6 top muzičkih biografija

Časopis Rolingstoun, referentni magazin iz oblasti muzike, objavio je listu najboljih muzičkih biografija. Na toj listi su se našle i knjige koje je Laguna objavila.


Brus Springstin: „Born to Run“ (2016)

Kada je Brus Springstin objavio svoju autobiografiju, bilo je to pravo iznenađenje. Nikoga nije obavestio da se priprema za ovaj „nastup“. Slavni muzičar iskrenim, opuštenim tonom pripoveda o različitim razdobljima i aspektima svog života, ne izbegavajući pritom ni neke od najneprijatnijih detalja, poput komplikovanog odnosa sa ocem i višedecenijske borbe sa depresijom. Svesno preskače neke od dobro poznatih anegdota kako bi čitaoce upoznao sa nekima koje do sada nisu imali prilike da čuju, kao što su priča o tome kako je sa Litl Stivenom zbog neprimerene garderobe izbačen iz Diznilenda ili kako je na proslavi 80. rođendana Frenka Sinatre izvodio džez standarde sa neobičnim triom koji su činili Stiv Lorens, Idi Gorme i Bob Dilan. „Born to Run“ nije autobiografija razmaženog muzičkog superstara, već vrednog, talentovanog i iznad svega pristojnog čoveka, koji će vas svojim rečima rasplakati, nasmejati i podstaći na razmišljanje.

---

Kit Ričards: „Život“ (2010)

„Život“ je knjiga koja će vas naterati da se zapitate kako je moguće da se neko ko je preživeo takav haos danas uopšte ičega seća. Pa ipak, Kitu Ričardsu, čoveku koji mnoge od nas svakodnevno šokira činjenicom da je još uvek na ovom svetu, pošlo je za rukom da napiše sjajnu knjigu o svom fascinantnom životu. Ako ne dozvolite da vam česti zajedljivi komentari na račun Mika Džegera pokvare ugođaj, neizmerno ćete uživati u ovom štivu.

---

Sleš i Entoni Boza: „Sleš“ (2007)

Sleš nije prvi pripadnik benda Guns N’ Roses kome je palo na pamet da objavi memoare – preduhitrili su ga Stiven Adler („My Appetite for Destruction“) i Daf Mekejgan („Itʼs So Easy (And Other Lies)“) – ali mora se priznati da je knjiga koju napisao u saradnji sa njujorškim novinarom Entonijem Bozom iznenađujuće originalna. Čak i u trenucima kada slavni gitarista sa pomalo neprimerenom dozom nonšalancije opisuje ekstreme svog dekadentnog života. Primer? Nakon što je izgubio svest tokom terevenke u jednom hotelu, lekari u bolnici nekako uspevaju da mu ponovo pokrenu srce. Sleš se žali: „Nisam se kajao zbog predoziranja, ali bio sam besan na sebe zbog toga što sam umro. Cela ekskurzija u bolnicu mi je pojela dobar deo slobodnog dana.“

---

Elton Džon: „Ja“ (2019)

Kada je Elton krajem 2019. godine objavio dugo obećevane memoare, svet je konačno otkrio zbog čega je film „Roketmen“ bio takva anemična gnjavaža – ispostavilo se da je Kapetan Fantastični čuvao najsočnije detalje za svoju fenomenalnu knjigu. Knjiga „Ja“ je savršena mešavina bespoštedne trač-partije i još bespoštednijeg izrugivanja na vlastiti račun. Stidljivi engleski školarac Redžinald Dvajt donosi odluku da postane zvezda gliter roka, daje sebi ime Elton, šepuri se poput pauna kroz sedamdesete, da bi na kraju postao doajen svetske muzičke scene. Zakoračite na put od žute cigle!

---

Džon Lidon: „Roten: Zabranjeno za Irce, Crnce i Pse“ (1993)

Džoni Roten vam otkriva sve što ste oduvek želeli da znate o tome kako su Seks pistolsi svojom muzikom – i samim postojanjem – pokazali srednji prst celom svetu. Osim o odrastanju u siromašnoj irskoj imigrantskoj zajednici u Londonu i životu sa majkom koja je bila još živopisnija ličnost od njega, Lidon govori i o dubokoj mržnji koju gaji prema religiji, kraljici, ostalim članovima Seks pistolsa, hipicima, bogatašima, rasistima, seksistima, engleskom političkom sistemu, Malkolmu Meklarenu i, naravno, Pink Flojdu. „Mnogi smatraju da su Seks pistolsi jednostavno bili negativni“, kaže on. „Slažem se. I šta tome, dođavola, fali? Biti negativan je često najpozitivnija stvar koju možete da uradite u ovom dosadnom društvu.“

---

Bili Ajdol: „Igrati sa sobom“ (2017)

Kada čitate biografije poznatih muzičara i dođete do dela koji govori o osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka, možete biti sigurni da ćete, pre ili kasnije, naleteti na ime Bilija Ajdola – najverovatnije u sceni u kojoj se pominje konzumiranje nekakvih opojnih sredstava. Bilo je samo pitanje vremena kada će ovaj muzičar napisati sopstvene memoare. I naravno, nije nas razočarao – čak i u popisu pojmova na kraju njegove knjige pronaći ćete više drame nego u većini romana koje ste do sada pročitali. Kada čitaoca ne šokira svojim rokenrol avanturama, autor pesama „White Wedding“ i „Cradle of Love“ mu oduzima dah svojom prozom: „Neprekidni jecaj auto-puta kao da je odjek moje iscrpljene duše.“ Godine možda prolaze, ali Bili je još uvek naš idol.

Autor: Rob Šefild
Izvor: rollingstone.com
Prevod: Jelena Tanasković