50 nijansi sive u životima 9 pisaca

Roman „50 nijansi sive“ pokrenuo je diskusije širom sveta o seksualnosti kada se brzinom munje uvukao na police i u spavaće sobe, ostavljajući čitaoce da se pitaju koliko je stvarno nastran njegov anonimni autor. Ipak, malo nastranosti kod slavnih pisaca nije neobično. Začudili biste se koliko je pisaca imalo fetiše jedne ili druge nijanse.



Napomena Redakcije Lagune: ovaj tekst je preuzet sa sajta listverse.com čija je osnovna namena da zabavi svoje korisnike. S tim u vezi, prenošenje ovog teksta ima prevashodno takav karakter i u tom smislu ga valja čitati.
 
9. Džejms Džojs

Mnogi smatraju da je Džojs najbolji moderan pisac. „Portret umetnika u mladosti“ je snažan spoj autobiografije i fikcije o kojem se diskutuje u učionicama širom sveta. U međuvremenu, profesori i dalje pažljivo analiziraju „Uliksa“, pokušavajući da odgonetnu njegov smisao skoro vek kasnije.

Dok je živeo u Dablinu, odvojen od svoje žene, Džojs je uživao da joj piše pisma od kojih bi se i E L Džejms postidela. U njima on ispituje ženu o prethodnim ljubavnicima, izražava želju za uzajamnim oralnim seksom, strasno je zove „*urvom“, fantazira o analnom seksu, zahteva od nje da ga šiba i tako dalje. Ono što stvarno privlači pažnju jeste Džojsova fascinacija činom defekacije – konkretno, gledanje Nore kako to radi, bacajući se na nju čim završi i sa željom da vidi dokaz tog čina na njenom seksi donjem rublju.
 
8. F. Skot Ficdžerald

Ficdžerald je ponovo dobio na popularnosti u prethodnim godinama zahvaljujći filmskoj adaptaciji „Velikog Getsbija“. Nepobitna je činjenica da je Ficdžerald u svojim delima najbolje opisao Ameriku u tranziciji, zemlju neverovatnih mogućnosti i užasnih padova.

Ficdžeraldov ljubavni život je bio vrlo sličan tome. Jednom prilikom, Ficdžeralda je njegova nestabilna žena Zelda optužila da je imao homoseksualnu aferu sa Ernestom Hemingvejom, tako da je on otišao kod prostituke kako bi joj dokazao da je heteroseksualac. Nastavilo se kao što i očekujete. Ficdžeraldove seksualne ludorije nisu stale na tome: biograf Džefri Mejers navodi da je Ficdžerald imao fetiš prema stopalima, ali svoja nije nikada pokazivao. Iako ne možemo znati da li su ove glasine istinite, fetiš prema stopalima možda objašanjava zašto ga je privlačio Hemingvej: Ficdžerald je takođe rekao zbogom oružju. (igra reči na engleskom, naslov Hemingvejevog romana „Farewell to Arms“ se može prevesti i kao „zbogom rukama“ prim. prev.)
 
7. Platon



Kulturološki, mnogo dugujemo Platonu: koncepcije o ljubavi i prijateljstvu, saznanja o Sokratu, i njegova parabola o pećini, koja govori o razlici između percipirane i realne stvarnosti mnogo pre Kijanu Rivsa i Lorensa Fišburna i njihovih naočara i kožnih mantila u „Matriksu“.

Takođe, Platonu dugujemo i izraz „platonska ljubav.“ Zbog njene eksplicitno neromantične definicije, mnogi su pretpostavljali da je i sam Platon bio seksualno neutralan. Ipak, u brojnim drugim trenucima Platonovog života, moderan svet bi ga smatrao prilično nastranim. U „Gozbi“ se zalaže za to da muškarci uzimaju dečake tinejdžere za ljubavnike. Ovi dečaci bi tako stekli opšte obrazovanje i kontakte, bila bi to neka vrsta umrežavanja za koje je Platon tvrdio da je dovoljno moćno da svrgne tirane. I dok ovaj iznenađujući stav možda izgleda kao zaostavština iz antičkog doba, Platonovu logiku iz „Gozbe“ je kasnije upotrebio Oskar Vajld u sudskom procesu koji se vodio protiv njega.
 
6. Fridrih Niče

Ovaj čuveni nemački filozof je izneo stanovište da je Bog mrtav i izumeo Supermena mnogo pre nego što je bilo ko nacrtao vanzemaljca sa crvenim plaštom. Neke od Ničeovih nihilističkih stavova iznosi i bezbožnik Rast Kol u hit seriji „Pravi detektiv“ na HBO-u.

Ipak, Niče nije imao sreće sa damama, pošto su dve žene odbile njegovu ponudu za brak. Vrlo je verovatno da je ovo pomoglo u kreiranju njegovog mizoginog stava koji se provlači u kasnijim tekstovima. Možda zbog toga što nije imao sreće u ljubavi ili šarmantnog stava prema ženama, Niče je često posećivao bordele. Na nesreću, prilikom jedne od ovih poseta Niče se zarazio sifilisom, što je prouzrokovalo nervni slom i na kraju i smrt, koja je usledila nakon decenije ludila. Prema biografiji napisanoj 2002. godine, u pitanju je bio muški, a ne ženski bordel, koji je doveo do njegove propasti. U svakom slučaju, nije doživeo da vidi najavu za film „God's Not Dead.“
 
5. Žan Žak Ruso

Ruso je bio vrlo uticajan kako u rodnoj Francuskoj tako i u Americi, koja je osnovana malo pre njegove smrti. Pisao je o važnosti uloge građana u vladi i u zajednici i veoma je uticao na naše shvatanje privatnog vlasništva, reprezentativne demokratije i odnosa između slobode i bezbednosti unutar društva.

Pomogao je i u popularizaciji autobiografije kroz svoje prvobitne „Autobiografske spise.“ Iskreno je dokumentovao sve svoje uspehe i loše trenutke, misli i osećanja i povremeno sramotna uzbuđenja. Poslednje uglavnom dolazi iz detinjstva gde je dobijao batine od atraktivne sluškinje u ranim tridesetim. To ga je toliko uzbuđivalo da je kasnije dosta dugo pokušavao da evocira osećanja iz prošlosti tako što je bio „na kolenima ispred ohole gospodarice“ i „slušao njena naređenja i molio za milost.“ I dok je poznat po tome što je napisao da je „svaki čovek rođen slobodan i da je svuda u okovima“, njegov život je pomogao da ilustruje da nisu baš svi okovi značili i kaznu.
 
4. Ernest Hemingvej

Hemingvej je poznat po svojoj oskudnoj prozi i vrlo muževnim likovima. Neke je proganjao rat, neke žene, a neke i jedno i drugo. Njegovi klasici uključuju i obavezne srednjoškolske naslove „Starac i more“ i „Zbogom oružje.“
Njegova robusna muževnost ga nije sačuvala od sopstvenih nastranosti i izmotavanja. Uz već pomenute optužbe Zelde Ficdžerald da je Hemingvej imao aferu sa F. Skotom, decenijama je flertovao sa glumicom Marlen Ditrih, uprkos, ili možda zbog, činjenice da se nikad nisu smuvali.

Ovo flertovanje je kulminiralo dugim pismom u kojem Hemingvej zamišlja glumicu upucanu i svučenu na sceni, sa penom na ustima, dok njegov tenk mrvi ljude napolju. U jednoj sentimentalnoj poruci kaže da je zahvalan što među njima nikad nije bilo dovoljno „*urvinske krvi“ da bi flert prerastao u nešto više od toga, a onda je, u istom pismu, uverava da zna mnogo *urvi i da i ih ne mrzi.
 
3. Oskar Vajld



Vajldov intelekt je legendaran, i verovatno ste čuli neki njegov citat od vaših načitanih prijatelja. Osim „Slike Dorijana Greja“ možda vam je poznat i  po predstavi „Važno je zvati se Ernest“, koja se vrti oko čoveka koji bukvalno vodi dva života.
Nažalost, Vajld je bio dobro upoznat sa vođenjem dvostrukog života. Kao homoseksualac u veoma homofobičnoj Engleskoj, balansirao je između toga da se uklopi i bude svoj. Međutim, kada je zaveo pogrešnog čoveka – sina markiza od Kvinsberija – pokrenuo je prvo od tri suđenja koja su otkrila veći deo njegovog prljavog života, koji je uključivao bordele, prostitutke i nekoliko maloletnih partnera. Vajldova odbrana, u kojoj je citirao Platona, bila je manje ubedljiva nego što se nadao, i na kraju je osuđen na dve godine teškog rada.
 
2. Čarls Bukovski

Čak i među seksualnim devijantima, Bukovski je autor koji se ističe. Pisac iz Los Anđelesa, Bukovski je morao da bori za poštovanje u Evropi pre nego je našao publiku za svoja dela. A ona su uključivala otvorena mišljenja o seksu i bitnosti pića, što je sam autor shvatao vrlo ozbiljno.

Bukovski je objavio 1978. knjigu proze i poezije pod nazivom „Žene“. U njoj njegov alter ego Henri Kinaski daje oduška svojim frustrirajućim osećanjima i mislima o svim ženama sa kojima je spavao, a skoro svi ženski likovi zasnovani su na stvarnim osobama iz života Bukovskog. Zaista treba biti posebna vrsta ženomrsca pa pretvoriti svoje seksualne odnose u istraživanje za knjigu u kojoj su žene predstavljene kao loše.
 
1. Vilijem Šekspir

Svaki profesor engleskog će reći da je Šekspir najveći pisac svih vremena. Njegovi komadi govore o životu, ljubavi i smrti, a njegovi soneti su kristalne strukture dubokih reči i još dubljih osećanja.

Kada govorimo o njegovom seksualnom životu, ono što znamo su više glasine nego činjenice. Jedan od sočnijih tračeva dolazi iz pera Džona Maningama, studenta prava koji je tvrdio da je Šekspir jednom čuo prostituku kako ugovara sastanak sa Ričardom Barbedžom. Osetivši priliku, Bard je odmah otišao i imao odnos sa njom, ali kao što se često dešavalo u njegovim tragedijama, i njega je Ričard uhvatio usred posla.

Dalje, mnogi smatraju da „crna dama“ o kojoj Šekspir piše u nekoliko soneta možda predstavlja ljubavnicu, dok drugi smatraju da su isti ti soneti dokaz da je on bio biseksualac, ako ne homoseksualac. Pošto je živeo odvojen od žene i dece skoro dve decenije, vrlo je verovatno da je vreme proveo tako što je pretvarao te navodne snove letnje noći u realnost.
 
Izvor: listverse.com