Van turističke rute: milion knjiga pod jednim krovom
Ljudi skupljaju i sa putovanja donose razne stvari i suvenire. Članovi porodice Lazić, već devet kolena skupljaju i iz sveta donose knjige, pa u Muzeju knjige i putovanja i Muzeju srpske književnosti, imaju više od milion knjiga. Najmanja je dugačka samo tri i po milimetra a najveća sedam i po metara. Ima ih iz svih krajeva sveta i iz raznih su epoha, te kada se obiđu sva četiri nivoa porodične kuće Lazića na Banjici, gde se knjige čuvaju, zapravo se napravi ozbiljna šetnja i kroz prostor i kroz vreme. I spozna da knjige ne postoje samo u obliku u kome ih obično znamo, kao svežanj papirnih listova, već i da mogu biti u obliku pločica od bambusa, lepeze, napravljene od najrazličitijih materijala, svile, ljudskih kostiju, ovčije i kozije kože, slonovog izmeta, pirinča...
Pirinčana, naravno potiče iz Kine i kako primećuje Aleksandra Bogdanović, bibliotekarka i kustos Muzeja, za nju ne važi čuvena dilema ‒ Šekspir ili kobasica, jer je ona oboje, i hrana i kultura.
„Dva u jedan. Najveći strah Kineza, kao najmnogoljudnije nacije, jeste da će biti gladni. Međutim, kada ne daj Bože ne budu imali šta da jedu, mogu da istope knjigu, začine je i pojedu. Viktor Lazić, predsednik Udruženja Adligat u kome su oba muzeja, probao je pirinčanu knjigu. Kaže da nije naročito ukusna, ali je jestiva“, priča uz smeh Aleksandra.
Gledajući knjigu od slonovog izmeta nikada ne biste pomislili od čega je. Ni po izgledu ni po mirisu. Jer mirisa nema. On bi se pre mogao osetiti od knjiga sa koricama od ovčije ili kozje kože. Po mirisu se i određuje koliko su stare. Mlađe mirišu jače. Inače su iz Etiopije, koja ovde ima celu kolekciju knjiga.
„Dva u jedan. Najveći strah Kineza, kao najmnogoljudnije nacije, jeste da će biti gladni. Međutim, kada ne daj Bože ne budu imali šta da jedu, mogu da istope knjigu, začine je i pojedu. Viktor Lazić, predsednik Udruženja Adligat u kome su oba muzeja, probao je pirinčanu knjigu. Kaže da nije naročito ukusna, ali je jestiva“, priča uz smeh Aleksandra.
Gledajući knjigu od slonovog izmeta nikada ne biste pomislili od čega je. Ni po izgledu ni po mirisu. Jer mirisa nema. On bi se pre mogao osetiti od knjiga sa koricama od ovčije ili kozje kože. Po mirisu se i određuje koliko su stare. Mlađe mirišu jače. Inače su iz Etiopije, koja ovde ima celu kolekciju knjiga.
Još neke zemlje, regije i krajevi imaju svoje zbirke, U njima osim knjiga mogu da se vide razni zanimljivi predmeti.Tako se u kolekciji iz Amazonije, pored 250 knjiga nalazi nekoliko zanimljivih eksponata koje je otuda doneo svetski putnik Viktor Lazić.
„Ovu mačetu je koristio za probijanje kroz prašume Amazonije. Na njenom kraju, gde se drži rukom, je originalna glava pirane. Pirana, odnosno njeni zubi su i na ovoj masci i instrumentu poglavice. Ovo lekovito bilje iz Amazonije leči jetru. Kuva se kao čaj i pije“, provodi nas Aleksandra kroz amazonsku zbirku.
U kolekciji iz Latinske Amerike pažnju pleni presto poglavice iz Venecuele, potpisani primerci knjiga Marija Vargasa Ljose, Gabrijela Garsije Markesa, Pepea Muhike, bivšeg urugvajskog predsednika, pa prvo antologijsko izdanje Pabla Nerude ali i par komada vulkanskog kamenja.
Mnoge od egzotičnih knjiga nije bilo lako nabaviti. Jednu knjigu plemena Batak, bivših ljudoždera iz Indonezije, Viktor Lazić je jedva kupio.
„Opravdano sumnjamo da su korice ove knjige napravljene od ljudskih kostiju, dok su stranice od palminog lišća. Viktor je lečen uz pomoć ove knjige i 48 sati je čekao ispred šatora vrača koji ga je lečio, kako bi mu knjigu poklonio ili prodao. Na kraju je ipak pristao da je proda“, kaže Aleksandra.
Posebno mesto u ovom svojevrsnom hramu knjiga svakako pripada Muzeju srpske književnosti gde mogu da se vide retka i prva izdanja srpskih autora. U stalnoj postavci su i autogrami mnogih naših velikih pisaca, Branka Ćopića, Branislava Nušića, pa i malo ređi kao što je onaj Lazara Kostića i to sa punim imenom, rukopisi poput pesama Tina Ujevića na ekavici i ćirilicom, „Na Drini ćuprija“ na kineskom jeziku, original scenarija za prvo izvođenje predstave „Kad su cvetale tikve“, Dragoslava Mihailovića.
Svojom posebnošću izdvaja se jedna molba za zaposlenje. Napisao je i to u stihu, a kako bi drugačije, Vojislav Ilić Mlađi. Upućena je guverneru Narodne banke Srbije sa molbom da mu zaposli sina. Molbu u stihu bilo je teško odbiti i sin je dobio posao.
„Ovde čuvamo i stvari koje nisu knjižne, kao što je orman kraljice Natalije Obrenović. U njemu je knjiga u kojoj se kao petogodišnjak, vežbajući pisanje, potpisao Mihailo Obrenović. Čuvamo i dva jelovnika Drage i Aleksandra Obrenovića na srpskom i francuskom jeziku i zanimljivu fotografiju na kojoj su njih dvoje sa svojim ubicama, šest meseci pre Majskog prevrata.“
Delovi porušene kuće Đure Jakšića iz Kragujevca, našli su svoj dom u ovom Muzeju. Baš kao i Đurin šešir i pisaća mašina Gvida Tartalje na kojima je napisao sva svoja dela. Datira od pre Prvog svetskog rata, ima i latiničnu i ćiriličnu tastaturu i ispravna je.
Posebno bogatstvo Muzeja čine legati. Pažnju posetilaca neminovno najviše privlači onaj Mirjane i Pavla Vuisića, gde se može videti Pajin svežanj ključeva, a među njima i onaj za kamion koji je vozio u TV seriji „Kamiondžije“. Zatim kolekcija njegovih lula i upaljača kakvi se više retko viđaju, fotografije i pesme koje je slavni glumac pisao, a njegova supruga uspela da sačuva.
Originalan je i Pajin testament, u kojem traži da mu šestorica popova pevaju nad grobom ali u sebi da ih on ne čuje i da mu nijedan komunista ne drži govor.
„Ovu mačetu je koristio za probijanje kroz prašume Amazonije. Na njenom kraju, gde se drži rukom, je originalna glava pirane. Pirana, odnosno njeni zubi su i na ovoj masci i instrumentu poglavice. Ovo lekovito bilje iz Amazonije leči jetru. Kuva se kao čaj i pije“, provodi nas Aleksandra kroz amazonsku zbirku.
U kolekciji iz Latinske Amerike pažnju pleni presto poglavice iz Venecuele, potpisani primerci knjiga Marija Vargasa Ljose, Gabrijela Garsije Markesa, Pepea Muhike, bivšeg urugvajskog predsednika, pa prvo antologijsko izdanje Pabla Nerude ali i par komada vulkanskog kamenja.
Mnoge od egzotičnih knjiga nije bilo lako nabaviti. Jednu knjigu plemena Batak, bivših ljudoždera iz Indonezije, Viktor Lazić je jedva kupio.
„Opravdano sumnjamo da su korice ove knjige napravljene od ljudskih kostiju, dok su stranice od palminog lišća. Viktor je lečen uz pomoć ove knjige i 48 sati je čekao ispred šatora vrača koji ga je lečio, kako bi mu knjigu poklonio ili prodao. Na kraju je ipak pristao da je proda“, kaže Aleksandra.
Posebno mesto u ovom svojevrsnom hramu knjiga svakako pripada Muzeju srpske književnosti gde mogu da se vide retka i prva izdanja srpskih autora. U stalnoj postavci su i autogrami mnogih naših velikih pisaca, Branka Ćopića, Branislava Nušića, pa i malo ređi kao što je onaj Lazara Kostića i to sa punim imenom, rukopisi poput pesama Tina Ujevića na ekavici i ćirilicom, „Na Drini ćuprija“ na kineskom jeziku, original scenarija za prvo izvođenje predstave „Kad su cvetale tikve“, Dragoslava Mihailovića.
Svojom posebnošću izdvaja se jedna molba za zaposlenje. Napisao je i to u stihu, a kako bi drugačije, Vojislav Ilić Mlađi. Upućena je guverneru Narodne banke Srbije sa molbom da mu zaposli sina. Molbu u stihu bilo je teško odbiti i sin je dobio posao.
„Ovde čuvamo i stvari koje nisu knjižne, kao što je orman kraljice Natalije Obrenović. U njemu je knjiga u kojoj se kao petogodišnjak, vežbajući pisanje, potpisao Mihailo Obrenović. Čuvamo i dva jelovnika Drage i Aleksandra Obrenovića na srpskom i francuskom jeziku i zanimljivu fotografiju na kojoj su njih dvoje sa svojim ubicama, šest meseci pre Majskog prevrata.“
Delovi porušene kuće Đure Jakšića iz Kragujevca, našli su svoj dom u ovom Muzeju. Baš kao i Đurin šešir i pisaća mašina Gvida Tartalje na kojima je napisao sva svoja dela. Datira od pre Prvog svetskog rata, ima i latiničnu i ćiriličnu tastaturu i ispravna je.
Posebno bogatstvo Muzeja čine legati. Pažnju posetilaca neminovno najviše privlači onaj Mirjane i Pavla Vuisića, gde se može videti Pajin svežanj ključeva, a među njima i onaj za kamion koji je vozio u TV seriji „Kamiondžije“. Zatim kolekcija njegovih lula i upaljača kakvi se više retko viđaju, fotografije i pesme koje je slavni glumac pisao, a njegova supruga uspela da sačuva.
Originalan je i Pajin testament, u kojem traži da mu šestorica popova pevaju nad grobom ali u sebi da ih on ne čuje i da mu nijedan komunista ne drži govor.
Legati porodice Leko, Ileane Čure, profesorke engleskog jezika kojoj je 16 članova porodice stradalo u novosadskoj raciji a samo ona preživela, Milovana Danojlića, kutak Vladete Jerotića, Miodraga Pavlovića i drugi čuvaju neprocenjivo kulturno blago. Prva cela srpska štampana Biblija, završena 1804 godine, Srpske novine iz Prvog svetskog rata, od 21. januara 1917, godine, prvi broj Politikinog zabavnika iz 1939. godine, originalno pismo hajduk Veljka Petrovića iz 1812. godine, prvo izdanje „Lirike“ Jovana Dučića iz 1943. godine i „Lamenta nad Beogradom“ Miloša Crnjanskog iz 1962. godine.
Među klasičnim knjigama i zanimljivim knjižnim i neknjižnim blagom, je i jedna posebna, biblioteka minijaturnih knjiga.
„Zbirka se zove Nataša Ršumović, po pokojnoj supruzi Ljubivoja Ršumovića, koja je godinama skupljala male knjige. Ovde je i najmanja knjiga na svetu od samo 3,5 mm, Biblija koju je odštampao Gutembergov muzej iz Nemačke. Može da se čita isključivo uz pomoć mikroskopa“, priča Aleksandra Bogdanović dok jednom rukom sa police skida i donosi celu biblioteku od 16 knjiga iz Jermenije. I to je prednost minijaturnih knjiga. Lako se nose. Ali bez lupe teško čitaju.
Otvoreno za sve kulture i narode
Osim što su članovi porodice Lazić, sami skupljali knjige još od druge polovine 19. veka, dosta knjiga u Muzej je stiglo i od izdavača, bibliotekara, pisaca, posetilaca. Da ne bi sve ostalo samo u porodičnim okvirima i kao Biblioteka Lazić, Viktor Lazić je osnovao Udruženje Adligat u čijem osnivačkom odboru su mnoge važne ličnosti iz kulture a među njima Pero Zubac, Srba Ignjatović, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Filip David, Ljubivoje Ršumović... Naziv Udruženja potiče od stručnog bibliotečkog termina koji označava više raznolikih knjiga povezanih u jedne korice. Taj naziv je za Udruženje simbol povezanosti ne samo više knjiga u jednim koricama, već više generacija, kultura, zemalja i naroda pod jednim krovom.
Na vratima Muzeja može se pročitati rukom ispisana misao u stihu, Ljubivoja Ršumovića, člana Upravnog odbora Adligata: „Knjiga je duhovna hrana, najkaroličnija na svetu, ali šta nam to vredi, naš narod drži dijetu“.
Muzej je otvoren četvrtkom, petkom i subotom od 10 do 18 časova a posete se zakazuju unapred. Umesto ulaznica plaćaju se donacije za održavanje prostorija i unapređenje rada Adligata. Različite su za muzeje i legate, a iznosi se mogu videti na sajtu www.adligat.rs.
Piše: Radenka Marković
Foto: adligat.rs
Izvor: Beogradski glas RAZUMA
Među klasičnim knjigama i zanimljivim knjižnim i neknjižnim blagom, je i jedna posebna, biblioteka minijaturnih knjiga.
„Zbirka se zove Nataša Ršumović, po pokojnoj supruzi Ljubivoja Ršumovića, koja je godinama skupljala male knjige. Ovde je i najmanja knjiga na svetu od samo 3,5 mm, Biblija koju je odštampao Gutembergov muzej iz Nemačke. Može da se čita isključivo uz pomoć mikroskopa“, priča Aleksandra Bogdanović dok jednom rukom sa police skida i donosi celu biblioteku od 16 knjiga iz Jermenije. I to je prednost minijaturnih knjiga. Lako se nose. Ali bez lupe teško čitaju.
Otvoreno za sve kulture i narode
Osim što su članovi porodice Lazić, sami skupljali knjige još od druge polovine 19. veka, dosta knjiga u Muzej je stiglo i od izdavača, bibliotekara, pisaca, posetilaca. Da ne bi sve ostalo samo u porodičnim okvirima i kao Biblioteka Lazić, Viktor Lazić je osnovao Udruženje Adligat u čijem osnivačkom odboru su mnoge važne ličnosti iz kulture a među njima Pero Zubac, Srba Ignjatović, Emir Kusturica, Nevenka Tadić, Filip David, Ljubivoje Ršumović... Naziv Udruženja potiče od stručnog bibliotečkog termina koji označava više raznolikih knjiga povezanih u jedne korice. Taj naziv je za Udruženje simbol povezanosti ne samo više knjiga u jednim koricama, već više generacija, kultura, zemalja i naroda pod jednim krovom.
Na vratima Muzeja može se pročitati rukom ispisana misao u stihu, Ljubivoja Ršumovića, člana Upravnog odbora Adligata: „Knjiga je duhovna hrana, najkaroličnija na svetu, ali šta nam to vredi, naš narod drži dijetu“.
Muzej je otvoren četvrtkom, petkom i subotom od 10 do 18 časova a posete se zakazuju unapred. Umesto ulaznica plaćaju se donacije za održavanje prostorija i unapređenje rada Adligata. Različite su za muzeje i legate, a iznosi se mogu videti na sajtu www.adligat.rs.
Piše: Radenka Marković
Foto: adligat.rs
Izvor: Beogradski glas RAZUMA
Autor: Viktor Lazić
