Citirajući na jednom mestu Helderlinov stih koji kaže „u opasnosti se krije ono spasonosno“, Goran Babić ne nudi samo sirenski putokaz ka strmoglavljivanju u rudokop makro-autobiografije, što ovo klupko tekstova možda u najvećoj meri jeste.

Dobar deo ove hipertekstualne, naknadne životne koreografije jeste ponor i vrlet, overdoz tuge i mučnine, a tek je jedna manja parcela pamćenja narativnim radom pretvorena u uređeno i idilično šetalište. Ideju reda u ovom multiperspektivnom narativu najviše čuva sumarna prosvetiteljska gorčina, u kojoj ima svega sem oklevanja i straha.

Mreža fragmenata teži da sećanje i egzistenciju opaše u robustan i grčevit poredak koji se ipak nudi novim propitivanjima, težeći da samo na tren zamrzne makroplan više mučnih nego idiličnih istorijskih epizoda. Splet esejističkih zapisa i arhiviranih akata, reminiscencije i evidencije, ličnog i političkog, polemičkog i idiličnog tera na utisak da je Babićeva knjiga spomenar iz pakla. Međutim, „Vidno polje“ je strateška intervencija u prostoru književne reči koja upozorava i istoriju i maštu da ih čeka još mnogo ogledala u kojima će morati da istrpe svoj lik.

Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova