Za spas sveta – „Brodolom civilizacija“
Iako je naizgled u pitanju sociološko, čak istoriografsko delo, „Brodolom civilizacija“ slavnog francuskog pisca libanskog porekla Amina Malufa nosi jak lični pečat. To je već jasno iz uvodnog poglavlja i polovine prvog, naslovljenog Raj u plamenu. Maluf polazi od egipatskog porekla majčine strane i tadašnje idilične slike dotične države koja je kombinovala snagu sopstvene istorije sa nadom u bolju budućnost koja se oslikavala i u neusiljenom multikulturalizmu što se prenosio i na njegov rodni Bejrut, ili na Tripolis i Alep. Međutim, srodnici sa majčine strane autora izgubili su sve nasilnim prelaskom te države iz monarhije u republiku 1952. godine.
Naravno, u lično napisanoj knjizi ključno mesto zauzima i Malufov rodni Liban. U hronološkom nizu, autor povezuje datume, mesta i javne ličnosti, te izlaže način na koji su njegove intuicije postale hipoteze koje sučeljava i postiže da se uzajamno dopunjuju. Ono što su bile teritorije kreativnosti, dijaloga i saživota različitih vera i etnija, u slučaju Libana je mutiralo u prizore bitki s kojima se završila mogućnost razvoja života u punom smislu reči. Uopšte, Bliski Istok godinama stvara konflikte, a sa svakim novim ratom njegova lepota i stabilnost se raslabljuju; Egipat i Liban su danas maltene islamističke ili interno oštro polarizovane zemlje, a Tripolis i Alep razoreni gradovi u kojima vlada varvarstvo. U potrazi za razlozima, Maluf opisuje kako je geopolitička kolektivistička panorama sa početka pedesetih prešla u sukob nacija i kolektiva svih vrsta – religijskih, socijalnih, političkih – u divljoj trci za individualnom kontrolom, ideološkom dominacijom i ekonomskom moći, gde su pojedinci postali bogatiji od celih država.
Iako je pečat knjige ličan, autor povlači oštru granicu koja odeljuje štivo od mogućih personalnih motivacija. Uostalom, on ne opisuje samo matične države (Egipat, Liban i Francusku, u koju je prešao da živi) ili Bliski Istok, već se hronološki dodiruje globalnih, pre svega negativnih uticaja, koji su možda doveli do toga da čovečanstvo uveliko deluje kao da je iscrplo većinu sopstvenih mogućnosti. U tom smislu, Maluf naročito upire prstom na hladni rat između SAD i SSSR za svetsku prevlast, iz kojeg su Sjedinjene Države izašle kao apsolutni pobednik a Sovjeti su kompromitovali ideju komunizma, kao i na 1979. godinu, kad su se desile dve bitne konzervativne revolucije, kako ih autor naziva u analizi. Reč je o dolasku Ajatolaha Homeinija na vlast u Iranu i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, ubrzo posle čega Ronald Regan postaje predsednik SAD. Potpuni sukob prvog sa Zapadnim svetom i anglosaksonsko forsiranje individualizma, „divljeg“ liberalizma i ekonomske kompetitivnosti nauštrb značaja države kao jemca jednakosti svih njenih građana doveli su, po Malufu, civilizaciju do ove tačke. Poslednje tri decenije su po njemu obeležene padom Berlinskog zida, dezintegracijom SSSR, nacionalističkim, suverenističkim i populističkim, kao i totalitarnim pokretima, kontrolom telekomunikacionih mreža, negativnim klimatskim promenama, jačanjem novih velikih potencija poput Rusije i Kine, kao i Bregzitom. Potonja pojava je negativna jer Maluf pronalazi pozitivni orijentir u Evropskoj uniji kao mogućem uzornom modelu spajanja društava u integrativne multikulturalne projekte, naspram fragmentizovanih i nacionalno ostrašćenih. Uopšte, iako govori direktno o „neizbežnom brodolomu“, autor nije pesimista, samo lucidno opaža rizike i poziva na kolektivnu, ako ne i na planetarnu odgovornost odškrinjujući vrata nade da će se na taj način svet ponovo ispravno orijentisati i spasiti.
Autor: Domagoj Petrović
Naravno, u lično napisanoj knjizi ključno mesto zauzima i Malufov rodni Liban. U hronološkom nizu, autor povezuje datume, mesta i javne ličnosti, te izlaže način na koji su njegove intuicije postale hipoteze koje sučeljava i postiže da se uzajamno dopunjuju. Ono što su bile teritorije kreativnosti, dijaloga i saživota različitih vera i etnija, u slučaju Libana je mutiralo u prizore bitki s kojima se završila mogućnost razvoja života u punom smislu reči. Uopšte, Bliski Istok godinama stvara konflikte, a sa svakim novim ratom njegova lepota i stabilnost se raslabljuju; Egipat i Liban su danas maltene islamističke ili interno oštro polarizovane zemlje, a Tripolis i Alep razoreni gradovi u kojima vlada varvarstvo. U potrazi za razlozima, Maluf opisuje kako je geopolitička kolektivistička panorama sa početka pedesetih prešla u sukob nacija i kolektiva svih vrsta – religijskih, socijalnih, političkih – u divljoj trci za individualnom kontrolom, ideološkom dominacijom i ekonomskom moći, gde su pojedinci postali bogatiji od celih država.
Iako je pečat knjige ličan, autor povlači oštru granicu koja odeljuje štivo od mogućih personalnih motivacija. Uostalom, on ne opisuje samo matične države (Egipat, Liban i Francusku, u koju je prešao da živi) ili Bliski Istok, već se hronološki dodiruje globalnih, pre svega negativnih uticaja, koji su možda doveli do toga da čovečanstvo uveliko deluje kao da je iscrplo većinu sopstvenih mogućnosti. U tom smislu, Maluf naročito upire prstom na hladni rat između SAD i SSSR za svetsku prevlast, iz kojeg su Sjedinjene Države izašle kao apsolutni pobednik a Sovjeti su kompromitovali ideju komunizma, kao i na 1979. godinu, kad su se desile dve bitne konzervativne revolucije, kako ih autor naziva u analizi. Reč je o dolasku Ajatolaha Homeinija na vlast u Iranu i Margaret Tačer u Velikoj Britaniji, ubrzo posle čega Ronald Regan postaje predsednik SAD. Potpuni sukob prvog sa Zapadnim svetom i anglosaksonsko forsiranje individualizma, „divljeg“ liberalizma i ekonomske kompetitivnosti nauštrb značaja države kao jemca jednakosti svih njenih građana doveli su, po Malufu, civilizaciju do ove tačke. Poslednje tri decenije su po njemu obeležene padom Berlinskog zida, dezintegracijom SSSR, nacionalističkim, suverenističkim i populističkim, kao i totalitarnim pokretima, kontrolom telekomunikacionih mreža, negativnim klimatskim promenama, jačanjem novih velikih potencija poput Rusije i Kine, kao i Bregzitom. Potonja pojava je negativna jer Maluf pronalazi pozitivni orijentir u Evropskoj uniji kao mogućem uzornom modelu spajanja društava u integrativne multikulturalne projekte, naspram fragmentizovanih i nacionalno ostrašćenih. Uopšte, iako govori direktno o „neizbežnom brodolomu“, autor nije pesimista, samo lucidno opaža rizike i poziva na kolektivnu, ako ne i na planetarnu odgovornost odškrinjujući vrata nade da će se na taj način svet ponovo ispravno orijentisati i spasiti.
Autor: Domagoj Petrović
