Životno delo: „Život i vremena Majkla K“, autora Dž. M. Kucija
Tokom 1994. godine studirala sam prava i filozofiju, donevši svesnu odluku da se ne bavim formalnim izučavanjem književnosti kako moja „takozvana kreativnost“ ne bi postala žrtva naučne analize (to je stav kog se više ne držim: pisanje i kritika/analiza ne moraju uvek da budu smrtni neprijatelji).
Želela sam da postanem pisac, i muvajući se kroz jednu minijaturnu prodavnicu polovnih knjiga nabasala sam na knjigu „What Henry James Knew“ („Šta je znao Henri Džejms“), autorke Sintije Ozik. Učili smo o Henriju Džejmsu u srednjoj školi – bio je pisac, ja sam želela da se bavim pisanjem – i, šta je to on znao? Kupila sam knjigu: zbirku literarnih eseja. Esej pod nazivom „The Sister Melons of MJ Coetzee“ poslužio je kao podsticaj da pročitam roman „Život i vremena Majkla K“, nagrađen Bukerovom nagradom (1984). Ono što je Sintija Ozik napisala bilo je toliko ubedljivo da sam odmah otišla u univerzitetsku biblioteku i pozajmila knjigu.
Pročitala sam je – i ostavila je veoma jak utisak na mene. Radnja se odvija na mestu koje liči na Južnu Afriku – ali nije Južna Afrika. Vreme je građanskih nereda: državna administracija je pala, gerilci su svuda. Majkl K je prost čovek, to jest, prostodušan. Baštovan, koji pokušava da svoju bolesnu majku vrati u zavičaj, u prirodu; majka umire; on luta, neprestano se trudeći da izbegne vlasti. Na jednoj napuštenoj farmi, krajnje posvećeno uzgaja povrće, neguje svoje bundeve. Vojnici ga odvode u zatvor. A onda – prilično kasno u narativu – menja se perspektiva i dobijamo iz prve ruke, od lekara koji se stara o izgladnelom zatvoreniku, informacije o logoru. Menjanjem naratora vešto se izbegava autorska odgovornost. Na samom kraju, na kratko se vraćamo perspektivi trećeg lica, i ponovo smo sa Majklom K koji uspeva da pobegne iz zatvora u nadi da će se vratiti na selo.
Kraj romana me je rasplakao: e to je nešto! Zato postoje knjige! Razmišljajući o tome, mislim da sam reagovala na odlučnost, smirenost, čvrstinu, skromnost i rešenost Majkla K. I nakon tog iskustva trudila sam se da pročitam sve što sam mogla iz pera ovog autora.
Naravno, nisam ja usamljena u divljenju koje osećam prema Kuciju: ipak je on dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Navešću samo neke od reakcija na njegov rad: Ajriš tajms je prvi deo njegovih memoara „Dečaštvo“ (1997), opisao kao „žestok i strog“; Dejli telegraf navodi da je delo „ogoljeno poput ravnice Karu na kojoj se radnja dešava“. Časopis Indipendent ocenjuje da je proza kojom je napisana „Sramota“ (1999) „čedna i lirska“.
Nijedan od ovih atributa nije upotrebljen kako bi se opisao Kucijev stil: barokni, uzbudljiv, živopisan, vrtoglav, raskošan, hiperboličan, hiperrealističan, fantastičan, avanturistički, tragikomičan, lepršav, drzak ili žustar. Sve je stvar ukusa: čitajući otkrivamo što nam odgovara.
Autor: Džulija Li
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Maja Horvat
Želela sam da postanem pisac, i muvajući se kroz jednu minijaturnu prodavnicu polovnih knjiga nabasala sam na knjigu „What Henry James Knew“ („Šta je znao Henri Džejms“), autorke Sintije Ozik. Učili smo o Henriju Džejmsu u srednjoj školi – bio je pisac, ja sam želela da se bavim pisanjem – i, šta je to on znao? Kupila sam knjigu: zbirku literarnih eseja. Esej pod nazivom „The Sister Melons of MJ Coetzee“ poslužio je kao podsticaj da pročitam roman „Život i vremena Majkla K“, nagrađen Bukerovom nagradom (1984). Ono što je Sintija Ozik napisala bilo je toliko ubedljivo da sam odmah otišla u univerzitetsku biblioteku i pozajmila knjigu.
Pročitala sam je – i ostavila je veoma jak utisak na mene. Radnja se odvija na mestu koje liči na Južnu Afriku – ali nije Južna Afrika. Vreme je građanskih nereda: državna administracija je pala, gerilci su svuda. Majkl K je prost čovek, to jest, prostodušan. Baštovan, koji pokušava da svoju bolesnu majku vrati u zavičaj, u prirodu; majka umire; on luta, neprestano se trudeći da izbegne vlasti. Na jednoj napuštenoj farmi, krajnje posvećeno uzgaja povrće, neguje svoje bundeve. Vojnici ga odvode u zatvor. A onda – prilično kasno u narativu – menja se perspektiva i dobijamo iz prve ruke, od lekara koji se stara o izgladnelom zatvoreniku, informacije o logoru. Menjanjem naratora vešto se izbegava autorska odgovornost. Na samom kraju, na kratko se vraćamo perspektivi trećeg lica, i ponovo smo sa Majklom K koji uspeva da pobegne iz zatvora u nadi da će se vratiti na selo.
Kraj romana me je rasplakao: e to je nešto! Zato postoje knjige! Razmišljajući o tome, mislim da sam reagovala na odlučnost, smirenost, čvrstinu, skromnost i rešenost Majkla K. I nakon tog iskustva trudila sam se da pročitam sve što sam mogla iz pera ovog autora.
Naravno, nisam ja usamljena u divljenju koje osećam prema Kuciju: ipak je on dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Navešću samo neke od reakcija na njegov rad: Ajriš tajms je prvi deo njegovih memoara „Dečaštvo“ (1997), opisao kao „žestok i strog“; Dejli telegraf navodi da je delo „ogoljeno poput ravnice Karu na kojoj se radnja dešava“. Časopis Indipendent ocenjuje da je proza kojom je napisana „Sramota“ (1999) „čedna i lirska“.
Nijedan od ovih atributa nije upotrebljen kako bi se opisao Kucijev stil: barokni, uzbudljiv, živopisan, vrtoglav, raskošan, hiperboličan, hiperrealističan, fantastičan, avanturistički, tragikomičan, lepršav, drzak ili žustar. Sve je stvar ukusa: čitajući otkrivamo što nam odgovara.
Autor: Džulija Li
Izvor: independent.co.uk
Prevod: Maja Horvat
