Ukoliko „poetski roman“ postoji kao žanr onda takve piše Margaret Atvud. Svaki od njenih romana ima zastrašujuću metaforu; centralna ideja je da današnji muškarci i žene žive u eri kakva se još nije dogodila u ljudskoj istoriji, u kojoj stare forme izumiru kako se ne bi ponovo pojavile.

Nije slučajno što se žene u ovom romanu bave ostacima prošlosti. Elizabeta Šoenhof, direktorka muzeja u Torontu, udata je za Nejta, nekadašnjeg advokata, a danas proizvođača modernih drvenih igračaka. Oboje su imali i imaće još ljubavnika, ali se bore za zajednički život zbog dece. Elizabetin poslednji ljubavnik se upravo ubio, dok je Nejta poslednja devojka napustila. Kada Nejt počne da zavodi paleontološkinju Lašju, Elizabetinu koleginicu, Elizabeta proračunato odlučuje da se osveti tako što će zavesti momka sa kojim Lašja živi. Očajnički i brutalni potezi, u prazno. Dubina emocija i socijalnih normi ovde je gotovo entropijska, osećanja se troše i odbacuju bez spremnih alternativa; jedino spasonosno rešenje za Elizabetin i Nejtov brak je da on konačno izumre, baš kao i praistorijske životinje. Zbog toga junaci Atvudove sumnjaju u sebe, i o tome čitamo u zasebnim poglavljima, pa je ovo, pre svega, knjiga poglavlja, a neka od njih su nezaboravna, jer junaci prolaze kroz mnoštvo različitih rituala.

Čitalac ostaje zakovan za knjigu, dok svedoči nemilosrdnom socijalnom i emotivnom haosu: život svih junaka je u neprestanom komešanju, borbe su spore i gotovo nepodnošljive, sve dok čitav roman ne počne da liči na veliku i nerešivu začkoljicu. Pažljivo čitanje ostavlja utisak nerazrešive situacije, čemu je Atvudova nesumnjivo težila.

Monumentalno depresivno, izvanredno delo veoma posebene spisateljice.

Izvor: kirkusreviews.com
Prevod: Maja Zuber