10 stvari koje sam naučio čitajući užasne knjige iz pera diktatora

Najozloglašeniji diktatori 20. veka, bili su takođe i (često plodni) pisci. Tako su zverstvima počinjenim nad čovečanstvom pridodali i zločine protiv književnosti. Zbog rada na svojoj novoj knjizi, „The Infernal Library: On Dictators, The Books They Wrote, and Other Catastrophes of Literacy“, Danijel Kalder je pročitao značajna dela ovog zlokobnog žanra, od obimnog Lenjinovog teoretskog dela, Staljinovih „Osnova lenjinizma“, preko Hitlerovog „Majn Kampfa“ i Musolinijeve autobiografije „Moj život“ pa do Maove „Male crvene knjige“. Evo šta je pri tom pronašao.
 
Od Musolinija do Mao Ce Tunga, među diktatorima je mnogo onih koji su svojim podanicima podarili užasne knjige. Međutim, mada su ovi tekstovi smatrani svetim za života svojih autora, nestali su gotovo odmah pošto su njihovi režimi pali. Fasciniran tim fenomenom, rešio sam da iščitam kanon diktatorske književnosti. Želeo sam da saznam šta se zaista nalazi u tim dijaboličnim knjigama, i shvatim šta nam poezija, politička teorija i (o da) ljubavna dela najvećih svetskih tirana mogu reći o svojim autorima i odnosu između reči i sveta. Plod moje patnje zove se „The Infernal Library: On Dictators, The Books They Wrote, and Other Catastrophes of Literacy“. I ovde, samo za vaš užitak, predstavljeno je nekoliko stvari koje sam otkrio u dugoj mračnoj noći diktatorske duše.
 
1. U severnom Iraku, u modi je ljubav između ljudi i medveda. Ili bar tako tvrdi Sadam Husein u svom ljubavnom romanu „Zabiba i kralj“. Dobra vest je da su medvedice (koje su pokrenule ovu romansu između dve vrste) nežne ljubavnice koje teže da ugode pastirima za kojima žude. Kako? Zatrpavajući ih orasima, sirom i „čak suvim grožđem“, kaže diktator.

2. Hitler je znao da nije bio nimalo dobar pisac. Iako nije opštepoznat po svojoj skromnosti, i uprkos činjenici da je nemački narod opteretio sa dva toma knjige „Majn Kampfa“  (uključujući i izdanje na Brajevoj azbuci i luksuzno „svadbeno izdanje“ za mladence), sam Firer je izgledao patio od sumnji u vrednost svog životnog dela. Godinama posle objavljivanja svoje knjige, rekao je advokatu da ne bi napisao knjigu da je znao da će postati kancelar. Takođe je priznao sa zapanjujućom iskrenošću: „Ich bin kein Schriftsteller – ja nisam pisac“.
 
3. Dok je još bio mladić koji je pohađao bogosloviju u Tbilisiju. Staljin je objavljivao stihove u cenjenom književnom časopisu „Iberija“. Jednoj pesmi su se toliko divili da je ušla u udžbenike mnogo pre nego što je njen autor postao zloglasni vrhovni i genijalni vođa Sovjetskog Saveza.  To ukazuje da je verovatno imao stvarnog talenta, mada je Staljin iznenada zamenio poziv pesnika za onaj revolucionara i masovnog ubice. A opet, decenijama kasnije, „čuvar ljudske sreće“, ostao je aktivan u ulozi vrhovnog urednika Sovjetskog Saveza. Vođenje ogromne, višenacionalne totalitarne države, nije ga sprečilo da detaljno pregleda „Istoriju Komunističke partije Sovjetskog Saveza“, kada mu je došla na proveru.
 
4. Za pronalazak točka imamo da zahvalimo centralnoazijskoj republici Turkmenistan. Ovo sam pronašao na stranicama „Ruhname“, zbrkanoj mešavini autobiografije, poezije, rodoslovlja, mita i nečuvenih izmišljotina Saparmurata Nijazova, bivšeg sovjetskog aparatčika koji se pretvorio u „oca svih Turkmena“. Nijazov je razvio grandiozni kult ličnosti ravan onima kod diktatora Severne Koreje, a „Ruhnama“ je bila od ključnog značaja za taj kult. Zahvaljujući Nijazovu, generacija turkmenskih đaka je učila da su direktni potomci Noja (onog sa barkom). „Ruhnama“ je takođe poslata u svemir, valjda zarad blagodeti vanzemaljaca.
 
5. Musolinijev ratni dnevnik je zapravo dobar. Istina, kreće pomalo klimavo dok Musolini počinje svog izveštaj o Prvom svetskom ratu sa svom narcisoidnošću i samouzdizanjem koje očekujemo od jednog Dučea. Ali kako se krvoproliće nastavlja, budući gospodar rata italijanskog fašizma, tone dublje i dublje u beznađe sa kojim se suočava manje ili više direktno. Knjiga nikada nije u potpunosti lišena razmetljivih „musolinizama“, ali kada iskorači iz svoje uloge da bi u proznim minijaturama opisao bednu stvarnost hladnoće, gladi i smrti, efekat je moćan.
 
6. „Po ginekolozima, žena ima menstruaciju svakog meseca ili slično, dok muškarac, kao mužjak, nema menstruaciju i ne pati tokom mesečnog perioda. Žena je, kao ženka, prirodno podvrgnuta mesečnom krvarenju. Kada žena nema menstruaciju, ona je trudna. Ako je trudna, postaje, zbog trudnoće, manje aktivna u periodu od oko godinu dana, što znači da su sve njene prirodne aktivnosti ozbiljno smanjene dok ne isporuči bebu“,  Moamer El Gadafi „Zelena knjiga“.
 
7. Fidel Kastro je bio veliki poštovalac Ernesta Hemingveja. Dva puta je sreo žilavog dobitnika Nobelove nagrade a na stolu je držao njegovu potpisanu fotografiju. Međutim, za razliku od Hemingveja, Kastro nije bio poznat po svojoj sažetosti i mogao je brbljati satima. Njegov čuveni govor u Ujedinjenim Nacijama, 1960. godine, trajao je 4 sata i 29 minuta, a domaću publiku je podvrgavao čak i dužim izvedbama. Pa šta je to ovog nepopravljivog daveža privlačilo kod majstora jezgrovite rečenice? Kubanski diktator to otkriva u svojoj autobiografiji. Uživao je u monolozima u Hemingvejevim romanima, „kada njegovi likovi pričaju sami sebi“.
 
8. Trebalo je da kupim priručnik iz džudoa Vladimira Putina onda kada je izašao. Sada ne možete da nađete primerak ispod 130 dolara a nema šanse da ću tolike pare da dam za fotografije ruskog predsednika u pidžami. Možda ću probati da pozajmim primerak od Stivena Sigala.
 
9. Predsednik Mao je zaslužan za brojne pop hitove koji su zaposeli vrhove top-lista kasnih šezdesetih godina 20. veka. Dok je buntovna mladež na Zapadu uzrujavala roditelje slušanjem pesama „Sympathy for the Devil“ i „I am the Walrus“, njihovi vršnjaci u komunističkoj Kini su ludovali uz govore Mao Ce Tunga snimljene sa muzičkom podlogom. To su bili, između ostalih „Sila koja se nalazi u srži napretka naše stvari jeste Kineska komunistička partija“ i klasik „Osiguraj da književnost i slikarstvo deluju kao moćna oružja za uništavanje neprijatelja“. Nema skrivenih poruka kod Maoa; on jednostavno istupi i kaže šta ima.
 
10. Potpuno nepoznati pisci naklonjeni fantazmagoričnim političkim stavovima mogu preuzeti vašu zemlju – a vi to nećete uvideti sve dok ne bude kasno. Njihov rad ne mora da bude čitljiv, zapravo, nepristupačna proza može sakriti besmislice i zablude istovremeno stvarajući opsenu dubine misli (ako se to uradi na pravi način). Tako je Lenjin od grafomanijakalnog šefa nebitne političke sekte, 1917. godine gotovo preko noći izrastao u vođu najveće zemlje na svetu. Mao Ce Tungu je bilo potrebno nešto više vremena da od pisca članaka o fizičkoj spremi za nacionalne novine, postane obožavani bogoliki genije Kine – ali na kraju je dospeo dotle. Naravno nije dovoljno samo napisati lošu knjigu. Istorijske okolnosti moraju biti prave, a značajno pomaže i ako ste savršeno nemilosrdni. Ali pazite se! Nebitni intelektualci koje danas ismevate, mogu sutra postati vaši gospodari  – i strašna će im osveta biti nad svima nama.
 
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Vladimir Martinović