Život zvani Pariz – prikaz romana „Gorila“ Dušana Savkovića
Iako „Gorila“ spada u ona dela kod kojih je neophodno osvrnuti se na stvarne događaje koji su pisca inspirisali da načini romanesknu priču, opet se može upasti u klopku tako što će se isticanjem istorijskih okolnosti baciti u zasenak umetnička vrednost samog romana.
Sem toga, u konkretnom slučaju „Gorile“, i stvarni događaji koji su poslužili kao osnova kriminalističkog zapleta dovoljno su sami po sebi intrigantni, pa ne samo što bi njihovo detaljnije navođenje zauzelo prostor celog romana, nego bi oni i bez umetničke obrade delovali kao da su već izvučeni iz nekog uzbudljivog trilera.
Ipak, pisati o „Gorili“ a ne spomenuti imena Stevana Stevice Markovića i Miloša Miloševića – čije su sudbine poslužile za likove Štefana Ratarca i Miše Nestorovića – ne bi bilo pošteno ni prema samom Dušanu Savkoviću, novinaru koji se među prvima zainteresovao za misteriozne i tragične smrti dvojice žestokih momaka koji su sa beogradske kaldrme uspeli da maltene direktno dođu ne samo do umetničkog, nego i do političkog vrha Francuske Republike, pa i da ga dobro uzdrmaju svojim ishitrenim i fatalnim potezima.
Baveći se kontroverznim životima jugoslovenskih iseljenika, Dušan Savković je svoja saznanja o nasilnim smrtima Miloša Miloševića u Los Anđelesu i Stevice Markovića u Parizu pretočio u roman „Gorila“, koji je već nakon prvog izdanja (1974) postao neprikosnoveni bestseler u Jugoslaviji, da bi docnije doživeo ništa manje popularne nastavke, kako u romanesknom, tako i u dokumentarnom vidu.
Novim izdanjem prvog i drugog dela „Gorile“ u jednoj knjizi, Laguna je starijim čitaocima pružila priliku da se podsete, a mlađima da se možda prvi put sretnu sa uzbudljivim ali i smrtonosnim avanturama beogradskih mangupa na Zapadu tokom šezdesetih godina dvadesetog veka.
Iako je Savković, sastavivši roman na osnovu novinskih članaka i autentičnih svedočenja, promenio imena glavnih aktera, čitaoci će bez problema prepoznati o kome se zaista radi i ko je sve – čak i među onima koji su nesumnjivo zadužili francusku kulturu i istoriju – učestvovao u aferi koju je izazvao jedan preterano ambiciozni Beograđanin, željan da bogatstvo i moć udahne punim plućima, te da doživi i proživi onaj Pariz o kome je maštao i u koji je pošao, a ne onaj Pariz u kome je kao pas (ili kao majmun) dobijao mrvice iz ruku svog gospodara.
Vodeći čitaoca kroz jedan ne tako svetao Pariz, pisac daje i presek francuskog društva, od političkog i kulturnog vrha, preko korzikanskih gangstera, do razočaranih istočnoevropskih emigranata – pri čemu su ove tri grupe jasno razgraničene čak i kad su naizgled povezane i isprepletane, a svaki pokušaj prevazilaženja tih granica i svako preskakanje stepenica što su ih sistem i život nametnuli može biti kažnjivo smrću, naročito kad se dve grupe udruže protiv jedne.
A nije teško pogoditi koje će dve grupe lakše pronaći zajednički jezik i koja će biti ona treća što će biti zbrisana sa pariskog asfalta.
Uzbudljiv poput filmskog trilera, ali i potresan poput svojevrsne kriminalističke melodrame, roman „Gorila“ uopšte ne idealizuje svet koji opisuje, a još manje od glavnih likova pravi heroje – naprotiv, pisac šalje jasnu poruku da su u ovoj priči svi antiheroji, pa i oni koji bi da nelegalnim i nemoralnim postupcima odjednom pređu na stranu heroja.
Retka su dela u kojima piscu pođe za rukom da distancira čitaoca od glavnog junaka (zapravo: antijunaka), a Dušan Savković je to ipak uspeo, pa je u tome i najveća vrednost „Gorile“, što ne glorifikuje brzoplete i nezrele mladiće koji su bezglavo hrlili u svoj zamišljeni Pariz, nego jasno poručuje da se srljanje u takav život najčešće završava gubljenjem ne samo tog neostvarenog, nego i onog dotadašnjeg života – a kao jedina (ali krajnje ironična) uteha ostaje hvalisanje na nebu kako proživljeni život nije bio običan.
Autor: Dušan Milijić
Sem toga, u konkretnom slučaju „Gorile“, i stvarni događaji koji su poslužili kao osnova kriminalističkog zapleta dovoljno su sami po sebi intrigantni, pa ne samo što bi njihovo detaljnije navođenje zauzelo prostor celog romana, nego bi oni i bez umetničke obrade delovali kao da su već izvučeni iz nekog uzbudljivog trilera.
Ipak, pisati o „Gorili“ a ne spomenuti imena Stevana Stevice Markovića i Miloša Miloševića – čije su sudbine poslužile za likove Štefana Ratarca i Miše Nestorovića – ne bi bilo pošteno ni prema samom Dušanu Savkoviću, novinaru koji se među prvima zainteresovao za misteriozne i tragične smrti dvojice žestokih momaka koji su sa beogradske kaldrme uspeli da maltene direktno dođu ne samo do umetničkog, nego i do političkog vrha Francuske Republike, pa i da ga dobro uzdrmaju svojim ishitrenim i fatalnim potezima.
Baveći se kontroverznim životima jugoslovenskih iseljenika, Dušan Savković je svoja saznanja o nasilnim smrtima Miloša Miloševića u Los Anđelesu i Stevice Markovića u Parizu pretočio u roman „Gorila“, koji je već nakon prvog izdanja (1974) postao neprikosnoveni bestseler u Jugoslaviji, da bi docnije doživeo ništa manje popularne nastavke, kako u romanesknom, tako i u dokumentarnom vidu.
Novim izdanjem prvog i drugog dela „Gorile“ u jednoj knjizi, Laguna je starijim čitaocima pružila priliku da se podsete, a mlađima da se možda prvi put sretnu sa uzbudljivim ali i smrtonosnim avanturama beogradskih mangupa na Zapadu tokom šezdesetih godina dvadesetog veka.
Iako je Savković, sastavivši roman na osnovu novinskih članaka i autentičnih svedočenja, promenio imena glavnih aktera, čitaoci će bez problema prepoznati o kome se zaista radi i ko je sve – čak i među onima koji su nesumnjivo zadužili francusku kulturu i istoriju – učestvovao u aferi koju je izazvao jedan preterano ambiciozni Beograđanin, željan da bogatstvo i moć udahne punim plućima, te da doživi i proživi onaj Pariz o kome je maštao i u koji je pošao, a ne onaj Pariz u kome je kao pas (ili kao majmun) dobijao mrvice iz ruku svog gospodara.
Vodeći čitaoca kroz jedan ne tako svetao Pariz, pisac daje i presek francuskog društva, od političkog i kulturnog vrha, preko korzikanskih gangstera, do razočaranih istočnoevropskih emigranata – pri čemu su ove tri grupe jasno razgraničene čak i kad su naizgled povezane i isprepletane, a svaki pokušaj prevazilaženja tih granica i svako preskakanje stepenica što su ih sistem i život nametnuli može biti kažnjivo smrću, naročito kad se dve grupe udruže protiv jedne.
A nije teško pogoditi koje će dve grupe lakše pronaći zajednički jezik i koja će biti ona treća što će biti zbrisana sa pariskog asfalta.
Uzbudljiv poput filmskog trilera, ali i potresan poput svojevrsne kriminalističke melodrame, roman „Gorila“ uopšte ne idealizuje svet koji opisuje, a još manje od glavnih likova pravi heroje – naprotiv, pisac šalje jasnu poruku da su u ovoj priči svi antiheroji, pa i oni koji bi da nelegalnim i nemoralnim postupcima odjednom pređu na stranu heroja.
Retka su dela u kojima piscu pođe za rukom da distancira čitaoca od glavnog junaka (zapravo: antijunaka), a Dušan Savković je to ipak uspeo, pa je u tome i najveća vrednost „Gorile“, što ne glorifikuje brzoplete i nezrele mladiće koji su bezglavo hrlili u svoj zamišljeni Pariz, nego jasno poručuje da se srljanje u takav život najčešće završava gubljenjem ne samo tog neostvarenog, nego i onog dotadašnjeg života – a kao jedina (ali krajnje ironična) uteha ostaje hvalisanje na nebu kako proživljeni život nije bio običan.
Autor: Dušan Milijić
