Koliko si ti lik Barona, glavnog junaka tvoje knjige „Beograd bez sna“, jer si ti bio i učesnik i svedok novotalasne scene o kojoj pišeš u knjizi?

Roman jeste dosta autobiografski, ali naravno ima mnogo priča koje su doživeli moji prijatelji iz novotalasnog vremena. Ovo je pravi ljubavni roman koji se već nostalgično dešava u Beogradu osamdesetih. Sada mi reminescencije zaista deluju poput priča Baneta Bumbara iz „Grlom u jagode“ iz šezdesetih. Osamdesete su zaista odavno prohujale. Bio sam svedok tog lepog vremena, kraja analogije pre pojave digitalnog tehno sveta, kraja slobodnog seksa pre pojave side, kraja kolektivnih zabava i žurki bez mobilnih telefona, interneta i društvenih mreža. Glavni junak Stefan Baronijan koga zovu Baron je kao nekakav nespretni Korto Malteze, junak koji se uvek zaljubljuje u pogrešne žene.

Knjiga koja se događa u osamdesetim zove se „Beograd bez sna“, ali da li se za današnji Beograd može reći da je bez sna? I da li je tako?

Današnji Beograd živi u već poodmaklom digitalnom dobu, sada je sve brzo i meri se u sekundama. Danas je novac na prvom mestu i ljudi su naučeni da samo s njim ostvaruju svoje snove. Osamdesetih se maštalo otvorenih očiju, mogao si da otputuješ na Karibe sedeći na Adi ili Lidu i gledajuću u Savu ili Dunav. Sve je to lagano ubilo romantiku i pravu radost življenja. Danas se žene osvajaju novcem i skupim poklonima, nekada je za to bila dovoljna samo lepa priča.

Koliko mi mitomanišemo osamdesete, a koliko je to zaista najzanimljiviji period novije istorije ovog grada?

Osamdesete su za mene deo mladosti kada je meni bilo najbolje. Ne znam za druge, ali čini mi se da se živelo punim plućima. Bila je tada još uvek bivša Jugoslavija, period nekog ležernog socijalizma, kada su svi dobijali stanove od države, kada nije bilo mnogo kredita, kada se još verovalo u bratstvo i jedinstvo. Ljudi u velikim gradovima su tada kopirali Holivudske uzore, mnogi su se bavili kopiranjem mitova sa zapada. Kulturna matrica je bila mešavina austrougarske buržoaske klasike i zapadnjačke pop kulture.

I kako nam se posle tih i takvih novotalasnih godina dogodio Slobodan Milošević i sve za njim?

Slobodan Milošević je kao i svi vladari na tlu Srbije pomislio da je svemoguć. On je kosmopolitizam zamenio vulgarnim nacionalizmom, te uspostavio turbo folk kulturnu matricu. U početku je dobio podršku naroda, a kasnije samo vlasti i crkve. Konačno su ga i oni izdali. Srpski narod je vrlo slobodouman i kreativan narod koji je sam kreirao svoj jezik kroz igru i pesmu, jer da su ga vodile elite, mi bismo danas govorili rogobatni staroslovenski sa mnogo turcizama. Veoma je opasno kada vladari ovog naroda pomisle da mogu da čine sve u ime naroda. 

Album ti se zove „Vojvoođanski san“, knjiga „Beograd bez sna“. Koji su nam snovi preostali? I kad si se zaljubio u tamburice? 

Moji muzički snovi se uvek ostvare. Muziku koju volim uvek i pravim sa prijateljima muzičarima. Napravio sam krosover saradnju svog matičnog benda Đura i mornari, koji svira mešavinu latino mediteranskih nota, sa veselicama, koje svira tamburaški orkestar iz Pančeva Vojvođanski san. Dobili smo pravi miks radosti, veselja i narodskog duha. Verujem da će ta muzika uprkos medijima koji forsiraju neku sasvim drugačiju vrstu muzike dospeti do široke publike. 

Intervjuisao: Branko Rosić