12 veoma zanimljivih pitanja za... Tonija Parsonsa

Novi roman Tonija Parsonsa „#oteta“ pripada bestseler serijalu o Maksu Vulfu. Neposredno pre njegovog objavljivanja, pozvali smo Parsonsa da nam odgovori na 12 veoma zanimljivih pitanja...


 
Koji vaš lik vam je najviše sličan?           
 
Maks Vulf ima mnogo mojih osobina. Oduvek mi se dopadao odnos Ijana Fleminga i Džejmsa Bonda – kada 007 priča o ženama, ili alkoholu, ili Jamajci, ili patriotizmu, možete čuti Flemingov glas, a Bond i dalje ostaje svoj. Deo njega nema nikakve veze sa Flemingom, i takav sam odnos pokušao da stvorim sa Maksom Vulfom. On je poput brata iz senke; 50% ja, 50% svoj čovek.
 
Postoje i drugi likovi o kojima sam ranije pisao, kao što je junak romana „Čovek i dečak“, koji je prilično zasnovan na mom karakteru, ali pre zasnovan na konkretnom trenutku u mom životu kada su mi roditelji umirali – naročito kada je moja mama umirala od raka.
 
Ja više nisam takav. Ja sam drugi čovek. Mi se menjamo, ljudi se konstantno menjaju, pa čak i ukoliko svog junaka zasnujete 100% na svojim osobinama i na svom iskustvu, nakon deset godina bićete neko drugi.
 
Da li ikada čitate recenzije svojih knjiga?          
 
Moj stav prema recenzijama je takav da nikada ne treba bežati od njih. Ukoliko se dohvatim nekih novina ili naletim na neku recenziju moje knjige na internetu, sigurno ću je pročitati. I uživaću ako u njoj pišu lepo o knjizi i stisnuću zube ukoliko je obrnuto. Ali ne idem predaleko tragajući za recenzijama, pošto to može biti veoma destruktivno. Ukoliko imate dugu karijeru, smatram da morate razviti odbrambene mehanizme, a jedan od tih mehanizama jeste da ne slušate šta drugi ljudi pričaju. Bilo dobro ili loše – ni jedno ni drugo ne bi trebalo da vam bude od velikog značaja.
 
To se, naravno, veoma promenilo u odnosu na to kako je nekada bilo, jer danas recenzije imate svuda, danas svako iznosi kritički stav. Šta neki čova iz Sunday Timesa misli nema baš istu težinu kao pre 20 godina.
 
Koji je vaš najveći porok?              
 
Moj najveći porok je to što nikada nisam zadovoljan. Moj najveći porok je to što nikada nisam istinski srećan, čak ni u trenucima slave i trijumfa; stalno mislim: „Mogao bih biti malo bolji od toga.“ Kada je moj roman „Jedan po jedan“ ugledao svetlost dana, završio je na prvom mestu mnogih lista. To jeste bio veliki trenutak – bio je divan trenutak – da doživim tu knjigu, koju sam pisao bez prethodnog ugovora, iskoristivši svu svoju ušteđevinu kako bih finansirao proces pisanja, investirajući u sebe... i dokaz je da ja to mogu. Ali taj osećaj je trajao nedelju dana, a ja sam želeo da potraje duže, pa, iskreno, ako je moguće zauvek.
 
Mislim da je pravi blagoslov kada možete da spoznate trenutke u kojima ste srećni.
 
Koju muzičku grupu biste voleli da vidite ponovo na okupu?
 
Smatram da je poslednji veliki bend bio Stone Roses. Bili su poslednji bend koji je vredan pomena na bilo koji način, jer su Stone Roses rušili barijere. Srušili su razne barijere između dens i rok muzike, koje niko do tada nije stvarno uspeo da sruši. Ako sagledamo prave velikane, besmrtne muzičare poput Prinsa, Elvisa i Bouvija, svi oni su radili upravo to isto. A Stone Roses su se, na moju veliku žalost, razišli već nakon prvog albuma. Zapravo, ne želim da se ponovo okupe jer je taj trenutak odavno prošao, već želim da su ostali zajedno. Najvažnije što jedan mladi muzičar može da nauči jeste kako da zadrži bend na okupu.
 
Koji trenutak iz vašeg detinjstva je imao najsnažniji uticaj na to kakav ste čovek postali?
 
Kada sam imao deset godina, otišao sam do garaže u Bilerikeju, koja se nalazila u maloj kući u predgrađu, sagrađenoj od oblutaka, u kojoj sam odrastao, i seo na zadnje sedište tatinog auta – ne sećam se da li sam tražio fudbalsku loptu ili štap za pecanje ili nešto treće – i tu je bio pištolj. Moj tata je bio veliki ratni heroj, bio je u Kraljevskoj ratnoj mornarici i dobio je orden za izuzetnu vojnu službu. Bio je ratni heroj, ali je bio i piljar. Pa ipak, taj pištolj se nalazio na zadnjem sedištu njegovog automobila.
 
Nisam bio dovoljno predusretljiv, ili sam bio nedovoljno zreo, da ga pitam o tome, ali sam bio dovoljno star da samo izblebećem šta sam pronašao. Do današnjeg dana ja nemam nikakvu ideju – jer nikada nismo pričali o tome – zašto je moj tata imao pištolj. Ne znam da li mu je neko dao da ga pričuva, ne znam da li je imao neki drugi život o kojem ja ništa nisam znao, ali me je navelo da pomislim kako nikada nikoga ne poznaješ dovoljno dobro, čak i ako misliš da ga poznaješ, i to me je navelo da shvatim kako moj otac, za kog sam mislio da ga vrlo dobro poznajem, krije nešto o čemu ja ne znam apsolutno ništa. Ta glavna misterija mog detinjstva – šta je moj otac nameravao da uradi sa pištoljem koji se našao na zadnjem sedištu automobila – i dalje me proganja.
 
Svoju karijeru ste započeli u muzičkom časopisu. Da li ste ikada koristili drogu?
 
Bio je kraj sedamdesetih godina kada sam počeo da radim za muzički časopis, a to je verovatno bilo najliberalnije doba, doba slobode, doba najrazuzdanije generacije. To je bilo doba nakon uvođenja pilule i doba pre pojave side, i jedino u šta smo svi bili potpuno sigurni jeste da ne može da nas ubije ni seks ni droga. Mi smo bili ta generacija.

Kada sam bio deo muzičkog biznisa, droge je bilo apsolutno svuda. Za doručak, na uredničkim sastancima, na putovanjima, u kancelariji. Rekao bih da u celom NME uredništvu možda jedna ili dve osobe nisu uzimale drogu, toliko ih je bilo malo. Ljudi sa kojima sam radio bili su ekstremni uživaoci droga. Znate već: tip koji je koristio heroin uzimao ga je zajedno sa Kitom Ričardsom, tip koji je voleo rege i pušio travu pušio je džoint sa Bobom Marlijem.
 
I ja sam koristio drogu tih nekoliko godina koje sam tamo proveo. Mislim da je droga ćorsokak. Većina mojih najbližih prijatelja ili je izvršila samoubistvo ili uništila svoj život, uništila sebe drogom. Ali svi smo mi produkt svoje generacije. Ja sam produkt vremena kada su seks i droga i rokenrol bili na svom apsolutnom vrhuncu. Tako da sam često uzimao drogu, i oprostio sam se od mnogo ljudi koje sam voleo i na koje i dan-danas mislim – a voleo bih da su ovde i dalje, jer je sada sve super. Sada je divno doba da se bude živ.
 
Da li ste ikada sanjali snove koji se ponavljaju?
 
San koji sam sanjao uvek iznova – koji mi se javljao desetak puta u mojim dvadesetim i ranim tridesetim godinama – bio je da se nalazim u užarenoj pustoši. Ličila je pomalo na pustinju Saharu, ili Mars, bila je na taj način pusta i na taj način užarena. A ja sam imao obrijanu glavu, stalno sam se spoticao idući u jednom pravcu, ali nikako nisam padao, shvatajući da ću izgoreti ukoliko završim na zemlji. Ali taj san mi je utekao. Ono što je dobro pri starenju jeste to što ste manje pod stresom i manje anksiozni i manje vas muči podsvest. I to jeste čudnovato: što ste bliži grobu, smireniji ste. Eto to je nešto čemu možete da se radujete, deco!
 
Kada biste imali mogućnost da se izvinite jednoj osobi, ko bi to bio i šta bi ste joj rekli?
 
Postoje odnosi, i privatni i profesionalni, u kojima sam mogao malo više da obratim pažnju na tuđa osećanja i da postupim malo umerenije. Svejedno da li je reč o mom knjigovođi, mojoj devojci ili mom agentu. Samo sam mogao da budem ljubazniji i veoma se kajem kada pomislim na neke ljude koje sam ostavio za sobom. Ali nisam vičan izvinjenjima. Stisnem zube i guram dalje.
 
Koji je životni savet od kojeg ne odustajete?
 
Najbolji savet koji sam dobio u životu jeste da nakon što se vratite iz teretane, prvo što treba da uradite jeste da odmah spakujete opremu za sledeći trening. To je veoma moćno psihološko oružje, jer svojoj podsvesti govorite „da tome nema kraja“. To – biti u formi i biti zdrav i uzimati sve što je moguće od života – tome nema kraja. Taj savet sam dobio od tipa koji je moj lični trener poslednjih 14 godina, po imenu Fred Kindal, koji je vlasnik teretane Fred’s Gym. Fred mi je dao taj savet i, na neki način, on je zapravo moj Joda.
 
Da li biste uzeli u razmatranje da pojedete ljudsko meso pod pretnjom smrću?
 
Mislim da je suština života – još života. Nagon za životom je veći od bilo kog drugog, tako da mislim da bih pod takvim pritiskom sigurno bez problema pojeo ljudsko meso. Ukoliko bi to bio jedini uslov da nastavim da živim, uradio bih to, ali čisto da znate: po mogućstvu dinstano sa malo belog luka.
 
Koji telefonski poziv nećete nikada zaboraviti dok ste živi?
 
Pre nekoliko godina činilo se da se moja karijera privodi kraju. Kolumna koju sam pisao prethodnih 18 godina polako se gasila, zato što novine za koje sam radio nisu htele da plaćaju više nikome ni za šta, tako da se sve to privodilo kraju. Uspeh koji sam dostigao romanom „Čovek i dečak“ pomalo je jenjavao, tako da se činilo da i moja karijera romanopisca takođe polako dolazi do svog svršetka.
 
Tako sam o tome razgovarao sa svojom ženom Juriko, i shvatio da želim da napišem serijal trilera. Da želim da napišem kriminalistički serijal, okušam se u tome, ali da bi to značilo da sam moram da ga finansiram. To je značilo da moram da trošim svoju životnu ušteđevinu, to je značilo da bi rizikovao i našu kuću i naš životni stil, sve zarad toga da napišem knjigu za koju nemam ugovor, niti ikakvu garanciju da će to uspeti.
 
I tako sam posvetio nekoliko godina pisanju te knjige i rasprodali smo je za 24 sata. Potom me je pozvao urednik i rekao da će te nedelje knjiga biti na prvom mestu liste najprodavanijih knjiga u tvrdom povezu Sunday Timesa. I to je bilo ogromno olakšanje, jer možete da rizikujete samo kada ste mladi. Možete da eksperimentišete sa drogom, seksom, karijerom, ali kako postajete stariji i ljudi zavise od vas, i oslanjaju se na to da ćete napraviti dobar izbor, sve to postaje stresno. A ja nisam bio ubeđen da sam uradio pravu stvar time što sam napisao „Jedan po jedan“, prvu knjigu u serijalu o Maksu Vulfu. Svako od nas mora ponekad da baci tu kocku.
 
Da li verujete u boga?          
 
Trudim se da verujem u boga, i mučim se sa tim. Mučim se sa tim sve više i više. Ono u šta verujem jeste da ljudi koji su nedavno preminuli ne odlaze predaleko. Nakon smrti mojih roditelja i prijatelja, prvobitno sam osećao njihovu blizinu, ali je s vremenom njihovo prisustvo bledelo. I nisam siguran da li je to eho moje ljubavi prema njima koji je ostao u mom srcu ili je to nešto više od toga. Naslućujem da tu ima još nečeg; da duša nekako ostaje tu i onda s vremenom bledi. A da li nestaje u smeru nekog zagrobnog života ili u ništavilo, to već ne znam.
 
Autor: Čarli Barton
Datum: 7. februar 2019.
Izvor: gq-magazine.co.uk
Prevod: Aleksandra Branković