6 zabluda o poznatim knjigama i piscima

Od misterije o Šekspirovom pravom identitetu do neistina o ličnom životu Džejn Ostin i čuvene Hemingvejove priče o cipelama za bebu, razotkrivamo ukorenjene mitove o nekim od najpoznatijih svetskih pisaca i dela, preuzete sa Jutjuba, iz epizode emisije Misconceptions.

Zabluda prva:
„Ah, ubogi Jorik, dobro sam ga poznavao...“, kao stih iz Hamleta

Jedan od najpoznatijih stihova iz jedne od najpoznatijih scena u „Hamletu“ nije ono što većina ljudi misli. Pravi stih glasi: „Avaj, jadni Joriče! Znao sam ga, Horacio; bio je bezgranično veseo; imao je izvrsne dosetke.“ Ovo je samo jedan od mnogih Šekspirovih citata koji se potpuno pogrešno navode. Primera radi, ista je situacija sa vešticama u „Magbetu“ i citatom: „Udvostruči napor dotle; ognju, gori; ključaj, kotle..“

A tu je i slučaj: „Romeo, o, Romeo! Zašto! Zašto si Romeo?“ Sam navod nije pogrešan, ali u brojnim engleskim adaptacijama „Romea i Julije“, Julija recituje ove stihove pogledom tražeći svoju ljubav. Citat se zapravo odnosi na uzrok, a ne na mesto.

Zabluda druga:
Istoričari veruju da Vilijam Šekspir nije bio pravi Šekspir

Ovo je veoma zanimljiva teorija zavere: Vilijam Šekspir je prosto bio pseudonim nekog drugog, nepoznatog pisca (ili grupe pisaca). Potencijalno je u pitanju osoba kraljevske krvi ili žena, ali definitivno ne običan glumac iz Stratforda.

Iako postoji pregršt ljudi koji veruju u ovakve priče, zabluda je da je Šekspirov identitet tema neke velike istorijske debate. Velika većina pozorišnih istoričara i stručnjaka o Šekspiru smatraju da je ova teorija malo verovatna i da nije verodostojna.

Ne postoje konkretni dokazi da je iko osim Šekspira napisao njegove drame. Povremeno je upošljavao saradnike, ali ne postoje uverljivi dokazi da se neka druga zagonetna ličnost predstavljala kao Vilijam Šekspir. Glavni „dokazi“ su prosto sumnje o njegovoj verodostojnosti. Recimo, kako je neko relativno skromnog porekla znao toliko toga o internim spletkama u kraljevskim krugovima? Da li je moguće da jedna osoba napiše toliko klasika koji se i danas proučavaju? Da li je čovek zaista mogao toliko da pronikne u lepotu života i ljubavi?

Manjak konkretnih dokaza nije sprečio antistratfordsku teoriju da dospe do popularne kulture. Oksfordska teorija pretpostavlja da je pravi Šekspir bio Edvard de Vir, sedamnaesti erl od Oksforda. Glavni argument oksfordijanaca se oslanja na paralele između događaja u pojedinim Šekspirovim dramama i događaja u De Virovom životu, čineći od ovih dela pre autobiografije, nego „puke“ drame o članovima kraljevske porodice. U ovoj teoriji ipak postoje neki nepremostivi problemi, poput činjenice da je De Vir umro 1604. godine, dok je nekoliko Šekspirovih drama objavljeno nakon toga, sa aluzijama na istorijske događaje koji su se odigrali u deceniji nakon De Virove smrti.

Iako ne znamo sve o životu Vilijama Šekspira, pošteno je reći da je oksfordska teorija zasnovana više na zanimljivim slučajnostima, nego na čvrstim dokazima.

Zabluda treća:
Frankenštajna je stvorio zli doktor i njegov pomoćnik, Igor

Nije čudno da o „Frankenštajnu“ Meri Šeli, jednoj od najpoznatijih horor priča svih vremena, postoji gomila zabluda. Najupečatljivija je, naravno, to što Frankenštajn nije ime čudovišta, već njegovog tvorca, dr Viktora Frankenštajna. To je prosto kȏ pasulj. Međutim, postoji druga upečatljivija zabluda: da je dr Viktor Frankenštajn zapravo doktor. Nigde u knjizi se ne pominje da je on ikakav doktor. Zapravo, u originalnom romanu Meri Šeli, on je student. Ova zabluda je nastala zahvaljujući brojnim kasnijim reinterpretacijama u kojima je Viktor Frankenštajn prikazan kao doktor Frankenštajn.

Tu je i slučaj Frankenštajnovog pomoćnika Igora, koji čak i ne postoji u originalnoj verziji romana. Viktor Frankenštajn je imao pomoćnika u pozorišnoj adaptaciji romana koja je premijerno prikazana 1823. godine, ali se zvao Fric. Lik se ponovo pojavio u originalnoj filmskoj adaptaciji iz 1931. godine, zbog čega ga mnogi ljudi poistovećuju sa Frankenštajnom. Ali opet, ni tu se nije zvao Igor.

Odakle je onda ime poteklo? U nastavcima originalnog filma postojao je Jegor, ime mu je slučajno pisano sa Y, ali nije bio grbavac, niti pomoćnik, već samo ludi kovač. U romanu uopšte ne postoji nikakav pomoćnik. Igor, koji se uglavnom (pogrešno) povezuje sa „Frankenštajnom“, sada se smatra tipskim likom sledbenika gotskih zlikovaca. Čak je prikazan i kao Drakulin pomoćnik u nekim verzijama te priče.

Zabluda četvrta:
Džejn Ostin je bila potpuno nepoznata

Ovo je jedna od glavnih tema za raspravu kada pričamo o nasleđu Džejn Ostin: ime joj se za života nikada nije pojavilo na knjigama. Ovo je istina – na njenom prvom objavljenom romanu „Razum i osećajnost“ stajalo je samo: Pisala dama. Posle njegovog uspeha na narednim delima je pisalo autorka romana „Razum i osećajnost“, a kasnije i autorka romana „Razum i osećajnost“ i „Gordost i predrasuda“. Na to je uticalo nekoliko faktora, a glavni je bio seksizam 19-og veka. Smatralo se da nije prikladno da žena gradi karijeru, naročito kao što je pisanje, pored dužnosti u domaćinstvu, poput majčinstva. Uz društvene pritiske običaj je bio da muška rodbina zastupa žene u pravnim poslovima. Zbog toga su spisateljice često birale da objavljuju knjige anonimno.

Međutim, većina ljudi ne zna da je tada bila česta praksa da se na knjigama uopšte ne objavljuje ime pisca, bez obzira na pol. Džejms Rejven, profesor savremene istorije na univerzitetu Eseks, otkrio je u svom istraživanju anonimnosti osamnaestog veka da je između 1750. i 1790. godine oko 80% romana objavljeno anonimno. Tajna identiteta Ostinove se nije baš najbolje čuvala čak i pored činjenice da se ni na jednoj njenoj objavljenoj knjizi nije našlo njeno ime. U knjizi „Džejn Ostin – njen život i pisma“, koja sadrži detalje iz života spisateljice koje su obelodanili članovi njene porodice, otkriva se da se među aristokratijom relativno dobro znalo ko je prava autorka romana „Gordost i predrasuda“. (Princ namesnik ju je čak pozvao u svoju biblioteku.)

Njena anonimnost ide podruku sa uvreženim mišljenjem da je Ostinova bila stidljiva, skromna žena, koja je često prikazivana kao samotnjak. Međutim, ovo je možda pre posthumna izmišljotina negoli precizna predstava njenog života. U biografiji „Džejn Ostin: Tvrdoglavo srce“ Valeri Grosvenor Majer navodi se da je posle smrti Džejn Ostin 1817. godine njena porodica požurila da je „prikaže u boljem svetlu, kao prijatnu i slatku, ignorišući tamniju stranu koja nas fascinira. Oni su cenzurisali njena pisma i ispeglali njen imidž. Ona je bila razboritija, razdražljivija i zajedljivija nego što su oni to želeli da priznaju.“

Zabluda peta:
Hemingvej je napisao čuvenu priču od šest reči

Na većini predavanja o kreativnom pisanju na fakultetima izučava se žanr blic-fikcije (flash-fiction). To su vrlo, vrlo kratke priče koje ipak imaju početak, sredinu i kraj. Jedan od najpoznatijih primera je famozna priča od šest reči: „Na prodaju, cipele za bebu, nenošene.“

Često se Ernest Hemingvej navodi kao autor ove tragične kombinacije reči. Međutim, to je zabluda.

Književni agent po imenu Piter Miler je tvrdio da mu je priču o nastanku Hemingvejove kratke priče ispričao „čuveni novinski sindikator“ 1974. godine. Potom je 1991. godine objavio svoju tvrdnju u knjizi.

Prema priči, Hemingvej je ručavao sa nekolicinom drugih pisaca. Kladio se da može da napiše kompletnu priču u samo šest reči. Svaki pisac je priložio deset dolara, a nakon što je napisao priču na salveti i pokazao je društvu za stolom, preuzeo je svoju nagradu.

Logično je da se ovakva priča pripiše Hemingveju. Jedan od njegovih svojstvenih kvaliteta bila je minimalistička upotreba jezika. Tragična priča od šest reči se tu baš uklapa. Međutim, ne postoje dokazi da je Hemingvej pravi autor ove priče. Miler je navodno čuo priču 1974. godine, a Hemingvej je preminuo 1961. Zapravo, verovatno ne postoji pravi autor, već je to prosto mešavina pravih oglasa sa početka 20. veka.

Godine 1906. pojavio se sledeći oglas: „Na prodaju, nosiljka za bebu, nekorišćena. Raspitajte se u ovoj kancelariji.“ Zatim se u jednom članku iz 1910. godine pominje oglas: „Ručno pravljena sprema i krevetac za bebu. Nekorišćeni.“

Tokom narednih decenija pojavilo se nekoliko sličnih primera priča (ili naslova). Raznim autorima i dramaturzima su se pripisivale zasluge, ali izvorni tvorac ipak ostaje nepoznat.

Zabluda šesta:
Uzrečica Šerloka Holmsa je: „Elementarno, dragi moj Votsone“

Šerlok Holms je i danas jedan od najpopularnijih književnih likova. U njegovim brojnim avanturama jedno uvek ostaje isto: Šerlok uvek nešto precizno zapazi, Votson ostaje zaprepašćen, a Holms odgovara opuštenim i prilično snishodljivim tonom: „Elementarno, dragi moj Votsone.“ Jedini problem je što se ovakav niz reči ne nalazi ni u jednoj od originalnih priča.

Holms u knjigama i pričama koristi reč „elementarno“ da opiše određene zaključke. U Dojlovoj kratkoj priči „Grbavac“, koja je objavljena 1893. godine u časopisu Strand, reč „elementarno“ je upotrebljena kada je Holms na osnovu Votsonovog izgleda zaključio šta je doktor radio u skorije vreme. U epizodnoj verziji „Baskervilskog psa“ iz 1901. godine postoji scena gde Holms ispituje štap za hodanje i uspeva da izvede zaključak o veličini čovekovog psa. „Zanimljivo, iako elementarno“ Holmsove su reči.

Uz to, u brojnim prilikama on koristi frazu „dragi moj Votsone“, ponekad čak i u istoj sceni gde izgovara „elementarno“ (recimo, baš u „Grbavcu“). Međutim, ove reči se nikada nisu pojavile zajedno. To nije sprečilo da ova poštapalica označi duh vremena. Već 1901. godine kratka parodija sa detektivom Herlokom Šolmsom sadrži frazu: „Elementarno, dragi moj Votsone.“

Tokom sledećeg veka frazu je u bezbroj prilika koristilo veliki broj govornika. Različite verzije Šerloka Holmsa, van Dojlovog kanona, razume se, naposletku bi uzrečicu nosile kao počasni znak, kao u filmu „Povratak Šerloka Holmsa“ iz 1929. godine. To ne menja činjenicu da je u pitanju moderna izmišljotina.

Autor: Džastin Dod
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Đorđe Radusin