„Zamalek“ – Uslišena piščeva molitva
Unutrašnji svet Kaira i bogatog kvarta Zamalek ispisuje i razgolićuje Arna uz pomoć foto-albuma egiptologa Koste, ali i sama sve prisećajući se ljudi sa kojima je godinama delila zgode i nezgode što su obeležavale njenu i njihove sudbine.
Izdvaja se nekoliko likova. Taher-beg je od onih s kojima se pije džin-tonik i od kojih se u zajam uzima kravata za operu, a koji će na jednoj zabavi mudro reći da je arogancija korov koji najbolje raste na balegi.
Moramo pomenuti i profesora Ota.
Eno ih, Oto i Kosta, za stolom u hladovini gigantske krošnje na obali Nila. Nasmejani, puše nargile i poziraju za kamere.
Nema priče ni bez kira-Marije koja je na Grčkom groblju u koptskom Kairu imala porodičnu grobnicu sa šest mesta a u kojoj je ostalo tek jedno, za nju, tako da nije mogla uslišiti Kostinu želju da, kad dođe čas, i njega sahrane u toj grobnici.
Zanimljiv lik je i Nobila, sluškinja, čije ime znači Plemenita. Tu je i Faruk, poslednji krunisani sultan Egipta. Eh, sudbine?
Molio je Faruk Ota da mu nađe recept za ljubavni napitak.
Šta sve nije probao. Golubije meso i mango, jaja i ostrige, hašiš s medom, orahe, prah nosorovog roga, i… Ništa.
Naravno, sudbine donose manje lepog, više ružnog, i Arna vaga to lepo i to ružno. Gotovo nemoguće je stvoriti strogo koncipiranu sliku haosa Kaira, Arna je stvara.
Kako?
Ona tačno zna dokle se prostire granica stvarnosti što i jeste oblikovanje pravog života Kaira.
Gradovi žive, zar ne?
Arnu okružuju ljudi koji su spoznali svoju pravu prirodu i koji ne žele da menjaju stvarnost koju žive.
Slave život kako ko zna i ume, duhovno se uznose ko koliko i kada može, poštuju ono što je za poštovanje, plaše se čega je prirodno plašiti se.
Među njima gotovo da i nema maštom preobogaćenih. Njihova suprotnost je Kosta, vlasnik antikvarnice, omiljen među ljubiteljima starina i istorije umetnosti, čovek zamršene sudbine koja kod čitaoca izaziva neobično utrnuće a koje jača iz priče u priču, iz scene u scenu čiji je on akter.
Nekako se sluti njegov tragičan kraj, i… Moguće je da su njegove poslednje misli bile – nisam uspeo, životi su nam suviše različiti!
A većina njih koji dođu u Kairo, i ostanu u njemu da žive, pomisle da postoji mogućnost integrisanja u lokalno društvo.
Zabluda.
Zato se mirne duše za roman Dejana Tiaga Stankovića „Zamalek“ (Laguna, 2020), gde dominira pripovedačko, ali ne zaostaje ni ono što krasi putopise, može reći – Kairo i Zamalek, kao stvorena četvrt za koloniju dobrostojećih stranaca, za galerije i umetnost (ali, Kairo su i prenaseljeni lavirinti stambenih nasilja, krivi i tesni sokaci, čatrlje i štrokavi budžaci sirotinjskih četvrti i strah od zaraze.), jesu ravnopravni glavni junaci romana, kao što je to i Pustinja čija lepota jeste što se u njoj negde krije bunar, rekao je jedan pilot koji je nadletao Saharu.
Pesnička duša, to stoji, ali Zamalek je najpre priručnik o kismetu / sudbini.
Jer, i u ime čitaoca, Stanković postavlja pitanja.
Šta smo mi na ovom svetu?
Koliko šanse imamo protiv sudbine?
Zato ovaj rukopis podrazumeva radoznalog, posvećenog i čitaoca zaljubljenog u istoriju jer pisac umešno ugrađuje i detalje iz prošlosti kao što je i ova Pričica-dokument, poučna zabeleška.
Najstarija slika iz Kostinog albuma. Na palubi broda je jedna štrkljasta figura u vojničkoj uniformi – skoro dečak.
Vreme: 1941. Kosta ima 21 godinu, kadet je u kraljevoj gardi, kapitulacija, bekstvo.
Kosta prvi put leti avionom, kratko zadržavanje u Grčkoj, sledeća stanica Jerusalim. Dalje brodom, tako do Aleksandrijske luke…
Ali, pre polaska u beli svet, kralj i pratnja spavaju nekoliko noći u manastiru, u blizini aeorodroma sve čekajući let. I… tačno da zemlja gori, sve je u rasulu, ali manastirska zvona izjutra ne zvone da ne probude mladog kralja! Bilo kako bilo, Kosta je zaboravljen pri odlasku kralja u London.
Kasnije je demobilisan. Mogao je da radi šta poželi, da ode kud hoće, a izabrao je da se zaposli u radnji kod Ota. Postao je antikvar čija se sluša i poštuje.
Znao je da kaže da bogatstvo dođe kao kornjača, a ode kao gazela.
Bio je pun priča i mudrih promišljanja kao ono o sveštenicima koji odvajkada žive od bajki, od prodaje izmišljenih priča o prošlosti i budućnosti, i to nije sve već poturaju fikciju kao znanje o svetu koji ne postoji – a narod to voli.
No, vratimo se Kairu.
Pisac čitaoca upoznaje sa skrivenim mestima, njihovim ambijentima, tajnama, žiteljima i jezikom koji govore, odnosno rečima koje mora da upamti ako misli da poseti Egipat. Izdvojimo najbitnije: haram / zabranjeno, džini / demoni, habib / mili, inšala / ako Bog da.
Ne zaobilazimo džini.
Đavolčiće, demone, teško neopreznom čoveku koga se dočepaju.
Poseban naglasak je na reči haram, koja je od velike koristi za ženu u Kairu.
Kad joj muškarac priređuje neprijatnosti, dodiruje je u gužvi, pohotljivo gleda, dovoljno je da žena poviče: „Haram! Haram!“
Slušaćete ove reči na koktelima i zabavama bogatih, u taksijima, u policijskoj stanici, ali i u onim sirotinjskim kvartovima gde sve je u znaku prevara, žudnje i nerealnih želja, čak i ozbiljnih zločina.
Da, i Kostu su ubili.
Ko? Fukara, zaključila policija.
Tad i počinje priča o Kostinoj drugoj neispunjenoj želji – da bude sahranjen tamo daleko, odakle je i došao. Kosta ubijen!
Arna je u neverici. Jedva je stupila u kontakt s Kostinim rođacima. Jedan brat preminuo, drugi nagluv, u selu gde je živeo svi pomrli.
Napokon, Arna je došla i do njegove nećake, koja je, eto, znala da postoji misteriozni ujak u Egiptu. Nasledstvo, ima li ga?
Ništa, tek novac za dopremu tela, i troškove sahrane. Tajac. Arni se na telefon javljalo neko dete i ponavljalo: Mama nije ovde.
Nasledstvo?
Naravno bilo ga je, ali za kira-Mariju i njenog jedinca Tonija, i to pozamašna suma, za Arnu antikvarnica. Ali, kismet! O čemu se radi?
Nekakvom greškom advokata, možda i namerom, novac nisu mogli da naslede kira-Marija i Toni, već Kostini prirodni naslednici, ako ih ima, ili novac ostaje državi. Proces je trajao godinama. I?
Ponovo telefonski pozivi, raspitivanja rodbine koliko, šta i kome? Naravno, mama je ovde, razgovori su dugi, česti.
I, kako se kroz roman divimo sjajnom opisu mentaliteta stanovnika Kaira, nimalo nismo iznenađeni umešnim piščevim dodavanjem naših slika i prilika.
Rodbina, po Kostine posmrtne ostatke, šalje monaha Zaharija koji je u Egipat došao sa 100 dolara u džepu.
Toliko ih je imao i kad se vratio što znači da je sve njegove troškove snosila Arna, koja ga je ugostila, danima s njim obilazila advokate i sve one koji su nasledstvo mogli da ozvaniče.
Zaharije se vratio obavljenog posla.
Ali, vidi vraga!
Došao je i taj dan, kira-Marija je preminula.
Arna i Toni gotovo istovremeno su stigli na groblje, mnogo pre sahrane. Pop, pomalo ljutito, jednog trenutka upitao je Arnu zašto nisu došli po Konstantinov prah?
Arna sve u čudu.
Pobogu, poslala je Zaharija.
Ali ne, Zaharije, jedan od onih koji odvajkada žive od bajki, od prodaje izmišljenih priča o prošlosti i budućnosti, u otadžbinu se vratio bez posmrtnih ostataka svog rođaka.
Onakav gospodin da završi i najlon kesi u tuđem grobu!
Eto, i to je kismet.
Egipat nije dao Kostu od sebe. I zato, ako se slažemo sa Kafkom da je pisanje jedna vrsta molitve, moramo da priznamo. Roman „Zamalek“ više je nego uslišena piščeva molitva.
Proverite.
Autor: Milan R. Simić
Izvor: danas.rs
Izdvaja se nekoliko likova. Taher-beg je od onih s kojima se pije džin-tonik i od kojih se u zajam uzima kravata za operu, a koji će na jednoj zabavi mudro reći da je arogancija korov koji najbolje raste na balegi.
Moramo pomenuti i profesora Ota.
Eno ih, Oto i Kosta, za stolom u hladovini gigantske krošnje na obali Nila. Nasmejani, puše nargile i poziraju za kamere.
Nema priče ni bez kira-Marije koja je na Grčkom groblju u koptskom Kairu imala porodičnu grobnicu sa šest mesta a u kojoj je ostalo tek jedno, za nju, tako da nije mogla uslišiti Kostinu želju da, kad dođe čas, i njega sahrane u toj grobnici.
Zanimljiv lik je i Nobila, sluškinja, čije ime znači Plemenita. Tu je i Faruk, poslednji krunisani sultan Egipta. Eh, sudbine?
Molio je Faruk Ota da mu nađe recept za ljubavni napitak.
Šta sve nije probao. Golubije meso i mango, jaja i ostrige, hašiš s medom, orahe, prah nosorovog roga, i… Ništa.
Naravno, sudbine donose manje lepog, više ružnog, i Arna vaga to lepo i to ružno. Gotovo nemoguće je stvoriti strogo koncipiranu sliku haosa Kaira, Arna je stvara.
Kako?
Ona tačno zna dokle se prostire granica stvarnosti što i jeste oblikovanje pravog života Kaira.
Gradovi žive, zar ne?
Arnu okružuju ljudi koji su spoznali svoju pravu prirodu i koji ne žele da menjaju stvarnost koju žive.
Slave život kako ko zna i ume, duhovno se uznose ko koliko i kada može, poštuju ono što je za poštovanje, plaše se čega je prirodno plašiti se.
Među njima gotovo da i nema maštom preobogaćenih. Njihova suprotnost je Kosta, vlasnik antikvarnice, omiljen među ljubiteljima starina i istorije umetnosti, čovek zamršene sudbine koja kod čitaoca izaziva neobično utrnuće a koje jača iz priče u priču, iz scene u scenu čiji je on akter.
Nekako se sluti njegov tragičan kraj, i… Moguće je da su njegove poslednje misli bile – nisam uspeo, životi su nam suviše različiti!
A većina njih koji dođu u Kairo, i ostanu u njemu da žive, pomisle da postoji mogućnost integrisanja u lokalno društvo.
Zabluda.
Zato se mirne duše za roman Dejana Tiaga Stankovića „Zamalek“ (Laguna, 2020), gde dominira pripovedačko, ali ne zaostaje ni ono što krasi putopise, može reći – Kairo i Zamalek, kao stvorena četvrt za koloniju dobrostojećih stranaca, za galerije i umetnost (ali, Kairo su i prenaseljeni lavirinti stambenih nasilja, krivi i tesni sokaci, čatrlje i štrokavi budžaci sirotinjskih četvrti i strah od zaraze.), jesu ravnopravni glavni junaci romana, kao što je to i Pustinja čija lepota jeste što se u njoj negde krije bunar, rekao je jedan pilot koji je nadletao Saharu.
Pesnička duša, to stoji, ali Zamalek je najpre priručnik o kismetu / sudbini.
Jer, i u ime čitaoca, Stanković postavlja pitanja.
Šta smo mi na ovom svetu?
Koliko šanse imamo protiv sudbine?
Zato ovaj rukopis podrazumeva radoznalog, posvećenog i čitaoca zaljubljenog u istoriju jer pisac umešno ugrađuje i detalje iz prošlosti kao što je i ova Pričica-dokument, poučna zabeleška.
Najstarija slika iz Kostinog albuma. Na palubi broda je jedna štrkljasta figura u vojničkoj uniformi – skoro dečak.
Vreme: 1941. Kosta ima 21 godinu, kadet je u kraljevoj gardi, kapitulacija, bekstvo.
Kosta prvi put leti avionom, kratko zadržavanje u Grčkoj, sledeća stanica Jerusalim. Dalje brodom, tako do Aleksandrijske luke…
Ali, pre polaska u beli svet, kralj i pratnja spavaju nekoliko noći u manastiru, u blizini aeorodroma sve čekajući let. I… tačno da zemlja gori, sve je u rasulu, ali manastirska zvona izjutra ne zvone da ne probude mladog kralja! Bilo kako bilo, Kosta je zaboravljen pri odlasku kralja u London.
Kasnije je demobilisan. Mogao je da radi šta poželi, da ode kud hoće, a izabrao je da se zaposli u radnji kod Ota. Postao je antikvar čija se sluša i poštuje.
Znao je da kaže da bogatstvo dođe kao kornjača, a ode kao gazela.
Bio je pun priča i mudrih promišljanja kao ono o sveštenicima koji odvajkada žive od bajki, od prodaje izmišljenih priča o prošlosti i budućnosti, i to nije sve već poturaju fikciju kao znanje o svetu koji ne postoji – a narod to voli.
No, vratimo se Kairu.
Pisac čitaoca upoznaje sa skrivenim mestima, njihovim ambijentima, tajnama, žiteljima i jezikom koji govore, odnosno rečima koje mora da upamti ako misli da poseti Egipat. Izdvojimo najbitnije: haram / zabranjeno, džini / demoni, habib / mili, inšala / ako Bog da.
Ne zaobilazimo džini.
Đavolčiće, demone, teško neopreznom čoveku koga se dočepaju.
Poseban naglasak je na reči haram, koja je od velike koristi za ženu u Kairu.
Kad joj muškarac priređuje neprijatnosti, dodiruje je u gužvi, pohotljivo gleda, dovoljno je da žena poviče: „Haram! Haram!“
Slušaćete ove reči na koktelima i zabavama bogatih, u taksijima, u policijskoj stanici, ali i u onim sirotinjskim kvartovima gde sve je u znaku prevara, žudnje i nerealnih želja, čak i ozbiljnih zločina.
Da, i Kostu su ubili.
Ko? Fukara, zaključila policija.
Tad i počinje priča o Kostinoj drugoj neispunjenoj želji – da bude sahranjen tamo daleko, odakle je i došao. Kosta ubijen!
Arna je u neverici. Jedva je stupila u kontakt s Kostinim rođacima. Jedan brat preminuo, drugi nagluv, u selu gde je živeo svi pomrli.
Napokon, Arna je došla i do njegove nećake, koja je, eto, znala da postoji misteriozni ujak u Egiptu. Nasledstvo, ima li ga?
Ništa, tek novac za dopremu tela, i troškove sahrane. Tajac. Arni se na telefon javljalo neko dete i ponavljalo: Mama nije ovde.
Nasledstvo?
Naravno bilo ga je, ali za kira-Mariju i njenog jedinca Tonija, i to pozamašna suma, za Arnu antikvarnica. Ali, kismet! O čemu se radi?
Nekakvom greškom advokata, možda i namerom, novac nisu mogli da naslede kira-Marija i Toni, već Kostini prirodni naslednici, ako ih ima, ili novac ostaje državi. Proces je trajao godinama. I?
Ponovo telefonski pozivi, raspitivanja rodbine koliko, šta i kome? Naravno, mama je ovde, razgovori su dugi, česti.
I, kako se kroz roman divimo sjajnom opisu mentaliteta stanovnika Kaira, nimalo nismo iznenađeni umešnim piščevim dodavanjem naših slika i prilika.
Rodbina, po Kostine posmrtne ostatke, šalje monaha Zaharija koji je u Egipat došao sa 100 dolara u džepu.
Toliko ih je imao i kad se vratio što znači da je sve njegove troškove snosila Arna, koja ga je ugostila, danima s njim obilazila advokate i sve one koji su nasledstvo mogli da ozvaniče.
Zaharije se vratio obavljenog posla.
Ali, vidi vraga!
Došao je i taj dan, kira-Marija je preminula.
Arna i Toni gotovo istovremeno su stigli na groblje, mnogo pre sahrane. Pop, pomalo ljutito, jednog trenutka upitao je Arnu zašto nisu došli po Konstantinov prah?
Arna sve u čudu.
Pobogu, poslala je Zaharija.
Ali ne, Zaharije, jedan od onih koji odvajkada žive od bajki, od prodaje izmišljenih priča o prošlosti i budućnosti, u otadžbinu se vratio bez posmrtnih ostataka svog rođaka.
Onakav gospodin da završi i najlon kesi u tuđem grobu!
Eto, i to je kismet.
Egipat nije dao Kostu od sebe. I zato, ako se slažemo sa Kafkom da je pisanje jedna vrsta molitve, moramo da priznamo. Roman „Zamalek“ više je nego uslišena piščeva molitva.
Proverite.
Autor: Milan R. Simić
Izvor: danas.rs
