10 zaboravljenih knjiga i njihov iznenađujući uspon ka slavi

Tokom dana radim kao lektor za engleski jezik na univerzitetu. Noću sam književni bloger čiji je sajt „Zanimljiva književnost: Biblioteka književne zanimljivosti“ sada postala knjiga. Ovo je deset najnepoznatijih knjiga koje sam otkrio u tajnoj biblioteci istorije Zapada i razlozi zašto bi trebalo da za njih znamo.



Pseudo-Homer „Žaba i miševa ljuti boj“

Homerova „Ilijada“ je prvi veliki ep zapadne književnosti i verovatno je sastavljen u VIII veku pre nove ere. Ali koji je bio prvi ismevajući ep? Komična poema „Žaba i miševa ljuti boj“, koja je uslovno pripisana pesniku Pigretu, preokreće veliki heroizam Homerovog epa o Trojanskom ratu koristeći životinje kako bi ismevao priču „Ilijade“. Trojanski rat postaje sitničava prepirka između vodozemaca i glodara.

Nepoznati autor „Filogelos“

Ovo je najstarija preživela knjiga šala koju su sakupila dvojica grčkih pisaca negde oko IV veka. Mnoge šale su na račun svakoga ko nije imao tu sreću da se rodi kao Grk: Kimajci su ismevani jer su glupi, Sidonjani jer su veoma, veoma glupi, a Abderti jer su glupi i često dobijaju herniju. Neke od šala se mogu ceniti zbog sjajne upotrebe jezika, kao što je na primer ovaj razgovor između berberina i mušterije: „Kakvu frizuru želite? U tišini.“



Nepoznati autor „The Forme of Cury“

Ovaj stari engleski kuvar je sastavljan negde oko 1390. godine za kralja Ričarda II i sadrži recepte za, na primer, prvobitni žele od mleka (koji je u srednjem veku sadržao meso), salate i neka začinjenija jela koja su sadržala muskatni oraščić, đumbir i biber. Postoje čak i ideje da je „cury“ u nazivu (što je na srednjovekovnom engleskom bila reč za kulinarstvo) zapravo nastao od reči „kari“ iako to ostaje nepotvrđeno.

Vilijem Boldvin „Beware the Cat“

Ovo kratko delo šaljive fikcije napisao je sredinom XVI veka pomoćnik u štampariji, a dešava se u mračnim ulicama Londona u vreme Tjudorovih i sadrži likove poput vukodlaka i mačaka koje govore, pregršt skatološkog humora i nije ni najmanje ozbiljno. Zapravo se ovde, a ne u Šekspirovom „Magbetu“, prvi put pojavljuje „Grimalkin“ kao ime za mačku. Kao da samo to nije dovoljna preporuka, ali eto ova knjiga se može nazvati i ranim engleskim romanom.

En Lok „A Meditation of a Penitent Sinner“

En Lok (1530-1590) ima potpuno pravo da bude poznata. Niz od 26 soneta koje je ova reformatorka dodala na prevode propovedi Džona Kalvina iz 1560. godine je ujedno i prvi niz soneta u engleskoj književnosti, dvadeset godina pre ser Filipa Sidnija koji se kao prvi navodi zbog dela „Astrophil and Stella“. Iako je dugo važilo da su soneti delo drugog reformatora, Džona Noksa, veruje se da je ipak autorka Lokova. Štaviše, soneti koje je Lokova napisala ne prate italijanski model već koriste „šekspirovsku“ šemu rimovanja: drugim rečima, Lokova je pisala šekspirovske sonete četiri godine pre Šekspirovog rođenja.

Tomas Korijat „Coryat’s Crudities“



Jedan čovek se navodi kao osoba koja je uvela u Englsku sledeće stvari: viljušku, kišobran i mit o Vilijemu Telu. Njegovo ime je Tomas Korijat (1577-1617), i on je bio ekscentrični engleski putnik koji je zapisao svoje avanture u bizarnoj i briljantnoj knjizi iz 1611. godine. Veruje se da se upravo na njega misli pod „hrabrim majstorom vezivanja pertle i velikim putnikom“ u Šekspirovom delu „Mera za meru“, zbog njegove sklonosti da mnogo šeta – jednom je u istom paru cipela prepešačio od Londona do Venecije, mada bi trebalo pretpostaviti da je imao pomoć pri prelasku La Manša.

Silija Fajns „Journeys“

U svojim dvadesetim godinama, Silija Fajns (1662-1741) je počela da putuje po Engleskoj na konju, u pratnji nekoliko slugu. Zapisivala je svoja putovanja kako bi zabavila porodicu, deleći sa njima svoje poglede na mesta koja je posetila, među kojima su Eli (gde je krevet delila sa žabama, crvima i puževima), Čester (gde je naišla na drumskog razbojnika) i kupatila Harogejta (koja su smrdela na lešinu). Duh putovanja mora da joj je u krvi: jedan od njenih predaka bio je istraživač ser Ranalf Fajns.

Danijel Defo „The Farther Adventures of Robinson Crusoe“



Često nazivan prvim romanom, Defoov „Robinson Kruso“ (1719) je postao uspešan odmah nakon objavljivanja toliko da bi se Defou osim pisanja prvog romana zapadne književnosti moglo pripisati i stvaranje uspešnog nastavka. „The Farther Adventures of Robinson Crusoe“ („Dalje avanture Robinsona Krusoa“) objavljene su samo nekoliko meseci nakon prvog romana i opisivale su Krusoov povratak na ostrvo na koje se nasukao u prvoj knjizi. Zatim je putovao na Madagaskar i Daleki istok. Nastavak je postao toliko popularan da je Defo napisao još jedan „Serious Reflections of Robinson Crusoe“ („Ozbiljna razmišljanja Robinsona Krusoa“) koji se pojavio sledeće godine.

Erazmus Darvin „The Temple of Nature“

Erazmus Darvin (1731-1802) nije bio samo deda Čarlsa Darvina: bio je i prvi Darvin koji je sastavio teoriju evolucije. Iako je bio daleko manje ubedljiv od svog unuka u delu „O poreklu vrsta“ (1859), poema Erazmusa Darvina „The Temple of Nature“ (1803) veselo predviđa Darvinovo kasnije otkriće prirodne selekcije, posebno kada Erazmus opisuje „promenljivi svet“ prirode kao „jednu veliku klanicu“.

Edgar Alan Po „The Conchologist’s First Book“

Po se danas možda i slavi zbog svog doprinosa kratkim pričama (čak je i prva znana osoba koja je upotrebila taj izraz), ali je jedina knjiga koja je tokom njegovog života bila dovoljno uspešna da bi je ponovo štampali bila studija o mekušcima. Iako knjigu često smatraju komercijalnom – Po je napisao za novac i mnogi delovi su jednostavno prepisani iz prethodnih studija o puževima – Stiven Džej Gauld smatrao je da je reč o inovativnom delu prirodnih nauka jer je jedno od prvih koje govori ne samo o puževima već uopšte o mekušcima.

Izvor: huffingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković