Kod nas je manje poznato da se na Zapadu pod umetnošću u užem smislu reči odavno podrazumeva praktično samo ona, likovna, figuralna. Kome je do upućivanja u takvu „apdejtovanost“ u razumevanju pojma, teško da može naići na prikladniju knjigu od „Pedeset ideja koje bi stvarno trebalo da znate: Umetnost“ Suzi Hodž, britanske umetnice i, sa svojih stotinak objavljenih knjiga, veoma plodne autorKe. I zaista, u njenom štivu, literatura, film, pozorište, muzika ples... spominjani su u načelu samo onda kad se iz neke od dotičnih oblasti izrodila određena likovna poetika, što se dešavalo srazmerno retko, maltene koliko i presudan uticaj filozofije i psihologije na neku od njih. (Od tradicionalno shvaćenih umetnosti, u knjizi se osim slikarstva i vajarstva najčešće spominje arhitektura.) U tom smislu, u knjizi je neuporedivo zastupljeniji neformalni katalog posrednih i neposrednih uticaja društveno-političkih zbivanja i ideologija, pa i ratova i revolucija i krupnih izuma čovečanstva, na figuralne pokrete. Ili, rečima Suzi Hodž same: „Odnos između umetnosti, kulture i društva uvek podrazumeva povezanost.“

Figuralni pokreti i koncepti o kojima autorka piše, u knjizi su dodatno kontekstualizovani na razne načine: opisom socijalne atmosfere u njihova doba, ili sadejstva stvaralaštva sa određenim strukovnim institucijama ili zdanjima koja su služila za okupljanja istaknutih autora. I pored izvanrednog poznavanja građe, Suzi Hodž uspeva da nijednom umetničkom senzibilitetu ne da nedvosmislen primat čak ni po opštem uticaju a kamoli po onom na nju samu te da i pored diskretnih ličnih preferenci koje samo najpažljiviji čitalac može naslutiti, ostane strogo u vodama profesionalizma. I pored takve objektivnosti, tema kao da od jednog trenutka diskretno utiče na postupak, pa svako poglavlje sve više deluje kao slikovita kratka priča koja, kad se završi, nastavlja se sledeća, odnosno naredni umetnički koncept koji Suzi Hodž obrađuje. Rečenoj pitoresknosti svakako doprinosi i skrupulozan autorkin odabir ilustracija – dela koja najslikovitije ilustruju svako od pedeset „poglavlja“ knjige.

Na kraju ali nipošto i najmanje bitno, „Pedeset ideja koje bi stvarno trebalo da znate: umetnost“ predstavlja vredan sažetak istorije „umetnosti“ u trideset dve hiljade godina, od preistorijskih pećinskih slikarija sve do raznih vidova performansa i recentnog internet-arta. I pored pisanja na skučenom prostoru od jedva preko dve stotine stranica, autorka uspeva da deluje sistematično: svaki obrađeni senzibilitet je s jedne strane opisan kroz mešavinu stručne aparature i popularnog jezika a s druge, u smislu da pažljiv čitalac može da rekonstruiše kada je određeni pravac nastao kao reakcija na prethodni, a kada kao njegov produžetak, te na koji je sledeći delovao kao preteča ili u svojstvu negativnog orijentira. Postoji još jedna značajna sveobuhvatnost „Pedeset ideja“ a ta je geografska: u njoj su osim zapadne, zasebnim poglavljima obuhvaćene i starogrčka, vizantijska, ruska/sovjetska, egipatska i dalekoistočne umetnosti, bilo kao pokreti i razdoblja bilo, u skladu sa podnaslovom knjige, kao – ideje.

Autor: Domagoj Petrović