Vreme iskušenja – o esejima iz knjige Česlava Miloša „Zapisi na salveti“
„Često sam pomišljao“, napisao je Česlav Miloš u pismu Ježiju Andžejevskom 1942, „da napišem nove 'ispovesti deteta tog vremena', kakve je pisao Mise... koje će po nasilju i kricima bola prevazići zapise o savesti iz tog romantičarskog doba.“
Ukoliko eseji i pisma od kojih je sačinjena ova zbirka predstavljaju te ispovesti, onda je jasno da savest modernog čoveka ostaje gotovo nedokučiva. „Šta se dogodilo? Kako smo dospeli tu gde jesmo? I šta ćemo sada?“ To su pitanja koja je Miloš postavljao u tamom obavijenoj Varšavi za vreme Drugog svetskog rata. Baveći se upravo ovim pitanjima eseji iz knjige „Zapisi na salveti“ nam donose zapanjujuća sećanja i svedočanstva o intelektualnom propadanju i haosu koji je prethodio i pratio katastrofalno posrnuće u rat širom Evrope. Ali ono što možda još više uznemirava je činjenica da nam daje odličan uvid u to kako se više od pola veka nakon te kataklizme odnosimo prema istim problemima – odnosno, koliko smo uspeli da se upoznamo sa savešću modernog čoveka.
Ova razmišljanja nastala u ratnom periodu zbunjuju čitaoce svojim izuzetno izraženim osećanjem očaja i neverovantom racionalnošću i jasnoćom. Knjiga nesumnjivo sledi intelektualnu tradiciju Johana Hajzinha ili Hosea Ortega i Gaseta. Autor u ovoj knjizi najveću pažnju posvećuje kulturološkoj istoriji, naglašavajući značaj ideja i baveći se pojmovima, pre nego materijalnim uslovima. Povremeno se osvrće na nedostatke drugih mislilaca – u tim delovima tekst deluje pomalo nejasno (naročito kada raspravlja o poljskim autorima koji su stvarali između dva rata), zamršeno i zbunjujuće. Miloš i sam priznaje da je tako. Ipak, ako zanemarimo te izlete, ovi eseji uglavnom izražavaju snažnu moralnost i nepokolebljivu potragu za istinom i dobrotom, što nije tako česta pojava. Taj osećaj za moral i ta potraga za istinom predstavljaju kriterijume na osnovu kojih je autor osudio modernog čoveka.
Tokom perioda 1942-43, kada je pisao ove eseje, Miloš je živeo u Varšavi, krijući se i učestvujući u „poljskom antinacističkom pokretu otpora“. Posmatrao je, iz prikrajka, samouništenje evropske civilizacije. Njegova intelektualna reakcija na ova dešavanja, koja se najbolje vidi u pismima koja je razmenjivao sa Andžejevskim, daje ovoj knjizi vrlo ubedljiv i tragičan ton: pogledao je oko sebe u „ruševine Evrope, ruševine koje su bile opipljivije u duhovnom nego u fizičkom smislu“, i zapitao se da li bi „razotkrivanje zla u svoj njegovoj grandioznosti“ donelo išta dobro.
Vreme neposredno pred rat opisuje kao „grozničavo i uzaludno isprobavanje starih kostima kojima smo pokušavali da prikrijemo našu žalosnu golotinju. Socijalizam se iskvario i propao; ideja o demokratiji nestala; katoličanstvo se pretvorilo u osušenu mumiju... filozofija se davila u konvencionalizmu i fikcionalizmu, dok se marksizam 'u osnovi' nemilosrdno podsmevao 'truljenju' zapadne Evrope“.
Ma neki način, eseji iz ove zbirke predstavljaju pokušaj autora da se intelektualno ponovo naoruža, da se, nakon potonuća u ludilo, ponovo sabere i prepozna šta je to što ga je uopšte odvelo putem demencije. Ubrzo je shvatio da je Drugi svetski rat jedini logičan odgovor – provalija u koju je savremeni čovek upao sledeći ideje za koje je verovao da su odraz XX veka. Razvoj modernističkih ideja i koncepata – takozvanih „legendi“ – bilo je ono što je pripremilo katastrofu. Neki od eseja iz zbirke bave se upravo tim razvojem.
Dve osnovne ideje se provlače kroz sve eseje: čovek kao prirodna životinja i pokoravanje istine akciji. Prva neizbežno vodi drugoj, a obe su zapadnjačku civilizaciju dovele u 1939. godinu.
Za autora ključni trenutak bio je kada je, nakon renesanse, čovek shvatio da je po svojoj prirodi dobar, ali da ga je civilizacija iskvarila. Dakle, svoj sopstveni „prirodni“ osećaj za dobrotu i istinu čovek postavlja ispred tradicija, istorije i civilizacijskih iskustava. Autor dalje zaključuje da je ta navodno urođena dobrota koju je čovek otkrio neodoljivo podsećala (i, naravno, podražavala) moralnost koju mu je civilizacija nametala. Ali šteta je već bila načinjena: jednom kada je čovek prepoznao istinsku dobrotu u sopstvenoj prirodi, priroda, a ne civilizacija, postaje osnovni kriterijum moralnosti.
U XIX veku razvoj ovih ideja dolazi do svojih krajnjih granica – priroda se čoveku razotkrila kao beskonačna borba za prevlast među vrstama, „prljava, brutalna i kratka“ bitka između usamljenih zveri. Činilo se da je Čarls Darvin dokazao tvrdnje Tomasa Hobsa: civilizacija više nije bila ono što kvari prirodu, ona ju je samo maskirala. U prenaseljenim gradovima ovoga sveta, usamljene individue, jedne drugima nepoznate, međusobno su se takmičile. Gledajući prirodu, čovek više nije video Rusoovu bezazlenu, urođenu dobrotu, već nešto amoralno i nasilno. Tako je priroda pogrešno shvaćena kao suštinski pokretač ljudskog delanja.
Prema Česlavu Milošu, ovo je otvorilo put za ubrzani razvoj druge velike ideje – pokoravanje istine akciji – i konačno, moći. Videvši amoralnu borbu u prirodnom svetu, čovek identifikuje dobro sa sopstvenom voljom, sa sopstvenom snagom. „Pereat veritas, fiat vita“ („Neka istina umre, a život neka opstane“) – uzvikivao je Fridrih Niče moto novog sveta. Istina je postala samo jedan od mitova, tako da je čovek istinu počeo da poistovećuje sa onim što je na najbolji način vodilo određenoj akciji, sa onim što je proširivalo njegove vidike i iskustva, ne postavljajući pitanje koji su postupci ispravni i koja iskustva treba izbegavati.
Demagozi su ovo shvatanje dodatno izopačili svodeći ga na čistu logiku moći, te su propovedali svaku „istinu“ koja je ljude nagonila na akciju, svaku propagandu koja je doprinosila da se osećaju dobro i budu privrženi diktatoru. Jednom kada je istina izgubila autoritet u odnosu na čoveka, čovek je počeo da izmišlja sopstvene istine u skladu sa svojim najprimitivnijim nagonima.
Ovo je, naravno, samo kratak pregled ovih ideja, a čitalac će sve to mnogo opširnije pronaći u esejima iz ove zbirke. Ali nadam se da ovaj prikaz dovoljno ukazuje na činjenicu da su legende o kojima autor govori i danas više nego aktuelne. U godinama koje su usledile nakon samoubilačkog talasa nasilja iz prve polovine XX veka, zapadnjačka civilizacija se u velikoj meri oporavila, naravno, ali čitalac ovih eseja neizbežno će sebi postaviti pitanje „U kojoj meri?“. Ovo je knjiga o neuspehu modernog čoveka da prepozna i osudi zlo čak i kada nam se smeje u lice.
Česlav Miloš se 1942. godine pitao postoji li još uvek neko plodno intelektualno tlo na kojem bismo mogli da posejemo zrno savesti u vreme u kojem je otrovno intelektualno seme zatrovalo moderni svet. U godinama između dva velika rata preovladavalo je samozadovoljstvo, šuplja humanost i nadmena, licemerna moralnost. To nije moglo da se meri sa Hitlerom i Staljinom. Dobro bi bilo da se zapitamo da li smo pronašli neke ideje koje više obećavaju. Da li, intelektualno, prepoznajemo zla našeg vremena? Ako imamo samo moralnu intuiciju, nezavisnu od civilizacije, onda smo se vratili na ono od čega je Česlav Miloš krenuo.
Autor: Danijel Salivan, jun 2006.
Izvor: weeklystandard.com
Ukoliko eseji i pisma od kojih je sačinjena ova zbirka predstavljaju te ispovesti, onda je jasno da savest modernog čoveka ostaje gotovo nedokučiva. „Šta se dogodilo? Kako smo dospeli tu gde jesmo? I šta ćemo sada?“ To su pitanja koja je Miloš postavljao u tamom obavijenoj Varšavi za vreme Drugog svetskog rata. Baveći se upravo ovim pitanjima eseji iz knjige „Zapisi na salveti“ nam donose zapanjujuća sećanja i svedočanstva o intelektualnom propadanju i haosu koji je prethodio i pratio katastrofalno posrnuće u rat širom Evrope. Ali ono što možda još više uznemirava je činjenica da nam daje odličan uvid u to kako se više od pola veka nakon te kataklizme odnosimo prema istim problemima – odnosno, koliko smo uspeli da se upoznamo sa savešću modernog čoveka.
Ova razmišljanja nastala u ratnom periodu zbunjuju čitaoce svojim izuzetno izraženim osećanjem očaja i neverovantom racionalnošću i jasnoćom. Knjiga nesumnjivo sledi intelektualnu tradiciju Johana Hajzinha ili Hosea Ortega i Gaseta. Autor u ovoj knjizi najveću pažnju posvećuje kulturološkoj istoriji, naglašavajući značaj ideja i baveći se pojmovima, pre nego materijalnim uslovima. Povremeno se osvrće na nedostatke drugih mislilaca – u tim delovima tekst deluje pomalo nejasno (naročito kada raspravlja o poljskim autorima koji su stvarali između dva rata), zamršeno i zbunjujuće. Miloš i sam priznaje da je tako. Ipak, ako zanemarimo te izlete, ovi eseji uglavnom izražavaju snažnu moralnost i nepokolebljivu potragu za istinom i dobrotom, što nije tako česta pojava. Taj osećaj za moral i ta potraga za istinom predstavljaju kriterijume na osnovu kojih je autor osudio modernog čoveka.
Tokom perioda 1942-43, kada je pisao ove eseje, Miloš je živeo u Varšavi, krijući se i učestvujući u „poljskom antinacističkom pokretu otpora“. Posmatrao je, iz prikrajka, samouništenje evropske civilizacije. Njegova intelektualna reakcija na ova dešavanja, koja se najbolje vidi u pismima koja je razmenjivao sa Andžejevskim, daje ovoj knjizi vrlo ubedljiv i tragičan ton: pogledao je oko sebe u „ruševine Evrope, ruševine koje su bile opipljivije u duhovnom nego u fizičkom smislu“, i zapitao se da li bi „razotkrivanje zla u svoj njegovoj grandioznosti“ donelo išta dobro.
Vreme neposredno pred rat opisuje kao „grozničavo i uzaludno isprobavanje starih kostima kojima smo pokušavali da prikrijemo našu žalosnu golotinju. Socijalizam se iskvario i propao; ideja o demokratiji nestala; katoličanstvo se pretvorilo u osušenu mumiju... filozofija se davila u konvencionalizmu i fikcionalizmu, dok se marksizam 'u osnovi' nemilosrdno podsmevao 'truljenju' zapadne Evrope“.
Ma neki način, eseji iz ove zbirke predstavljaju pokušaj autora da se intelektualno ponovo naoruža, da se, nakon potonuća u ludilo, ponovo sabere i prepozna šta je to što ga je uopšte odvelo putem demencije. Ubrzo je shvatio da je Drugi svetski rat jedini logičan odgovor – provalija u koju je savremeni čovek upao sledeći ideje za koje je verovao da su odraz XX veka. Razvoj modernističkih ideja i koncepata – takozvanih „legendi“ – bilo je ono što je pripremilo katastrofu. Neki od eseja iz zbirke bave se upravo tim razvojem.
Dve osnovne ideje se provlače kroz sve eseje: čovek kao prirodna životinja i pokoravanje istine akciji. Prva neizbežno vodi drugoj, a obe su zapadnjačku civilizaciju dovele u 1939. godinu.
Za autora ključni trenutak bio je kada je, nakon renesanse, čovek shvatio da je po svojoj prirodi dobar, ali da ga je civilizacija iskvarila. Dakle, svoj sopstveni „prirodni“ osećaj za dobrotu i istinu čovek postavlja ispred tradicija, istorije i civilizacijskih iskustava. Autor dalje zaključuje da je ta navodno urođena dobrota koju je čovek otkrio neodoljivo podsećala (i, naravno, podražavala) moralnost koju mu je civilizacija nametala. Ali šteta je već bila načinjena: jednom kada je čovek prepoznao istinsku dobrotu u sopstvenoj prirodi, priroda, a ne civilizacija, postaje osnovni kriterijum moralnosti.
U XIX veku razvoj ovih ideja dolazi do svojih krajnjih granica – priroda se čoveku razotkrila kao beskonačna borba za prevlast među vrstama, „prljava, brutalna i kratka“ bitka između usamljenih zveri. Činilo se da je Čarls Darvin dokazao tvrdnje Tomasa Hobsa: civilizacija više nije bila ono što kvari prirodu, ona ju je samo maskirala. U prenaseljenim gradovima ovoga sveta, usamljene individue, jedne drugima nepoznate, međusobno su se takmičile. Gledajući prirodu, čovek više nije video Rusoovu bezazlenu, urođenu dobrotu, već nešto amoralno i nasilno. Tako je priroda pogrešno shvaćena kao suštinski pokretač ljudskog delanja.
Prema Česlavu Milošu, ovo je otvorilo put za ubrzani razvoj druge velike ideje – pokoravanje istine akciji – i konačno, moći. Videvši amoralnu borbu u prirodnom svetu, čovek identifikuje dobro sa sopstvenom voljom, sa sopstvenom snagom. „Pereat veritas, fiat vita“ („Neka istina umre, a život neka opstane“) – uzvikivao je Fridrih Niče moto novog sveta. Istina je postala samo jedan od mitova, tako da je čovek istinu počeo da poistovećuje sa onim što je na najbolji način vodilo određenoj akciji, sa onim što je proširivalo njegove vidike i iskustva, ne postavljajući pitanje koji su postupci ispravni i koja iskustva treba izbegavati.
Demagozi su ovo shvatanje dodatno izopačili svodeći ga na čistu logiku moći, te su propovedali svaku „istinu“ koja je ljude nagonila na akciju, svaku propagandu koja je doprinosila da se osećaju dobro i budu privrženi diktatoru. Jednom kada je istina izgubila autoritet u odnosu na čoveka, čovek je počeo da izmišlja sopstvene istine u skladu sa svojim najprimitivnijim nagonima.
Ovo je, naravno, samo kratak pregled ovih ideja, a čitalac će sve to mnogo opširnije pronaći u esejima iz ove zbirke. Ali nadam se da ovaj prikaz dovoljno ukazuje na činjenicu da su legende o kojima autor govori i danas više nego aktuelne. U godinama koje su usledile nakon samoubilačkog talasa nasilja iz prve polovine XX veka, zapadnjačka civilizacija se u velikoj meri oporavila, naravno, ali čitalac ovih eseja neizbežno će sebi postaviti pitanje „U kojoj meri?“. Ovo je knjiga o neuspehu modernog čoveka da prepozna i osudi zlo čak i kada nam se smeje u lice.
Česlav Miloš se 1942. godine pitao postoji li još uvek neko plodno intelektualno tlo na kojem bismo mogli da posejemo zrno savesti u vreme u kojem je otrovno intelektualno seme zatrovalo moderni svet. U godinama između dva velika rata preovladavalo je samozadovoljstvo, šuplja humanost i nadmena, licemerna moralnost. To nije moglo da se meri sa Hitlerom i Staljinom. Dobro bi bilo da se zapitamo da li smo pronašli neke ideje koje više obećavaju. Da li, intelektualno, prepoznajemo zla našeg vremena? Ako imamo samo moralnu intuiciju, nezavisnu od civilizacije, onda smo se vratili na ono od čega je Česlav Miloš krenuo.
Autor: Danijel Salivan, jun 2006.
Izvor: weeklystandard.com
