U „Deci vremena“ plodnog pisca fantastike i naučne fantastike Adrijana Čajkovskog, daleki naslednici čovečanstva se suočavaju sa prisustvom nečeg poznatog, a ipak veoma stranog, na jednoj teraformiranoj planeti. U nastavku, romanu „Deca propasti“, jedan tim istražuje još tuđinskiju planetu – i još čudnije oblike inteligencije – još dalje od svog doma.

Oba romana su fascinantna zato što stavljaju narativni fokus na neljudske inteligencije dok opisuju ekosisteme i tehnologije koji su iznikli iz ovih čudnih pogleda na svet. Space.com je razgovarao sa Čajkovskim o novom romanu, pisanju o vanzemaljskim umovima i tehnologiji i njegovom mišljenju o tome kako se pripremiti za susret sa vanzemaljcima.

Intervju sadrži blage spojlere za premise u „Deci vremena“ i „Deci propasti“. Ako ne želite da pročitate intervju, ipak vam toplo preporučujemo da pročitate knjige!

Da li ste očekivali da ćete napisati nastavak „Dece vremena“?

Naučio sam da ne pišem ništa što ne može imati nastavak, ako se za to ukaže prilika. Ko god je pročitao prvu knjigu zna da u poslednjem poglavlju postoji nit koja može priču dalje da odvede. Pošto je knjiga prošla prilično dobro, počeo sam da dobijam ideje o tome šta bi mogao biti potencijalni nastavak. Te dve stvari su se uklopile, a sve vreme sam – dobrih nekoliko godina pošto je knjiga izašla, imao dovoljno materijala, dovoljno dobrih ideja, da pokušam da napravim podjednako dobar nastavak.

Da li postoji neki segment priče zbog koga ste se radovali što ćete nastaviti da radite dalje?

Za mene se razvoj zapleta odvija na isti način kao i neljudska civilizacija, koja je ključna tačka prve knjige, oko nje sam sve gradio. Druga tačka – naučni eksperimenti, koji se pretvaraju i u narativne eksperimente u knjizi, i radovalo me je što ću se tome vratiti i proširiti tačke gledišta. Iako izgleda da je mnogo ljudi zadovoljno tačkom gledišta paukova iz „Dece vremena“, stvarno sam se da razumem druge neljudske poglede na svet. Rekao bih da sam otišao i visoko i daleko u smislu pronalaženja neobičnih neljudskih protagonista.

A nadahnuće za barem jednu od vrsta u ovoj knjizi je jedna druga zemaljska vrsta.

Naravno, mnogi već znaju da je u „Deci vremena“ reč o paukovima. Isto tako, postoji i vrsta oktopoda za koje je predodređen prilično drugačiji put u „Deci propasti“, oni imaju bitno drugačiju putanju jer nisu tako bliski ljudima kao što su to paukovi Portidi iz prve knjige.

Obe knjige prikazuju čudnu tehnologiju koju bi stvorila neljudska svesna bića. Možete li nam reći nešto o tome?

U „Deci vremena“ se razvoj tehnologije kod paukova odvijao potpuno nezavisno od ljudske tehnologije. Pošto žive u istom univerzumu, nailaze na iste probleme kao i mi i naši preci, ali razmišljaju drugačije, tako da su njihova rešenja ovih problema bitno drugačija. U stvari, oni odlaze u svemir a da zapravo nisu izumeli vatru ili točak, zbog čega sam bio naročito ponosan. Ima nekih ideja koje su njima veoma, veoma intuitivne, dok ljudima nisu, i obratno.

Sa oktopodima je malo drugačije. Neću ulaziti u previše detalja, ali oni u poređenju sa paukovima imaju bitno drugačiju početnu poziciju. Njihova tehnologija je jednostavnija zato što su vodeni organizmi. A pošto su  vodena bića koja putuju kroz svemir, nastaje  splet ozbiljnih fizičkih problema koje treba rešiti. Da bih to postigao, u jednom trenutku sam se savetovao sa devet fizičara o tome kako bi tačno funkcionisali razni delovi knjige i putovanje kroz svemir.

Da li su se pojavile neke zanimljive ili iznenađujuće ideje u razgovorima sa naučnicima?

Da, posebno u oblasti evolucije. Zapravo sam na kraju radio na evoluciji paukova sa Prirodnjačkim muzejem u Londonu. Išao sam tamo i ćaskao sa ljudima o logističkim problemima velikih zglavkara. Stvari koje su usputno pominjali su mi  obezbedile materijal za ogromne komade dodatne priče koju sam mogao da ubacim, kao i rešenja za neke druge probleme za koje možda nisam ni znao da postoje. Slično je i sa oktopodima – pošto, nažalost, nisam poznavao nikoga kome bih mogao da oduzimam vreme na isti način, pronašao sam neverovatno korisnu knjigu „Other Minds“ Pitera Godfri-Smita u kojoj se govori o svesti oktopoda. I to mi je pomoglo da shvatim kako razmišljaju. To su neverovatno inteligentne životinje, iako nisu spoljašnjom intervencijom unapređene na bilo koji način. Koji su njihovi vidici i kakav bi bio njihov pogled na svet?

Bio sam neverovatno ponosan – jedan od istraživača paukova čiji je rad o paukovima-skakačima poslužio kao inspiracija za „Decu vremena“ nedavno se povezala sa mnom na Tviteru i prećutno odobrila ono što sam uradio sa njenim istraživanjem. U neku ruku bih i od nekog istraživača oktopoda voleo čujem koliko misli da sam blizu njegovom razmišljanju.

Vrlo se zanimljivo opisali njihovu svest, zato što je to mnogo veći skok nego sa paukovima u prethodnoj knjizi. Da li Vam je bilo teško da to učinite na razumljiv način?

Mislim da je to možda najteža stvar koju sam ikada uradio kao pisac. Uvek postoji neka, gotovo gravitaciona sila koja vas vuče u antropomorfizaciju, zato što je tako prirodno razumljivije i lakše za pisanje. I to je hod po žici, jer pišete nešto što je razumljivo čitaocima, ali isto tako nije puko maskiranje ljudske tačke gledišta. Nadam se da sam uspeo. Naravno, veoma je teško reći jer znate šta želite da kažete, ali nije uvek jasno da li ste shvaćeni.

Da li ste za to imali neku inspiraciju u naučnoj fantastici?

Jedna od velikih inspiracija, jedna od stvari koja me je ohrabrila da ovo napišem je knjiga  „What Does A Martian Look Like“ (Wiley, 2002). Striktno govoreći, nije naučnofantastična – u pitanju je spekulativna evolucija autora Iana Stjuarta i Džeka Koena. Isti ovi ljudi su odradili naučni deo u knjigama o Disksvetu. Bili su naučni savetnici za više naučnofantastičnih knjiga još od En Makafri. I napisali su knjigu u kojoj manje-više govore o tome šta treba i šta ne treba da pretpostavite kada osmišljavate i razvijate vanzemaljca. Iako, kada se radi o oktopodima, ne govorimo o nečemu istinski vanzemaljskom, pošto što su sa Zemlje, knjiga mi je bila neverovatno korisna zbog eksperimenata sa načinima razmišljanja. To mi je mnogo, mnogo pomoglo.

Radnja obe knjige je smeštena u dalekoj budućnosti, pošto je čovečanstvo gotovo uništeno. Šta vam se dopada u takvom kontekstu?

Tako sam dobio da vuk bude sit, a ovce na broju kada je u pitanju ljudski deo priče. Svakako da postoji velika opasnost kada pišete o budućnosti da može izgledati sumnjivo slična sadašnjosti. Ima mnogo naučnofantastičnih priča – naročito priča u stilu 1950-ih – gde se protagonista vraća sa napornog posla u fabrici vremeplova i žena mu stavlja večeru na sto, a živi u predgrađu u kući iz 1950-ih. A to što se dogodio toliko značajan izum nije promenilo bukvalno ništa.

Čak i kada pomislite na, recimo, vreme pre 40 godina, toliko toga postoji danas što naši roditelji tada ne bi mogli da zamisle. Ali pošto sam imao situaciju u kojoj sam jednostavno gurnuo čovečanstvo u kameno doba, a onda im dao da se polako vrate uz pomoć nađenih zapisa i relikta prethodne ljudske kulture, to je značilo da mogu imati radnju smeštenu u dalekoj budućnosti koja nije istovremeno milion kilometara udaljena od naše sadašnjosti. Zapravo, to što čovečanstvo gotovo pokorno prati šablon iz prethodnog propalog ciklusa ljudskog društva je ključna tačka u nekim delovima knjige. To mi je dalo slobodu da odaberem delove čovečanstva koje sam hteo a da ne izgleda pogrešno to što su u dalekoj budućnosti.

Mislite li da se ljudi mogu pripremiti za susret sa vanzemaljcima tako što će istraživati nama strane oblike inteligencije ovde na Zemlji?

Rekao bih da mogu, ali problem je u tome što postoje dve škole mišljenja. Jedna smatra da smo, realno, jako loši u razumevanju životinjske inteligencije, do te mere da neki poriču postojanje životinjske inteligencije, i da to ne obećava… Potpuno je moguće da se susretnemo sa vanzemaljskom inteligencijom i da je uopšte ne prepoznamo kao inteligenciju, a možda ni kao oblik života.

Druga škola mišljenja, sa kojom se takođe na neki način poigravam u knjigama, zastupa ideja da, pošto živimo u istom univerzumu i pošto je fizika konstanta, a možda je i matematika konstanta – iako sam svestan da to nije potpuno neosporna tačka u filozofiji – da bi čak i veoma, veoma stran vanzemaljac mogao doći do tačke u kojoj će deliti kontekst sa nama, čisto zato što je u poziciji da istražuje svemir, a svemir je isti. I, naravno, nikada nismo sreli vanzemaljce i jedini život koji poznajemo je na Zemlji, tako da imamo set uzoraka sastavljen od jednog člana. Teško je znati kakve bi stvari mogle da budu. Jedno je sigurno: kada bismo proširili svoje vidike, bilo bi nam svima bolje.

Imate li neke planove za buduće delove serijala?

Da, zapravo moguća je treća knjiga – na ovom serijalu radim sa posebnom pažnjom. Imam blokove ideja i svi oni se polako stapaju dok ne osetim da imam dovoljno materijala za celu knjigu. Tako da bih rekao da imam, otprilike, dve trećine potencijalne treće knjige koja se polako krčka na tihoj vatri. Nikad se ne zna.

Autor: Sara Luin
Izvor: space.com
Prevod: Borivoje Dožudić