Novi roman Vladana Matijevića „Pakrac“ (u izdanju Lagune) nalazi se u najužem izboru i Ninove i dobitnik je Nagrade „Beogradski pobednik“. To je pripovest o suvišnom čoveku, večitom povratniku s pakračkog ratišta. On je deo grupe ljudi koji se okupljaju na Bulevaru kralja Aleksandra, ispred pijace Đeram; narkomana, pijanaca, uličnih svirača, prosjaka, sitnih kriminalaca, dilera deviza, bivših ratnika, anarhista. Njegov unutarnji svet preslikan je na naličje posleratne Srbije, osiromašene i moralno uništene, a iako je rat odavno završen, deluje kao da još negde u pozadini traje. Junak „Pakraca“ neprestano u sebi razgovara sa Pepijem, prijateljem sa ratišta, koji je u to vreme ispoljavao neverovatnu surovost. U tu ispovest o sebi i ljudima sa bulevara, o svedenom životu između pijace Đeram i garsonjere pune oružja, povremeno se upliću krvave scene iz Pakraca. Junak opsesivno prati vesti iz današnje crne hronike i s divljenjem se seća Pepijeve surovosti ispoljene na ratištu, i sam maštajući o tome da nekog ubije i tako se uklopi u svoje devijantno okruženje.

Zaplenjeni narkotici, oružje, ubistvo novinara i smaknuće kriminalaca, nasilje svake vrste, motivi su pripovednog sveta Vašeg romana. Da li Vas ove slike proganjaju i u našoj stvarnosti, da li je ova knjiga reakcija na to?

Mislim da sve nas ove slike proganjaju i da je reakcija na njih bila goruća potreba da napišem ovaj roman. Oduvek sam odabirao teme koje su se ticale naše stvarnosti i samim tim je nekako normalno da tema mog romana jednom bude i nasilje koje nas okružuje. Mediji nas neprekidno bombarduju crnom hronikom, podrobno nas izveštavaju o nasilnicima, njihovim navikama, porodičnoj situaciji, mnogo manje o žrtvama, a najmanje o uzrocima i posledicima nasilničkog ponašanja. Takvo ponašanje polako postaje obrazac ponašanja mladih. Pišući o crnoj hronici naših dana, pokušao sam prvenstveno da sam shvatim šta se to u društvu događa, ali i da skrenem pažnju na tu anomaliju koja je postala naša svakodnevica. Ukratko, na vaše pitanje mogu odgovoriti potvrdno.

Zbog čega su Vam i u ovoj priči inspirativni ljudi sa margine, oni neprilagođeni?

Na čitavom spisateljskom putu prati me glas da se bavim ljudima sa margine, što do sada i nije bilo sto odsto tačno. Barem kako ja to vidim. Mislim da su mi ljudi sa margine bili junaci samo u knjizi priča „Prilično mrtvi“ i sada. Ovog puta su mi ti i takvi likovi bili potrebni da što bolje osvetlim glavnog junaka, ali i atmosferu što vlada među ljudima na rubu egzistencije za koje niko ne mari. Naše društvo kad-tad mora obratiti pažnju na te ljude. Pogotovo što se u krugu onih koji se ubrajaju u marginalce sve češće nalaze do juče uspešni ljudi, oni kojima je sreća u jednom trenutku okrenula leđa.

Kroz sećanja junaka sa ratišta u Slavoniji oživeli ste mračne devedesete godine. Da li su one zaista prošle, da li je ovde ikada zaživela snažnija antiratna struja u kulturi i javnom diskursu, da li je puka fraza da se istorija ponavlja?

Smatram da kod nas ništa ne prolazi i da sve neprestano traje, tako da se ništa ne završava niti se ponavlja. Već sam ranijih godina govorio o „svevremenu” koje mi živimo. Smatram da antiratna struja u kulturi jeste zaživela, ne baš snažna, ali kakva-takva, zahvaljujući mnogim umetnicima, dok u javnom diskursu mislim da nije i da neće tako brzo, jer političkoj eliti to nije u interesu. Što se tiče rata u Slavoniji, prošlo je gotovo trideset godina od tog događaja i bilo bi normalno da na njega neki pisac obrati pažnju. Možda i jeste, ali to delo nije ostavilo poseban trag. Barem se meni tako čini. Mada moram reći da rat u Slavoniji nije glavna tema ni mog romana. Pakračko ratište je samo okvir u koji sam smestio glavnog junaka, čoveka koji, kada se vratio iz rata, više nije onaj isti koji ne može da se uklopi u život. Otežavajuća okolnost jeste to što život koji je vodio pre nije bio mnogo uspešniji i smisleniji. U ovom romanu je ratište predstavljeno kao strašno mesto gde se dešavaju užasne stvari, koje ostavljaju neizbrisive tragove na ljudima. Glavni junak mog romana ne može da podvuče jasnu liniju posle rata, ne može da ga zaboravi niti da ga anulira. On ne može da nastavi život kao da se ništa nije dogodilo. Rat za njega i dalje traje.

Ipak ste u beznađu „Pakraca“ ostavili i malo svetla, i to u liku Ire?

Mora imati svetla u mom romanu, jer ga i u životu ima, i u stvarnosti, koliko god da je ona mračna. Ira je predstavnik nepokorenih mladih ljudi, onih koji ne prihvataju da žive u zadatim okvirima, koji se bune protiv nepravde. Ira je ličnost sa principima, svoje stavove ne želi da usaglašava s drugima. Ona je svetlost u zagušljivoj tami oportunizma. Zato je glavni junak romana, kome su uništeni svi ideali i koji je moralno uništen, fasciniran Irom. To što se on nosi mišlju da je ubije, druga je stvar.

Svako delovanje ima svoj uzrok, Vaš junak je posledica okoline, lošeg postupanja roditelja, sistema koji je zakazao... Da li saosećate sa svojim junacima koji i pored svega znaju da „zlo nije napolju“?

Saosećam. Svi ti junaci su napaćeni i mnogi od njih su tražili pomoć koja im nije pružena. Glavnog junaka romana gotovo niko nije razumeo, niti želeo da se bavi njegovim problemima. Po svemu sudeći, i njegov doktor je nad njim sprovodio svojevrsne eksperimente. On je gurnut u svet surovosti, život koji je imao nije želeo, njegova stradanja su bila neizbežna. Radnju romana smestio sam ispred pijace Đeram, ali takvih ljudi, koji stradaju i imaju slične probleme, ima u svakom gradu.

Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika