Da li sam slutio da će ovog puta Peteru Handkeu biti dodeljena Nobelova nagrada za književnost? Verovatno i jesam. Jer zašto bih tog dana oko podne ušao da ručam u jedan lokal u južnom delu Kelna, znajući da je tamo na zidu bio uključen televizor na kome se već godinama emituju aktuelne vesti, „kao na pokretnoj traci“.

Dok sam čekao naručenu hranu, zurio sam u ekran i poslednje vesti sa ratišta u Siriji; krajičkom oka ugledah i najnoviju vest iz kulture: „Nobelova nagrada za književnost za 2019. dodeljena je Peteru Handkeu.“ Najpre gotovo da i nisam reagovao. Uzbuđenje je počelo tek pošto je stigla hrana; rezanci su ispadali iz usta, ruke su najedanput podrhtavale; nisam više osećao glad.

I baš kada sam hteo da prekinem ručak, ugledah na displeju telefona prvu poruku: Paul Ingendaj, urednik za književnost dnevnog lista FAZ, prijatelj, pisao mi je kratko: „Sjajna odluka Nobelovog komiteta u Stokholmu; čestitke Handkeu, ali i tebi.“ 

I postao sam svestan događanja: nije to bio san. Da, potegoh za brojčanik telefona, i odmah pozvah Handkea; ali u tom trenutku nije ga bilo moguće dobiti. Umesto Petera, javio se drugi prijatelj: Norbert Ver, izdavač verovatno najuglednijeg nemačkog časopisa za svetsku književnost Das Schreibheft, za koji smo samo pre nekoliko godina Peter Handke i ja svojevremeno sastavili temat o srpskoj književnosti. I opet čestitke Peteru, ali i meni, kojima sam odmah uzvratio, jer i Norbert i ja smo činili mnogo u odbranu Handkeovog spisateljstva od pretećeg političkog i ideološkog diskursa.

Posle svih onih ekspanzivnih polemika o ulozi pisaca u proizvodnji i potvrđivanju istorijskih činjenica, osećala se pojačana potreba za ilegalnom odbranom književnosti i umetnosti. Znajući da su „vremena za poeziju sumorna“, a za recepciju umetnosti najgore doba, Peter Handke je najdoslednije ostao u svom poslu, pišući i prevodeći najvredniju književnost svoje epohe.

Da li je moguće da je konačno došlo doba za „čiste stvari“, upitao sam Norberta u razgovoru (u kome je, dakako, moralo biti reči i o poslednjem atentatu teroriste na sinagogu u Haleu). Neću nastaviti da obedujem. Omiljena kineska supa ostaće nepojedena. Platiću, izaći napolje, i u hodu pokušati da ponovo dozovem Handkea. Posle više neuspelih pokušaja, na putu kući, odlučio sam da piscu kojim se, prevodeći i pišući o njemu, bavim već četiri decenije, pošaljem bar kratku poruku. I pisao sam u hodu: „Osećam se srećnim, ali i iscrpljenim, kao posle teške i dugotrajne bitke u kojoj je pobedila književnost.“

Uistinu je nemoguće ne setiti se danas svih neprijatnosti koje je pisac Peter Handke doživljavao u nastojanju mnogih da često prljavi politički diskurs upletu u umetnost. Nikako ne tvrdim da je umetnost svet „ni na nebu ni na zemlji“. Ali nijedan pisac, a pogotovo ne ovaj, nikada ne može, niti sme, da bude samo funkcioner u određenom ideološkom, političkom ili ekonomskom sistemu. Veliki pisac je uvek i otpor opštem, utvrđenom, a pogotovo neproverenom mišljenju.

Peter Handke je – nezavisno od svih dosadašnjih uplitanja sa strane u procenjivanje njegovog umetničkog opusa, pa i nezavisno od sopstvenog repertoara u svom književnom poslu – nesumnjivo jedan od najvećih pisaca današnjice. Reći, međutim, i danas, posle odluke Nobelovog komiteta, da je reč „o velikom piscu ali lošem političaru“, čini se i kao neumesan pokušaj prebacivanja težišta na teren koji sa spisateljskim poslom nema nikakve veze.

A to su bile reči nekih kritičara koji su na dan dodele nagrade ovom piscu pokušali da u udarnim emisijama o kulturi relativizuju njegovu vrednost pa i odluku žirija. Jer Peter Handke je Nobelovu nagradu za književnost odavno više nego zaslužio (baš kako što su ih bili zaslužili Tolstoj, Ibsen, Strindberg, Prust, V. Vulf, Džojs, Kafka, Borhes, Nabokov i mnogi drugi, ali je nisu dobili).

A onda su usledili rafali poziva prijatelja sa svih strana, onih koji su dobro znali za moje opsesije mojim junacima, među njima i Peterom Handkeom. Hodanje kući bilo je mereno kraćim ili dužim pozivima: Branko Čegec, Nenad Jovanović, Miroslav Kirin, Marjan Čakarević, Sanja Nikolić, Branko Novaković, Žermial Čivikov. Možda i najdraže reči prevodioca nekih Handkeovih knjiga i moga koautora Amerikanca Skota Abota.

I opet nekoliko bezuspešnih pokušaja dozivanja pisca. Uveče sam na vestima čuo da je usred sastanka sa novinarima izašao napolje i dugo, četiri sata, lutao okolnom šumom u predgrađu. Istim onim putanjama opisanim u svim njegovim knjigama, u knjizi „Popodne pisca“, na primer, pa u knjigama „Godina u ničijoj uvali“, „Gubitak slike“, „Moravska noć“, „Veliki pad“ i, svakako, „Kradljivica voćaka“. Nije to bilo samo autorovo dosledno distanciranje od svake buke nego i mera zaštite piščevog sveta, uslov za nastavak „čistog stvaranja“, i za spas potonjeg čitanja. Za Petera Handkea sam siguran da ga ni ova nagrada neće omesti u njegovom veličanstvenom poslu. Dve nove knjige su već najavljene.

Autor: Žarko Radaković
Izvor: Politika
Foto: "Wild + Team Agentur - UNI Salzburg"  licensed under the Creative Commons Attribution-Share Alike 3.0 Unported license