Zavere bez teorija: Povodom knjige „Služba“ Gorana Živaljevića
Za čitaoce koji očekuju teoriju zavere, „Služba“ Gorana Živaljevića je možda pogrešna knjiga, ali uprkos tome, oni će i u njoj pronaći ono što su tražili.
Pošto je i sâm Goran Živaljević na jednom mestu citirao Iliju Čvorovića, najpoznatijeg srpskog (i balkanskog) špijuna, poteklog iz maestralnog pera Dušana Kovačevića, onda nije na odmet parafraza čuvene replike o pogrešnom broju koji je u stvari pravi, jer svedočenje Gorana Živaljevića jeste priča o zaverama koje su zaista postojale, ali je istovremeno i rušenje onih mitova koji proističu ako zavera bude pretvorena u teoriju, što se često dešava svesno i ciljano.
Kad se spomene srpska obaveštajna služba, a naročito njen nekadašnji skraćeni naziv DB, ne može a da se ne pomisli na iscenirani saobraćajni udes na Ibarskoj magistrali – toliko su služba i atentat postali sinonimi, pa i karakteristični simboli za poslednju deceniju XX veka u Srbiji, da je takvo viđenje zaista teško promeniti.
Kako je došlo dotle da obaveštajac bude jedna od najozloglašenijih profesija u Srbiji i da li se ova predrasuda može razbiti predočavanjem konkretnih podataka i činjenica, samo su neka od pitanja sa kojima se Živaljević susreo pokušavši da iz prve ruke prikaže kontroverze i peripetije koje su sastavni deo života i rada svakog obaveštajca, naročito u turbulentnim vremenima kad je teško utvrditi ko je na čijoj strani i kad se zarad novih interesa sarađuje sa dojučerašnjim najljućim neprijateljima.
U tim opasnim igrama, smatra Živaljević, prirodno je da javnost i bezbednosna služba budu na istoj strani, ali to je ponekad teško ostvarivo upravo zbog veštog manevrisanja politike, koja nastupa kao posrednik i stvara onakvu sliku o obaveštajcima kakva joj u datom trenutku odgovara, što i nije teško ako se zna da će javnost uvek biti podeljena između dva ekstremna gledišta kad je u pitanju mišljenje o državnoj bezbednosti: i dok će sa jedne strane stizati zamerke zbog širokih ovlašćenja koja su data službi, dotle će druga strana smatrati da služba ipak nije dovoljno oštra i nemilosrdna prema licima koja su označena kao državni neprijatelji.
Iako bi se moglo pomisliti da obiluje isljučivo ekskluzivnim i do sada dobro skrivanim podacima, koji se samim tim prvi put iznose u javnost, „Služba“ prvenstveno vraća iz zaborava izvesne događaje, organizacije i ljude koji su manje-više svesno bili udaljeni i iz istorije i iz kolektivnog pamćenja, mada su u prelomnim momentima odigrali bitne uloge, pa će se tako mnogi čitaoci zaista prvi put sresti sa političkim partijama koje su se zvale Nova demokratija i Liberali Srbije, mnogi će prvi put naići na imena Vukašina Maraša i Momira Gavrilovića Gavre, a mnogi će upravo zahvaljujući Živaljeviću, koji je kao predstavnik Bezbednosno-informativne agencije Srbije proveo izvesno vreme u Zagrebu i Skoplju, izbliza sagledati svu kompleksnost odnosa okolnih naroda prema Srbiji, ali će se istovremeno upoznati i sa unutrašnjim političkim i nacionalnim previranjima u neposrednom susedstvu, čime će cela priča dobiti balkanski karakter.
Stoga bi u vidu zaključka mogla doći još jedna replika iz Kovačevićevog „Balkanskog špijuna“, ali pošto danas nema praznika poznatog kao Dan bezbednosti, kada bi trebalo da se sete Živaljevića, onda će kao svedočanstvo ostati njegova knjiga, duboko urezana u svest čitalaca, bilo da su pobornici teorija zavere, bilo da su pobornici njihovog demistifikovanja.
Autor: Dušan Milijić
Pošto je i sâm Goran Živaljević na jednom mestu citirao Iliju Čvorovića, najpoznatijeg srpskog (i balkanskog) špijuna, poteklog iz maestralnog pera Dušana Kovačevića, onda nije na odmet parafraza čuvene replike o pogrešnom broju koji je u stvari pravi, jer svedočenje Gorana Živaljevića jeste priča o zaverama koje su zaista postojale, ali je istovremeno i rušenje onih mitova koji proističu ako zavera bude pretvorena u teoriju, što se često dešava svesno i ciljano.
Kad se spomene srpska obaveštajna služba, a naročito njen nekadašnji skraćeni naziv DB, ne može a da se ne pomisli na iscenirani saobraćajni udes na Ibarskoj magistrali – toliko su služba i atentat postali sinonimi, pa i karakteristični simboli za poslednju deceniju XX veka u Srbiji, da je takvo viđenje zaista teško promeniti.
Kako je došlo dotle da obaveštajac bude jedna od najozloglašenijih profesija u Srbiji i da li se ova predrasuda može razbiti predočavanjem konkretnih podataka i činjenica, samo su neka od pitanja sa kojima se Živaljević susreo pokušavši da iz prve ruke prikaže kontroverze i peripetije koje su sastavni deo života i rada svakog obaveštajca, naročito u turbulentnim vremenima kad je teško utvrditi ko je na čijoj strani i kad se zarad novih interesa sarađuje sa dojučerašnjim najljućim neprijateljima.
U tim opasnim igrama, smatra Živaljević, prirodno je da javnost i bezbednosna služba budu na istoj strani, ali to je ponekad teško ostvarivo upravo zbog veštog manevrisanja politike, koja nastupa kao posrednik i stvara onakvu sliku o obaveštajcima kakva joj u datom trenutku odgovara, što i nije teško ako se zna da će javnost uvek biti podeljena između dva ekstremna gledišta kad je u pitanju mišljenje o državnoj bezbednosti: i dok će sa jedne strane stizati zamerke zbog širokih ovlašćenja koja su data službi, dotle će druga strana smatrati da služba ipak nije dovoljno oštra i nemilosrdna prema licima koja su označena kao državni neprijatelji.
Iako bi se moglo pomisliti da obiluje isljučivo ekskluzivnim i do sada dobro skrivanim podacima, koji se samim tim prvi put iznose u javnost, „Služba“ prvenstveno vraća iz zaborava izvesne događaje, organizacije i ljude koji su manje-više svesno bili udaljeni i iz istorije i iz kolektivnog pamćenja, mada su u prelomnim momentima odigrali bitne uloge, pa će se tako mnogi čitaoci zaista prvi put sresti sa političkim partijama koje su se zvale Nova demokratija i Liberali Srbije, mnogi će prvi put naići na imena Vukašina Maraša i Momira Gavrilovića Gavre, a mnogi će upravo zahvaljujući Živaljeviću, koji je kao predstavnik Bezbednosno-informativne agencije Srbije proveo izvesno vreme u Zagrebu i Skoplju, izbliza sagledati svu kompleksnost odnosa okolnih naroda prema Srbiji, ali će se istovremeno upoznati i sa unutrašnjim političkim i nacionalnim previranjima u neposrednom susedstvu, čime će cela priča dobiti balkanski karakter.
Stoga bi u vidu zaključka mogla doći još jedna replika iz Kovačevićevog „Balkanskog špijuna“, ali pošto danas nema praznika poznatog kao Dan bezbednosti, kada bi trebalo da se sete Živaljevića, onda će kao svedočanstvo ostati njegova knjiga, duboko urezana u svest čitalaca, bilo da su pobornici teorija zavere, bilo da su pobornici njihovog demistifikovanja.
Autor: Dušan Milijić
