biography.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Foto: Branch of the National of Journalists