„Kako sam opisivao slavna dela Miloša Obrenovića, potomstvo ima prava tražiti od mene opisanije i njegova moralnoga karaktera i rđavi dela...“, ovako Vuk Stefanović Karadžić počinje zapise za „Osobitu građu za srpsku istoriju našega vremena“.

Spis koji za Vukova vakta nije publikovan (po njegovoj želji otvoren je tek 1901. godine) daje realnu sliku života u tada vazalnoj Kneževini Srbiji kojom upravlja neograničeni gospodar života i smrti - knez Miloš Obrenović. Iako stručnoj javnosti poznat, ovaj Vukov zapis sada je prvi put kao zasebna knjiga publikovan u izdanju Lagune s naslovom „Tajna istorija Miloševe Srbije“.

Priređivač izdanja, urednik u Laguni Dejan Mihailović, podelio je Vukove zapise u šest tematskih celina koje govore o bezakonju, tiraniji i samovolji jednog vladara koja je izazivala mnoge bune u narodu (koje su u krvi ugušene), ali koja će, na kraju, 1835. godine, posle Miletine bune, dovesti i do usvajanja Sretenjskog ustava, jednog od najnaprednijih tog doba u Evropi.

„Sretenjski ustav je donet upravo zbog Miloševe samovolje. Posle Miletine bune, januara 1835, koja se završila bez krvoprolića, Miloš je shvatio da je sigurnije da izađe u susret nezadovoljnim knezovima. Poverio je izradu ustava svom sekretaru Dimitriju Davidoviću, koji je u roku od tri nedelje napisao ustav po uzoru na najnaprednije ustave tog vremena u Evropi. Ovaj ustav je bio na snazi kraće nego što je bio pisan jer su protiv njega bili, osim sizerene Turske, još i Rusija ('francuski rasadnik u turskoj šumi') i Austrija (koja ni sama nije imala ustav u svojoj višenacionalnoj državi). Na njihov pritisak i svoje zadovoljstvo, Miloš je ukinuo ustav dve nedelje posle donošenja. Ipak, nije prošlo nekoliko godina, a Miloš je morao da abdicira, a onda i zadugo napusti Srbiju i prepusti je ustavobraniteljima“, objašnjava Dejan Mihailović.

Do materijala za svoje zapise o drugom licu kneza Miloša, Vuk dolazi tokom dvogodišnjeg boravka u Srbiji (na Milošev poziv) tokom kojeg je bio i državni činovnik i skupljač narodnih pesama, umotvorina, ali i radio i razmišljao o reformi jezika. Iz prve ruke mogao je da se uveri u realno stanje u državi u kojoj je jedini zakon bila volja kneza. Zapisi iz „Osobite građe“ poslužili su Vuku kao osnova za čuveno pismo koje je aprila 1832. godine uputio Milošu i u kojem bez mnogo uvijanja u lice nepismenom knezu iznosi sve manjkavosti i bolesti njegove vladavine.

Vuk u pismu Milošu daje i savete - o slobodi javne reči, o podršci učenim ljudima i nepotrebnom zaziranju od učenog sveta, o tome da samo razvoj obrazovanja može da uzdigne Srbiju... Knjiga pokazuje da Vuk nije bio samo zapisivač narodnih priča, pesama i umotvorina, nije bio samo reformator jezika, nego i vizionar.

„Prvi savet u pismu Milošu bio je da uvede u kneževinu 'konštituciju', i to se uskoro dogodilo. Kad je dobio hatišerif i izborio se za kneževinu, Miloš više nije mogao da zaustavi proces uspostavljanja ustavnosti i zakonitosti u zemlji. Vuk je dve trećine života proveo u Beču i odatle, kao evropski čovek, bolje video svoju zaostalu Srbiju“, kaže Mihailović.

Vukovi zapisi ruše mit o bezgrešnom i mudrom Milošu Obrenoviću. Ne umanjujući njegove istorijske zasluge, Vuk ga predstavlja kakav je zaista bio, najčešće surov, beskrupulozan i bezosećajan. Naša deca će, ipak, u školama nastaviti da uče drugačije.

„Van svake je sumnje da kada bi i u udžbenicima bila potpuna slika, da bi to doprinelo da bolje razumemo i vreme i karakter neke istorijske ličnosti. Prekrajanje i lakiranje istorije, doduše, nije naš izum, ali kod nas se, čini mi se, divinizacija vladara obavljala uvek sa posebnom ideološkom strašću i sklonošću ka zaboravljanju“, zaključuje Mihailović.

Autor: Miroslav Kos
Izvor: blilc.rs