Da li mu je nova knjiga „Oganj i kelija“ zaokret u pisanju, kako je uticala na njegovo shvatanje vere i namerava li i drugim svetiteljima da posveti svoja naredna dela, otkriva nam pisac Vladimir Kecmanović.

Nova knjiga pisca Vladimira Kecmanovića „Oganj i kelija“ govori o Svetom Vasiliju Ostroškom, o keliji u kojoj se sjedinio sa Svevišnjim i o čudima koja je, kao Božija produžena ruka, činio za života, a koja će, od njegovog Vaznesenja, pa do kraja sveta, nastaviti da čine Svečeve netaknute mošti.

Nakon priče o đavolima („Kad đavoli polete“, roman ovenčan Vitalovom nagradom), u „Ognju i keliji“ progovarate i o anđelima među ljudima, kakav je bio Sveti Vasilije Ostroški (svetovno Stojan Jovanović). Otkud ovakav, čini se, korenit zaokret u Vašem opusu?

Na ovo pitanje može da se dâ više odgovora a da svi budu tačni. Najlakši i najpretenciozniji bilo bi podsećanje na Danteovu „Božanstvenu komediju“, koja se sastoji iz tri dela – „Pakao“, „Čistilište“ i „Raj“. Ili na Gogoljeve „Mrtve duše“, koje su bile zamišljene kao replika na to delo.

Ipak, pokušaću da odgovorim i na skromniji ili naoko skromniji, ali svakako zahtevniji način. I kada piše o đavolima i kada piše o anđelima, pisac preuzima ulogu onoga koji stvara svet. A svet stvara Bog, ne đavo. Pali anđeo uništava, on ne stvara, nesposobnost stvaranja je izvor njegovog zla.

„Oganj i kelija“ ne predstavlja zaokret u odnosu na roman „Kad đavoli polete“. Naprotiv, kada je u pitanju odnos prema dobru i zlu, ova knjiga predstavlja logičan novi korak... S druge strane, nije slučajno što je „Pakao“ najuspeliji deo Danteove trilogije, a što je Gogolj uspeo da završi samo prvi deo svoje prozne poeme – upravo onaj koji je u dosluhu sa Danteovim „Paklom“, dok je njegovo čistilište ostalo nedovršeno, a do raja nije ni stigao.

Pisci mogu da stvaraju svoje simboličke svetove po uzoru na Tvorca. Ali pisci nisu bogovi, i oni najbolje barataju onim što im je Bog dao da za života vide. A to je dolina suza, koja u mnogo čemu podseća na pakao, donekle na čistilište, dok raj ovde može samo da se nasluti – u snu i na javi koja ponekad zaliči na san... Ako sam u „Ognju i keliji“ uspeo da ponudim svoje viđenje čistilišta i slutnju raja – kroz slutnju večnosti skrivene u bezvremenosti trena – onda ovo delo ima smisao.

Da li bismo ovu poemu mogli nazvati i savremenim žitijem sveca? Šta Vas je najviše inspirisalo da pišete o Svetom Vasiliju Ostroškom, rođenom u Mrkonjićima ponad Popova polja?

Ja bih je pre nazvao jednom vrstom liturgije. Ili – tačniji termin bio bi molitva. Molitva onome čija čudotvorna ruka za života i čije čudotvorne mošti nakon što mu je duša delom napustila telo predstavljaju most koji svetosavske pravoslavce, one čiji su preci svetosavskom pravoslavlju pripadali, kao i sve koji svetosavskoj tradiciji ne pripadaju, ali su spremni da joj priđu otvorenog srca – vezuje sa Nebom. Molitva onome čija ruka i mošti predstavljaju zaštitu svetosavskog pravoslavlja – jaču od svih vojski koje je svet video – jer ga ne brane mačem, nego dodirom.

Knjiga se bavi i čudima Svetog Vasilija Ostroškog. Kako ste ih prikazali u knjizi? Da li ste, čitajući i proučavajući život ovoga sveca, naišli na čudo koje je ostavilo poseban utisak na Vas?

Dajući Svetom Vasiliju snagu da istraje u veri i moć da čini čuda, Gospod je onima koji nisu slepi pored očiju ponudio neposredan dokaz svog postojanja. Najveće čudo Svetog Vasilija jeste on sâm – njegov podvižnički život i njegov život koji se, od trenutka u kom se prestavio Gospodu pa do danas, a tako će biti do kraja sveta, nastavlja na zemlji. To je čudo nad čudima i podvig nad podvizima.

Kako je rad na ovoj knjizi uticao na Vaše duhovno putovanje i shvatanje vere? Planirate li da na sličan način knjige posvetite i drugim pravoslavnim svetiteljima?

Još pre više od trideset godina pisao sam roman o Svetom Vasiliju. Uprkos velikom trudu koji sam bio uložio, pokazalo se da tada nisam bio zreo da na dostojan način obradim ovu veliku temu. Više od trideset godina kasnije, zahvaljujći istinskom čudu, tadašnji napori urodili su naoko novim plodom. Duhovno putovanje sa Svetim Vasilijem mnogo više od tri decenije mog ovozemaljskog života pretvorilo je u tren. Nadam se da će u tren spojiti još niz decenija mog budućeg ovozemaljskog života. A siguran sam da je taj tren, u kom su sazdane sadašnjost, prošlost i budućnost svakoga od nas, istovetan sa večnošću...

Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 43