Bol je kao lasta. Jednog dana se probudiš i misliš da je nestala, a ona je samo otišla na neko drugo mesto da se ugreje. Vratiće se pre ili kasnije i ponovo će ti se ugnezditi u srcu.
Zvala se Lejla. Tekila Lejla za prijatelje i mušterije. Svedoci smo poslednjih trenutaka njene svesti dok prelazi iz života u smrt. Lejlino srce je prestalo da kuca, ali njen um je i dalje aktivan, i otkriva čitaocu ko je ona bila, ko ju je ubio, ko će je pamtiti i da li će neko odgovarati za njenu smrt. Ovo je autobiografija nepostojeće žene, koja je hrabroj Elif Šafak donela mnoge pohvale, ali i prekor turskih vlasti zbog kontroverzne teme seksualnog nasilja.
Prvo se vraćamo na Lejlina sećanja na rano detinjstvo u gradu Van na istoku Turske. Njenim porodičnim životom dominirao je otac, čije su želje bile najvažnije i koji nije mnogo mario za osećanja i potrebe žena u njegovoj porodici. U tinejdžerskim danima Lejla je odlučila da joj je svega dosta. Pobegla je u Istanbul, gde je nažalost nije sačekala bolja sudbina. Završava u bordelu i postaje deo najnižeg sloja društva punog moralnih fanatika.
Lejla se priseća i svojih pet prijatelja koji su, kao i ona, proterani iz društva zbog svojih zanimanja. Ni oni nisu mogli da je spasu strašnog kraja. Ubijena je i ostavljena u kontejneru u mračnoj i prljavoj ulici. Oni joj nakon smrti žele odati poštovanje kako bi mogla da ode u nebesko carstvo. Kreću u potragu za njenim telom, i tu upoznajemo ljude koje je Lejla smatrala pravom porodicom i saznajemo koliki je uticaj ona imala na njihove živote. Veliku simboliku u ovom romanu nosi groblje koje se nalazi na rubu Istanbula, gde nema kamenih ploča s imenom, već se sahranjeni označavaju brojevima. Tamo leže nesvrstani, oni koje je društvo odbacilo i za koje se veruje da nikom neće nedostajati. U Lejlinom slučaju, to je daleko od istine. Ona je znala, čak i u poslednjim svesnim trenucima, da će je prijatelji pronaći i prirediti joj dostojan odlazak sa ovog sveta.
Dok je umirala mučilo ju je hiljadu pitanja. U mislima je neprestano premotavala film svog života, pitajući se u kom trenutku je sve krenulo po zlu. Samo je u jedno bila sigurna - Istanbul koji je ona upoznala nije onaj koji se reklamira u turističkim agencijama.
Posebnu dimenziju romanu daje besprekorno pripovedanje prepuno sećanja i iskustava pojedinca u kojima se ogleda rast i razvoj Turske, od početaka modernizacije i radikalizacije do neizbežnih građanskih nemira. Elif Šafak je autorka koja svojim čitaocima daje sve potresnije i intimnije priče o pojedincima koji su marginalizovani u društvu. Volim je jer je istrajna u tome da podari glas onima koji ga nemaju.
Autor teksta: Dunja Lozuk
Zvala se Lejla. Tekila Lejla za prijatelje i mušterije. Svedoci smo poslednjih trenutaka njene svesti dok prelazi iz života u smrt. Lejlino srce je prestalo da kuca, ali njen um je i dalje aktivan, i otkriva čitaocu ko je ona bila, ko ju je ubio, ko će je pamtiti i da li će neko odgovarati za njenu smrt. Ovo je autobiografija nepostojeće žene, koja je hrabroj Elif Šafak donela mnoge pohvale, ali i prekor turskih vlasti zbog kontroverzne teme seksualnog nasilja.
Prvo se vraćamo na Lejlina sećanja na rano detinjstvo u gradu Van na istoku Turske. Njenim porodičnim životom dominirao je otac, čije su želje bile najvažnije i koji nije mnogo mario za osećanja i potrebe žena u njegovoj porodici. U tinejdžerskim danima Lejla je odlučila da joj je svega dosta. Pobegla je u Istanbul, gde je nažalost nije sačekala bolja sudbina. Završava u bordelu i postaje deo najnižeg sloja društva punog moralnih fanatika.
Lejla se priseća i svojih pet prijatelja koji su, kao i ona, proterani iz društva zbog svojih zanimanja. Ni oni nisu mogli da je spasu strašnog kraja. Ubijena je i ostavljena u kontejneru u mračnoj i prljavoj ulici. Oni joj nakon smrti žele odati poštovanje kako bi mogla da ode u nebesko carstvo. Kreću u potragu za njenim telom, i tu upoznajemo ljude koje je Lejla smatrala pravom porodicom i saznajemo koliki je uticaj ona imala na njihove živote. Veliku simboliku u ovom romanu nosi groblje koje se nalazi na rubu Istanbula, gde nema kamenih ploča s imenom, već se sahranjeni označavaju brojevima. Tamo leže nesvrstani, oni koje je društvo odbacilo i za koje se veruje da nikom neće nedostajati. U Lejlinom slučaju, to je daleko od istine. Ona je znala, čak i u poslednjim svesnim trenucima, da će je prijatelji pronaći i prirediti joj dostojan odlazak sa ovog sveta.
Dok je umirala mučilo ju je hiljadu pitanja. U mislima je neprestano premotavala film svog života, pitajući se u kom trenutku je sve krenulo po zlu. Samo je u jedno bila sigurna - Istanbul koji je ona upoznala nije onaj koji se reklamira u turističkim agencijama.
Posebnu dimenziju romanu daje besprekorno pripovedanje prepuno sećanja i iskustava pojedinca u kojima se ogleda rast i razvoj Turske, od početaka modernizacije i radikalizacije do neizbežnih građanskih nemira. Elif Šafak je autorka koja svojim čitaocima daje sve potresnije i intimnije priče o pojedincima koji su marginalizovani u društvu. Volim je jer je istrajna u tome da podari glas onima koji ga nemaju.
Autor teksta: Dunja Lozuk
