„Vodenduh“ – Šta je zapelo u Čikagu krajem šezdesetih?
Oni koji još od Frenzenovih „Korekcija“ tragaju za knjigom podjednake magnetne privlačnosti, mogu slobodno odmah da otrče do prve knjižare po svoj primerak „Vodenduha“. Mogu da počnu da ga čitaju čim pređu prag knjižare, neće im biti potrebno ni 100 strana da savladaju šta-ko-gde-šta-kad će dođavola početi prava intriga. Nejtan Hil će ih odmah zgrabiti i zagnjuriti u Samjuelov život, u trenutak kad ga majka ostavlja kao musavog jedanaestogodišnjaka, kroz fantastičan opis promišljenog bekstva od kuće te famozne 1968. godine, da bi nas posle 3 stranice bacio u 2011.
I tako narednih 740 strana! Nejtan Hil nas šeta od 1968. do 2011. iz poglavlja u poglavlje, koja se završavaju sjajnim klifhengerima zbog kojih će svako ometanje strastvenog gutanja ove porodične drame biti podjednako strastveno anatemisano.
Hil se upustio u genezu života prosečnog američkog intelektualca koji danas gazi pedesetu. „Krenuo sam od početne premise koja je u sebi posedovala zanimljivu simetriju: majka je bila učesnik protesta Demokratske stranke 1968, a sin je učestvovao na protestima Republikanske stranke 2004“, rekao je autor u jednom intervjuu. Istina, to jeste početna tačka ovog romana čiji se fokus sa sina, Samjuela, polako pomera ka životu njegove majke, Fej.
„Pokušaj da upoznamo svoje roditelje, i to zaista da spoznamo kakvi su u dubini duše, uvek predstavlja posebnu vrstu izazova, jer roditelji često osećaju potrebu da prikrivaju određene aspekte sopstvene ličnosti, koje ne žele da njihova deca vide – one sebičnije, nepristojnije, neodgovornije, neprimerene verzije sebe, negde zatrpane kada postanu roditelji“, objašnjava još Hil svoje stvaralačke namere.
Naizgled sasvim prosečna, povučena, obična, Fej se silom prilika nađe u središtu čikaških protesta 1968, i roman u tom trenutku postaje freska upravo tog događaja i karaktera nekoliko junaka. Zapljusnuće nas talas rađanja feminizma, tradicionalnog muškog revanšizma koji se uskovitla kad jedna drčna devojka povredi muški ponos svog seksualnog partnera, a lik Bišopa, Samjuelovog drugara iz detinjstva, ostaviće jak utisak na čitaoca.
Opisi časova domaćinstva koje Fej pohađa u školi sjajna su ilustracija američkog sna s kraja pedesetih. Hil je vrlo maštovito iskoristio reklame iz tog perioda i na osnovu njih istkao briljantne opise. Istančano je dokučio nekoliko ženskih karaktera na potezu od šezdeset i osme do danas. Pa ipak, izvestan sarkazam se ne može poreći – pobunjeništvo Fej i Alis omogućilo je danas postojanje brojnih verzija Lore Potsdam – karikature savremenih drčnih devojaka koje se više ne bave introspekcijom, niti društveno odgovornim temama. Sva njihova usredsređenost usmerena je na najkraće moguće dostizanje svog malog ličnog cilja, a gazi se ne preko mrtvih, nego preko vrlo živih, i to alatkama političke levičarske korektnosti.
I taman kad pomislimo da smo upoznali sve zanimljive junake, pojavi se buljavi trbonja Poundiž, Samjuelov saborac u video-igri Vilobeg (još jedna autorova sarkastičana karikatura, ovog puta muškarca na pragu četrdesetih koji svoju krizu srednjih godina prevazilazi tako što satima klikće po mišu ne ustajući sa stolice), i iznosi visprenu filozofiju o četiri vrste izazova utemeljenu na ogromnom igračkom iskustvu, savršeno primenljivu na četiri vrste problema sa kojima se suočavamo u životu: „Svako koga u životu sretneš jedno je od ta četiri“, kaže on. „Neprijatelja možeš da pobediš samo tako što ćeš ga ubiti. Prepreke su nešto što moraš da zaobiđeš. S ljudima koji su zagonetke i s ljudima koji su zamke mora da se pazi. Zagonetka se može rešiti, ali zamka ne može. Uglavnom se dogodi da misliš kako je neko zagonetka, dok ne shvatiš da je zamka. Ali tada je već kasno. U tome je zamka.“
Podjednako slavno kao što je ovo izneo, Pounidž će slavno i stradati da bi potom vaskrsao. Urnebesna je mikroepizoda u bolnici, kada Samjuel i još jedan saborac Vilobega posećuju vaskrslog Pounidža i nad njegovim uzglavljem debatuju o toj virtuelnoj pogibiji za kojom je usledila uzavrela bitka trolova, orka i vilenjaka, dok lekar diktira grupi stažista listu uzroka koji su Pounidža doveli u to mizerno stanje.
Jedini segment ovog epa o modernoj Americi koji donekle deluje već viđeno jesu razgovori Samjuela sa njegovim agentom Gajem Previnklom, njegovim dobrim duhom. Razgovori su lucidni i beskrajno interesantni, usredsređeni na minucioznu analizu savremenih marketinških tehnika i podsticanja interesovanja. Njihovi dijalozi imaju model rasprave učitelj-učenik, u kojima sveznajući i svemoćni Pervinkl otkriva „ono što treba znati o Americi dvadeset prvog veka“, a to dokazuje Samjuelu na osnovu reklame za novi čips u obliku rakete: „Ova reklama priznaje nešto što ti već duboko naslućuješ i od čega egzistencijalno strahuješ: da je konzumerizam promašaj… nije da se posle grickalica osećaš praznim, nego samo još nisi pronašao prave grickalice… To je jedino što Americi i dalje ide od ruke. Mi ne pravimo grickalice. Naša specijalnost je proizvodnja novih načina razmišljanja o grickalicama.“
„Pre ili kasnije, svi dugovi moraju da se vrate“, poslednja je rečenica u romanu. Zaključak jednog bildungsromana o dve generacije, majci i sinu, koji pokušavaju, svako na svoj način, a u skladu sa okruženjem u kojem žive, da se izbore sa porodičnom emocionalnom anamnezom i nastave dalje. Društvo pulsira oko njih sopstvenim ritmom, dok oni krče put do sebe.
„Na današnjem tržištu većina čitalaca želi knjige s pristupačnim, linearnim pripovedanjem koje se oslanja na velika načela i lake životne lekcije“, poučava Samjuela njegov profesionalni guru Pervinkl. Izgleda da je Nejtan Hil usvojio ovaj savet jer je napravio savršen koktel istorije, ličnog iskustva i napete porodične drame koja ima zadovoljavajući ishod.
Svi dugovi su namireni.
Nejtan Hil je pisao ovaj roman deset godina. Ostaje da nestrpljivo očekujemo šta će nam ponuditi u budućnosti pošto je izmirio dug prema vodenduhu iz norveškog folklora. A kakav je duh taj vodenduh – e to je posebna priča koju ćete sami otkriti.
Autor: Ivana Misirlić
I tako narednih 740 strana! Nejtan Hil nas šeta od 1968. do 2011. iz poglavlja u poglavlje, koja se završavaju sjajnim klifhengerima zbog kojih će svako ometanje strastvenog gutanja ove porodične drame biti podjednako strastveno anatemisano.
Hil se upustio u genezu života prosečnog američkog intelektualca koji danas gazi pedesetu. „Krenuo sam od početne premise koja je u sebi posedovala zanimljivu simetriju: majka je bila učesnik protesta Demokratske stranke 1968, a sin je učestvovao na protestima Republikanske stranke 2004“, rekao je autor u jednom intervjuu. Istina, to jeste početna tačka ovog romana čiji se fokus sa sina, Samjuela, polako pomera ka životu njegove majke, Fej.
„Pokušaj da upoznamo svoje roditelje, i to zaista da spoznamo kakvi su u dubini duše, uvek predstavlja posebnu vrstu izazova, jer roditelji često osećaju potrebu da prikrivaju određene aspekte sopstvene ličnosti, koje ne žele da njihova deca vide – one sebičnije, nepristojnije, neodgovornije, neprimerene verzije sebe, negde zatrpane kada postanu roditelji“, objašnjava još Hil svoje stvaralačke namere.
Naizgled sasvim prosečna, povučena, obična, Fej se silom prilika nađe u središtu čikaških protesta 1968, i roman u tom trenutku postaje freska upravo tog događaja i karaktera nekoliko junaka. Zapljusnuće nas talas rađanja feminizma, tradicionalnog muškog revanšizma koji se uskovitla kad jedna drčna devojka povredi muški ponos svog seksualnog partnera, a lik Bišopa, Samjuelovog drugara iz detinjstva, ostaviće jak utisak na čitaoca.
Opisi časova domaćinstva koje Fej pohađa u školi sjajna su ilustracija američkog sna s kraja pedesetih. Hil je vrlo maštovito iskoristio reklame iz tog perioda i na osnovu njih istkao briljantne opise. Istančano je dokučio nekoliko ženskih karaktera na potezu od šezdeset i osme do danas. Pa ipak, izvestan sarkazam se ne može poreći – pobunjeništvo Fej i Alis omogućilo je danas postojanje brojnih verzija Lore Potsdam – karikature savremenih drčnih devojaka koje se više ne bave introspekcijom, niti društveno odgovornim temama. Sva njihova usredsređenost usmerena je na najkraće moguće dostizanje svog malog ličnog cilja, a gazi se ne preko mrtvih, nego preko vrlo živih, i to alatkama političke levičarske korektnosti.
I taman kad pomislimo da smo upoznali sve zanimljive junake, pojavi se buljavi trbonja Poundiž, Samjuelov saborac u video-igri Vilobeg (još jedna autorova sarkastičana karikatura, ovog puta muškarca na pragu četrdesetih koji svoju krizu srednjih godina prevazilazi tako što satima klikće po mišu ne ustajući sa stolice), i iznosi visprenu filozofiju o četiri vrste izazova utemeljenu na ogromnom igračkom iskustvu, savršeno primenljivu na četiri vrste problema sa kojima se suočavamo u životu: „Svako koga u životu sretneš jedno je od ta četiri“, kaže on. „Neprijatelja možeš da pobediš samo tako što ćeš ga ubiti. Prepreke su nešto što moraš da zaobiđeš. S ljudima koji su zagonetke i s ljudima koji su zamke mora da se pazi. Zagonetka se može rešiti, ali zamka ne može. Uglavnom se dogodi da misliš kako je neko zagonetka, dok ne shvatiš da je zamka. Ali tada je već kasno. U tome je zamka.“
Podjednako slavno kao što je ovo izneo, Pounidž će slavno i stradati da bi potom vaskrsao. Urnebesna je mikroepizoda u bolnici, kada Samjuel i još jedan saborac Vilobega posećuju vaskrslog Pounidža i nad njegovim uzglavljem debatuju o toj virtuelnoj pogibiji za kojom je usledila uzavrela bitka trolova, orka i vilenjaka, dok lekar diktira grupi stažista listu uzroka koji su Pounidža doveli u to mizerno stanje.
Jedini segment ovog epa o modernoj Americi koji donekle deluje već viđeno jesu razgovori Samjuela sa njegovim agentom Gajem Previnklom, njegovim dobrim duhom. Razgovori su lucidni i beskrajno interesantni, usredsređeni na minucioznu analizu savremenih marketinških tehnika i podsticanja interesovanja. Njihovi dijalozi imaju model rasprave učitelj-učenik, u kojima sveznajući i svemoćni Pervinkl otkriva „ono što treba znati o Americi dvadeset prvog veka“, a to dokazuje Samjuelu na osnovu reklame za novi čips u obliku rakete: „Ova reklama priznaje nešto što ti već duboko naslućuješ i od čega egzistencijalno strahuješ: da je konzumerizam promašaj… nije da se posle grickalica osećaš praznim, nego samo još nisi pronašao prave grickalice… To je jedino što Americi i dalje ide od ruke. Mi ne pravimo grickalice. Naša specijalnost je proizvodnja novih načina razmišljanja o grickalicama.“
„Pre ili kasnije, svi dugovi moraju da se vrate“, poslednja je rečenica u romanu. Zaključak jednog bildungsromana o dve generacije, majci i sinu, koji pokušavaju, svako na svoj način, a u skladu sa okruženjem u kojem žive, da se izbore sa porodičnom emocionalnom anamnezom i nastave dalje. Društvo pulsira oko njih sopstvenim ritmom, dok oni krče put do sebe.
„Na današnjem tržištu većina čitalaca želi knjige s pristupačnim, linearnim pripovedanjem koje se oslanja na velika načela i lake životne lekcije“, poučava Samjuela njegov profesionalni guru Pervinkl. Izgleda da je Nejtan Hil usvojio ovaj savet jer je napravio savršen koktel istorije, ličnog iskustva i napete porodične drame koja ima zadovoljavajući ishod.
Svi dugovi su namireni.
Nejtan Hil je pisao ovaj roman deset godina. Ostaje da nestrpljivo očekujemo šta će nam ponuditi u budućnosti pošto je izmirio dug prema vodenduhu iz norveškog folklora. A kakav je duh taj vodenduh – e to je posebna priča koju ćete sami otkriti.
Autor: Ivana Misirlić
