Dok se priprema za operaciju srca otkriva kako je, u nameri da kontroliše čak i svoju smrt, nabavila tabletu za sudnji dan.

Sa Vedranom Rudan, kontroverznom hrvatskom književnicom, sreli smo se četiri dana uoči njenog odlaska u bolnicu, na operaciju srca. Uprkos lošem zdravstvenom stanju, doputovala je u Beograd kako bi na Sajmu knjiga predstavila redizajnirano izdanje romana „Dabogda te majka rodila“, koji je u Hrvatskoj štampan 2010. godine. O odjecima koje reči „hroničarke balkanskih banalnosti“ ostavljaju u javnosti najbolje govori podatak da njen blog ima milionski broj poseta. Priznaje da se po pitanju tema njen ukus ne poklapa uvek sa ukusom čitalaca, ali da jednostavno ima potrebu da kaže baš sve što misli. Direktna i otvorena bila je i u intervjuu za Hello!.

Da li ste stigli da se prošetate kroz hale i osetite atmosferu sajma? Kakvi su utisci?

Dolazim iz Hrvatske, što je veoma bitno, iz zemlje u kojoj više nema ni knjiga ni knjižara. Knjige su jako skupe. Ponuda prevoda je slaba. Izdavači su krajnje nekorektni prema piscima, koji su „poslednja rupa na svirali“. Sve skupa, kad iz takve sredine dođete na Beogradski sajam knjiga i vidite da je neko spreman da plati ulaznicu da bi kupio knjigu, za mene je to neverovatno i fenomenalno. Za svakog pisca izraz poštovanja. Godinama dolazim na Sajam, pa ni ovaj nisam želela da preskočim iako sam bolesna. Za nekoliko dana idem u bolnicu, na operaciju srca. Ipak, nisam odolela, a da ne dođem. Volim knjige i sve što prati ovu manifestaciju.

Putovanje vam nije predstavljalo preveliki napor?

Nije. Doktor mi je rekao da izbegavam stres, da se moram opustiti. Za mene je sajam knjiga najbolja antistres terapija.

Šta vam predstavlja veće zadovoljstvo, pisanje za laptopom ili promocija i susreti sa ljudima koji prate vaš rad?

Mislim da svakom piscu najviše prija kada je sam sa sobom, neka se ne uvrede čitaoci. Neki možda drugačije misle, ali moja ljubav je pisanje, a ne razgovori sa ljudima. Najveće uživanje predstavlja mi razgovor sa mojim junacima, dok mi je razgovor sa „običnim“ ljudima posao. Ja te ljude doživljavam kao potencijalne likove. Koristim ih. Slušam šta pričaju i već ih „uvaljujem“ u neku knjigu. Za mene je svaki čovek koga vidim sirovi materijal, komad nekog lika. Nije lepo, ali tako ja to gledam. Naravno, u knjige „uvaljujem“ i svoje prijatelje.

Da li se prepoznaju?

Ne, zato što u jedan lik stavim bar pet prijatelja. Nema šanse da se prepoznaju. Jako volim ljude, volim da pričam sa njima jer mi je to inspiracija. Ne možeš biti kod kuće i napisati knjigu.

Imate li običaj da pročitate komentare ispod vaših tekstova na blogu?

To mi pričinjava posebno zadovoljstvo.

Šta iz tih reči saznajete o sebi?

Ništa, zato što mene u mojim tekstovima ima u zanemarljivim tragovima. Žena koja piše moje tekstove na blogu zaista nema puno veze sa mnom kao osobom. Najčešće nema nikakve veze. Kad pročitam te tekstove, neretko pomislim: „Ta baba je stvarno luda“. Ja nisam ja, nego lik. Ne pišem ni o sebi, ni o svojoj deci, ni o svom mužu. Ni o unuci ne pišem, uvek je to unuk Krešo. Pišem o onima koji me čitaju, zato me i čitaju. To su njihove priče, nisu moje.

Da li vas više stimuliše pohvala ili kritika?

Čitam sve komentare, ne inspirišu me ni dobri ni loši. Često su ti komentari mnogo pametniji nego moji tekstovi. Velika mi je čast kad vidim da je onaj koji čita pametniji i duhovitiji od mene. Nisam osoba koja se često smeje, ali dešava se da bukvalno vrištim od smeha kada me u komentaru neko dobro zezne, ne znam kako bih to pristojno rekla. I onda moj muž, koji ne zna šta radim u tom trenutku, odjednom čuje mene kako urlam, pa dođe da vidi šta radim. Obično mu pročitam čemu sam se smejala, ali njemu to nije uvek zabavno. Znam da nisam najpametnija, ali svesna sam da sam pametnija od mnogih. Kad naletim na nekog ko je pametniji od mene, uživam. Polaskana sam što moje tekstove čitaju obrazovani ljudi.

Mnogi se prepoznaju u vašim tekstovima, o čemu svedoči milionski broj pratilaca na društvenim mrežama.

Ja sam običan čovek, najobičniji. Možda se razlikujem utoliko što imam talenat da pišem na način da ljudi dok čitaju misle „tako bih i ja mogla/mogao da pišem“. Ni u tom pogledu nisam izuzetak. Dok čitam knjigu „Moj glupi pas“, meni najdražeg pisca Džona Fantea, pomislim: „I ja bih mogla biti Fante“. Onda tu knjigu pročitam dvadeset peti put i shvatim da je reč o čistoj filozofiji, što moja književnost nije.

Bavite se čitavim spektrom tema: od dnevno-političkih aktuelnosti do muško-ženskih odnosa.

Zanimljivo je da teme koje se meni sviđaju i koje su po meni prave teme, nisu prave i za moje čitaoce. Tu se jako razlikujemo. Najčitaniji su tekstovi u kojima pišem o deci, mužu, seksu, kuvanju, pa i o mojoj mački, a koji znaju da budu banalni. Ono što je meni bitno da kažem nikoga u suštini ne zanima.  Ljude uznemirava kada se bavim temama koje prosto zahtevaju da se pojedinima direktno obratim rečima: „vi ste lopovi“, „prokleti bili“, „crkli“.

Treba li mnogo hrabrosti da bi se izgovorilo sve što vi izgovarate?

Treba. Mislim da jesam hrabra žena. Kažem sve što mislim. To nije stvar stava, već moranja. Neko se jednostavno rodi takav. Obično ludaci govore sve što misle. Ja sebe doživljavam pre svega ludom osobom.

Prošlo je skoro šest decenija od kada ste u sarajevskim „Malim novinama“ objavili pesmu „More“. Čini se da vas ljubav prema pisanoj reči od tada drži istim intenzitetom?

To je strast koja je jača od mene. Nešto što nema veze ni sa mozgom, ni sa godinama. Svaki put kad objavim tekst na blogu, sa toliko nemira očekujem odjeke da je to teško opisati. Ponašam se kao petnaestogodišnjakinja, samo letim pogledom koliko imam lajkova, koliko komentara...

Na Sajmu promovišete reizdanje knjige „Dabogda te majka rodila“, koja govori o kompleksnom odnosu stare majke i sredovečne ćerke. Negde sam pročitala komentar da bi knjiga trebalo da bude obavezna literatura za mlade. Imate li želju da kroz svoje reči i edukujete ili jednostavno pišete o onome što vam okupira pažnju.

Veoma sam ponosna na tu knjigu, zato što je dobra. Dobra knjiga je ona koja „drži vodu“ nakon pet, šest, deset godina. Srećna sam što je u Hrvatskoj postavljena u pozorištu, dobila je mnoge nagrade. Režirala ju je vaša rediteljka Tanja Mandić-Rigonat. Bilo bi mi drago da se to dogodi i u Srbiji. Raduje me što knjiga iduće godine izlazi i u Americi. To je hrabra priča o mržnji između majke i kćeri, dobrim delom autobiografska. Napisala sam je tek kad mi je majka umrla. Kad je čitam, čitam je kao da ju je neko drugi pisao. Pomaže mi da oživim svoju majku, a zahvaljujući toj knjizi zavolela sam je onako kako je za njenog života nisam volela.

Nedavno sam slušala vaš govor na temu „Kako umreti bez stresa“. Ozbiljnu priču izneli ste na prilično zabavan i inspirativan način. Možete li u nekoliko osnovnih teza ponoviti suštinu vašeg odnosa prema životu i smrti?

Što se tiče života, dobar deo je iza mene. Da se još jednom rodim, stvari bih doživljavala opuštenije. Ali, to je nešto što ne možete da birate: ili jesi opušten, veseo i optimista, ili nisi. Nisam vesela osoba. Za mene je čaša uvek poluprazna. Kako se smrti približavam galopom, želim da mi se omogući pravo na smrt. Da umrem, ako bi to ikako bilo moguće, bez bola. Pobrinula sam se da od jedne doktorke nabavim tabletu koja će me ubiti. Taj problem sam, definitivno, rešila. Pitanje je da li ću imati snage da to izvedem fizički. Svi oko mene – i moj muž, i moja deca, rekli su da me oni ubiti neće, što im jako zameram. Sad je sve na tome da li ću imati snage da svojom rukom zgrabim tabletu i progutam je ili ću patiti dok ovi koje jako volim budu sebično hteli da poživim duže nego što ja to zaista želim.

Želim vam da operacija protekne u najboljem redu, da se brzo oporavite i da vas zdravlje još dugo posluži.

Hvala lepo. Ja sam kontrol-frik. Kao što sam nastojala da kontrolišem svoj život, tako želim da kontrolišem i svoju smrt. To retko kome uspeva, pa ne verujem ni da će meni.

Autor: Eva Čubrović
Izvor: Hello!