„Zov divljine“ i „Beli Očnjak“ Džeka Londona: U znaku dvostruke godišnjice „mornara na konju“
U razmaku od šest meseci izdavačka kuća Laguna je u svojoj biblioteci Klasici književnosti za decu objavila dva romana Džeka Londona – sredinom prošlog jula „Zov divljine“ u prevodu Zorice Despić i na samom kraju 2025. „Belog Očnjaka“ kog je preveo Božidar Marković. Time je ovaj izdavač najavio u 2026. dvostruku „okruglu“ godišnjicu ovog poznatog američkog pisca, novinara, ratnog dopisnika iz Rusko-japanskog rata 1904, pustolova sa oreolom „poslednjeg romantika svetske književnosti, moreplovca, ljubavnika i genija“, kako o Londonu piše njegov američki kolega po peru, čuveni biograf Irving Stoun koji mu je posvetio roman „Mornar na konju“.
Ovog 12. januara navršilo se tačno vek i po od rođenja Džeka Londona u San Francisku, a 22. novembra 110 godina od njegove smrti. Tokom četiri decenije života bio je strastveni pustolov koji je živeo, voleo i borio se s nedaćama, prkoseći sudbini i zakonima prirode, kao i njegovi četvoronožni junaci, u čijem je poreklu nemoguće razdvojiti krv i prirodu vuka i psa.
Kako ga opisuje Irving Stoun, „ovaj samouki književni velikan bio je snažan čovek koji je voleo život, a želja za pustolovinama neobuzdano mu je tekla venama – neumorno je stvarao, plovio vodama sveta, uzimao sve što je želeo, davao sve što je imao i kršeći pravila, stvorio još za života nezaboravnu legendu“.
Tom svetu neprolaznih književnih vrednosti pripadaju i likovi njegova dva najpoznatija romana za decu i odrasle. „Zov divljine“ deo je školske lektire. Ovaj avanturistički roman objavljen je 1903, najpre u časopisu Saterdej ivning post, a potom i kao knjiga. Priča o psu Baku, otetog sa ranča u dolini Santa Klare u toploj Kaliforniji, odvija se u surovim uslovima Jukona, u Kanadi, tokom zlatne groznice na Klondajku poslednjih decenija 19. veka, gde i Džek London proveo više od 12 meseci. To je vreme kad su snažni psi za sanke bili veoma traženi, pa oteti Bak nasilno menja opušteni život kalifornijskog doma da bi kao žrtva prodaje postao pas za sanke na Aljasci. Surovo okruženje i novi način života bude u njemu divlju stranu njegove prirode i primoravaju ga da se bori za opstanak i dominaciju nad drugim psima. Bak će odbaciti „masku civilizacije“ i vođen iskonskim instinktom i surovim iskustvom, postaće vođa u divljini. Njegova literarna sudbina odmah je postala popularna, i već 1923. doživela prvu od nekoliko filmskih adaptacija. Najpoznatija filmska verzija „Zova divljine“ snimljena je 1935. i u kojoj su igrali Klark Gejbl, Loreta Jang, Frenk Konroj i Džek Ouki.
Roman „Beli Očnjak“, objavljen u SAD 1906. najpre u časopisu Outinga, a potom kao knjiga u izdavačkoj kući Makmilan, takođe je plod Londonovog iskustva u Jukonu. Radnja je smeštena u dolini Santa Klare i Jukonu, u periodu od 1896. do 1899, a prati sudbinu pripitomljenog sivog poluvuka, od ljubavne priče i tragičnog kraja njegovih roditelja – Jednookog vuka i čudesne vučice neverovatnog životnog iskustva preko raznih iskušenja i opasnosti do srećnog kraja glavnog junaka u domu sudije Vidona Skota, čija mu porodica daje novo ime „Blagosloveni Vuk“.
Neki od književnih kritičara smatraju da je „Beli Očnjak“ prateći roman i tematsko ogledalo „Zova divljine“. Većim delom napisan je iz perspektive naslovnog psećeg lika „Beli Očnjak“ ispituje ne samo nasilni svet divljih životinja nego i podjednako nasilni svet ljudi, jer Londonu u njemu sa više slobode istražuje kako životinje gledaju na svoj i svet „dvonožaca“. Oba ova njegova romana zapravo istražuju složene teme, koje uključuju moral, iskupljenje, odnos čoveka prema prirodi.
Iako se „Zov divljine“ i „Beli Očnjak“ svrstavaju žanrovski u avanturističke romane, pa čak u priče o životinjama, London je u vreme njihovog objavljivanja javno prozivan zato što je svojim psećim junacma davao status naratora sa mislima i uvidima ljudi, čak je optužen i za „falsifikovanje prirode“. On je sve te primedbe odbacio kao „homocentrične i amaterske komentare“, objašnjavajući da je želeo da što tačnije prikaže prirodu.
„Kriv sam što sam napisao dve priče o životinjama – dve knjige o psima. Pisanje ove dve priče bio je u stvari protest protiv ’humanizacije’ životinja, za šta mi se činilo da je nekoliko ’pisaca o životinjama’ bilo duboko krivo. Mnogo puta, u svojim narativima, pisao sam, govoreći o svojim psećim herojima da bih u prosečno ljudsko razumevanje utisnuo da ovi moji pseći heroji nisu vođeni apstraktnim razmišljanjem, već instinktom, osećajem i emocijama, jednostavnim razmišljanjem. Takođe, trudio sam se da svoje priče uskladim sa činjenicama evolucije; prilagodio sam ih ciljevima koje su postavila naučna istraživanja i probudio se jednog dana i našao se zaglavljen u taboru falsifikatora prirode“, reagovao je Džek London, inovator u žanru koji će kasnije postati poznat kao naučna fantastika, ali i pionir komercijalne fikcije i američkih časopisa, jedan od prvih američkih autora koji je postao međunarodna slavna ličnost i zaradio veliko bogatstvo od pisanja.
Upkos prozivkama, književni krtičari su u „Belom Očnjaku“ prepoznali „alegoriju o razvoju čovečanstva od prirode ka civilizaciji“, kao i ocene o ulozi „nasilja u metamorfozi pojedinca i društva“, „konformizmu koji potkopava individualizam“, pa i delimično ličnu autobiografsku metaforu na Londonov preobražaj od tinejdžera delinkventa do oženjenog pisca srednje klase. Sam London nije krio da su na njegovo pisanje uticale ideje Herberta Spensera, Karla Marksa i Fridriha Ničea, ali i prilike u SAD. U svoj toj dubokoumnoj analizi ideja ne sme se zanemariti Londonov stil pisanja – naizgled jednostavan i novinarski izveštajan, što mu daje autentičnost svedočenja iz prve ruke, ali i lakoću čitanja i ulazak u nepoznati, okrutni, ledeni svet američkog severa, što je romanu donelo veliku čitanost.
„Beli Očnjak“ preveden je na devedesetak jezika i objavljen kao trotomno izdanje na Brajevom pismu. Sledeći put „Zova divljine“, prvu od više filmskih verzija doživeo je već 1925, a poslednja sa Itanom Hokom u glavnoj ulozi snimljena je 1991. godine. Tu su i dve TV serije, animacija iz 2018. godine, pesma „Bela planina“ britanske grupe Genesis sa njihovog albuma iz 1970. godine.
Iako su mu romani o Jukonu doneli slavu, za Džeka Londona prava mera bila je kratka priča. Neke od njih takođe imaju za temu zlatnu groznicu na Klondajku, kao „Paliti vatru“, „Odiseja severa“ i „Ljubav života“. London je pisao i o Južnom Pacifiku poput „Biseri Parleja“ i „Pagani“. Ne treba zaboraviti da je on bio i deo radikalne književne grupe „Gomila“ u San Francisku i strastveni zagovornik ne samo dobrobiti životinja nego i prava radnika i socijalizma. Tim temama bavio se u svojim delima: „Gvozdena peta“, „Ljudi iz ponora“, „Rat klasa“ i „Pre Adama“.
Kao što je zapisao Irving Stoun, „još dok je bio dečak, jedna polovina Londonove duše zaljubila se u more, kome se uvek vraćao, a druga polovina pripala je knjigama i pisanju, a dok koračamo ulicama San Franciska, divljim predelima dalekog severa, tropskim rajem i nepreglednim morima, zajedno sa Džekom Londonom proživljavamo njegove uspone i padove, patnje i radosti, i upoznajemo veliko, avanturističko srce jednog maestralnog pisca“.
O poreklu porodice Džona Grifita Londona, što je puno piščevo ime, postoji više verzija, ali se sve slažu da je najveću brigu o njegovom odrastanju vodila njegova dojilja i bivša robinja Virdžinija Dženi Prentis, kao važna majčinska figura u njegovom životu. Londonove prve škole bili su Javna biblioteka Ouklanda i tamošnji barovi. Skitnica i mornar koji je menjao poslove u Ouklendu je ipak završio srednju školu, a školarinu za univerzitetske studije na Berkliju platio je pozajmljenim novcem. Nikada nije diplomirao. Njegovo prvo objavljeno delo bilo je „Tajfun kod obale Japana“, prikaz njegovih iskustava sa jedrenjem. Spisateljsku karijeru započeo je u trenutku kad su nove tehnologije štampanja omogućile jeftiniju proizvodnju časopisa, što je išlo naruku njegovom radu i finansijama, iako se suočavao i sa optužbama za plagijat. Preminuo je u 40. godini u spavaćoj verandi u „Vučoj kući“. Buran život ostavio je na njemu traga, patio je od više ozbiljnih bolesti, uključujući i alkoholizam, mada već duže od veka njegovu smrt prati mit o samoubistvu. Londonov pepeo sahranjen je kraj „Vučje kuće“, a celo imanje čuva se kao Državni istorijski park Džeka Londona u Glen Elenu u Kaliforniji.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas
Kako ga opisuje Irving Stoun, „ovaj samouki književni velikan bio je snažan čovek koji je voleo život, a želja za pustolovinama neobuzdano mu je tekla venama – neumorno je stvarao, plovio vodama sveta, uzimao sve što je želeo, davao sve što je imao i kršeći pravila, stvorio još za života nezaboravnu legendu“.
Tom svetu neprolaznih književnih vrednosti pripadaju i likovi njegova dva najpoznatija romana za decu i odrasle. „Zov divljine“ deo je školske lektire. Ovaj avanturistički roman objavljen je 1903, najpre u časopisu Saterdej ivning post, a potom i kao knjiga. Priča o psu Baku, otetog sa ranča u dolini Santa Klare u toploj Kaliforniji, odvija se u surovim uslovima Jukona, u Kanadi, tokom zlatne groznice na Klondajku poslednjih decenija 19. veka, gde i Džek London proveo više od 12 meseci. To je vreme kad su snažni psi za sanke bili veoma traženi, pa oteti Bak nasilno menja opušteni život kalifornijskog doma da bi kao žrtva prodaje postao pas za sanke na Aljasci. Surovo okruženje i novi način života bude u njemu divlju stranu njegove prirode i primoravaju ga da se bori za opstanak i dominaciju nad drugim psima. Bak će odbaciti „masku civilizacije“ i vođen iskonskim instinktom i surovim iskustvom, postaće vođa u divljini. Njegova literarna sudbina odmah je postala popularna, i već 1923. doživela prvu od nekoliko filmskih adaptacija. Najpoznatija filmska verzija „Zova divljine“ snimljena je 1935. i u kojoj su igrali Klark Gejbl, Loreta Jang, Frenk Konroj i Džek Ouki.
Roman „Beli Očnjak“, objavljen u SAD 1906. najpre u časopisu Outinga, a potom kao knjiga u izdavačkoj kući Makmilan, takođe je plod Londonovog iskustva u Jukonu. Radnja je smeštena u dolini Santa Klare i Jukonu, u periodu od 1896. do 1899, a prati sudbinu pripitomljenog sivog poluvuka, od ljubavne priče i tragičnog kraja njegovih roditelja – Jednookog vuka i čudesne vučice neverovatnog životnog iskustva preko raznih iskušenja i opasnosti do srećnog kraja glavnog junaka u domu sudije Vidona Skota, čija mu porodica daje novo ime „Blagosloveni Vuk“.
Neki od književnih kritičara smatraju da je „Beli Očnjak“ prateći roman i tematsko ogledalo „Zova divljine“. Većim delom napisan je iz perspektive naslovnog psećeg lika „Beli Očnjak“ ispituje ne samo nasilni svet divljih životinja nego i podjednako nasilni svet ljudi, jer Londonu u njemu sa više slobode istražuje kako životinje gledaju na svoj i svet „dvonožaca“. Oba ova njegova romana zapravo istražuju složene teme, koje uključuju moral, iskupljenje, odnos čoveka prema prirodi.
Iako se „Zov divljine“ i „Beli Očnjak“ svrstavaju žanrovski u avanturističke romane, pa čak u priče o životinjama, London je u vreme njihovog objavljivanja javno prozivan zato što je svojim psećim junacma davao status naratora sa mislima i uvidima ljudi, čak je optužen i za „falsifikovanje prirode“. On je sve te primedbe odbacio kao „homocentrične i amaterske komentare“, objašnjavajući da je želeo da što tačnije prikaže prirodu.
„Kriv sam što sam napisao dve priče o životinjama – dve knjige o psima. Pisanje ove dve priče bio je u stvari protest protiv ’humanizacije’ životinja, za šta mi se činilo da je nekoliko ’pisaca o životinjama’ bilo duboko krivo. Mnogo puta, u svojim narativima, pisao sam, govoreći o svojim psećim herojima da bih u prosečno ljudsko razumevanje utisnuo da ovi moji pseći heroji nisu vođeni apstraktnim razmišljanjem, već instinktom, osećajem i emocijama, jednostavnim razmišljanjem. Takođe, trudio sam se da svoje priče uskladim sa činjenicama evolucije; prilagodio sam ih ciljevima koje su postavila naučna istraživanja i probudio se jednog dana i našao se zaglavljen u taboru falsifikatora prirode“, reagovao je Džek London, inovator u žanru koji će kasnije postati poznat kao naučna fantastika, ali i pionir komercijalne fikcije i američkih časopisa, jedan od prvih američkih autora koji je postao međunarodna slavna ličnost i zaradio veliko bogatstvo od pisanja.
Upkos prozivkama, književni krtičari su u „Belom Očnjaku“ prepoznali „alegoriju o razvoju čovečanstva od prirode ka civilizaciji“, kao i ocene o ulozi „nasilja u metamorfozi pojedinca i društva“, „konformizmu koji potkopava individualizam“, pa i delimično ličnu autobiografsku metaforu na Londonov preobražaj od tinejdžera delinkventa do oženjenog pisca srednje klase. Sam London nije krio da su na njegovo pisanje uticale ideje Herberta Spensera, Karla Marksa i Fridriha Ničea, ali i prilike u SAD. U svoj toj dubokoumnoj analizi ideja ne sme se zanemariti Londonov stil pisanja – naizgled jednostavan i novinarski izveštajan, što mu daje autentičnost svedočenja iz prve ruke, ali i lakoću čitanja i ulazak u nepoznati, okrutni, ledeni svet američkog severa, što je romanu donelo veliku čitanost.
„Beli Očnjak“ preveden je na devedesetak jezika i objavljen kao trotomno izdanje na Brajevom pismu. Sledeći put „Zova divljine“, prvu od više filmskih verzija doživeo je već 1925, a poslednja sa Itanom Hokom u glavnoj ulozi snimljena je 1991. godine. Tu su i dve TV serije, animacija iz 2018. godine, pesma „Bela planina“ britanske grupe Genesis sa njihovog albuma iz 1970. godine.
Iako su mu romani o Jukonu doneli slavu, za Džeka Londona prava mera bila je kratka priča. Neke od njih takođe imaju za temu zlatnu groznicu na Klondajku, kao „Paliti vatru“, „Odiseja severa“ i „Ljubav života“. London je pisao i o Južnom Pacifiku poput „Biseri Parleja“ i „Pagani“. Ne treba zaboraviti da je on bio i deo radikalne književne grupe „Gomila“ u San Francisku i strastveni zagovornik ne samo dobrobiti životinja nego i prava radnika i socijalizma. Tim temama bavio se u svojim delima: „Gvozdena peta“, „Ljudi iz ponora“, „Rat klasa“ i „Pre Adama“.
Kao što je zapisao Irving Stoun, „još dok je bio dečak, jedna polovina Londonove duše zaljubila se u more, kome se uvek vraćao, a druga polovina pripala je knjigama i pisanju, a dok koračamo ulicama San Franciska, divljim predelima dalekog severa, tropskim rajem i nepreglednim morima, zajedno sa Džekom Londonom proživljavamo njegove uspone i padove, patnje i radosti, i upoznajemo veliko, avanturističko srce jednog maestralnog pisca“.
O poreklu porodice Džona Grifita Londona, što je puno piščevo ime, postoji više verzija, ali se sve slažu da je najveću brigu o njegovom odrastanju vodila njegova dojilja i bivša robinja Virdžinija Dženi Prentis, kao važna majčinska figura u njegovom životu. Londonove prve škole bili su Javna biblioteka Ouklanda i tamošnji barovi. Skitnica i mornar koji je menjao poslove u Ouklendu je ipak završio srednju školu, a školarinu za univerzitetske studije na Berkliju platio je pozajmljenim novcem. Nikada nije diplomirao. Njegovo prvo objavljeno delo bilo je „Tajfun kod obale Japana“, prikaz njegovih iskustava sa jedrenjem. Spisateljsku karijeru započeo je u trenutku kad su nove tehnologije štampanja omogućile jeftiniju proizvodnju časopisa, što je išlo naruku njegovom radu i finansijama, iako se suočavao i sa optužbama za plagijat. Preminuo je u 40. godini u spavaćoj verandi u „Vučoj kući“. Buran život ostavio je na njemu traga, patio je od više ozbiljnih bolesti, uključujući i alkoholizam, mada već duže od veka njegovu smrt prati mit o samoubistvu. Londonov pepeo sahranjen je kraj „Vučje kuće“, a celo imanje čuva se kao Državni istorijski park Džeka Londona u Glen Elenu u Kaliforniji.
Autor: Jelena Tasić
Izvor: Danas
