Nakon trideset godina Vladan Matijević vratio se svom prvom romanu da ga preradi i dopiše. Strukturu mu nije menjao: priča i sada započinje krajem, di endom, i kreće se unatraške, ka svojim navodnim uzrocima, od kazne ka zločinu. I narativni postupci ostali su isti: sa poremećenom pripovednom svešću u središtu, koja nije u stanju da logički obradi iskustvo niti da nagomilane utiske poveže drugačije do paranojom, priča postaje otelovljenje nesuvislosti, golog apsurda. Da je poreklo takvog pripovedanja u egzistencijalističkom i francuskom novom romanu, podsećaju nas povremena upadljiva grafička rešenja – tekst je parcelisan belinama, nizovima tačkica, plusića, cifara – čija je upotreba parodična.

Ni Albert Kriger, glavni junak, nije se suštinski izmenio: u svetu kojim vladaju nasilje i mržnja, gde, bez naročitog razloga, ratuju svi protiv svih, on bira da bude ravnodušan i tup. Fatalizmom se izgovara kada ni u graničnoj situaciji ne preduzima ništa, da najboljem prijatelju, recimo, spase život. Pijan do izbezumljenosti, on je parodija uvek pribranog Kamijevog Mersoa. Epizode kojima je njegova romaneskna biografija dopunjena i sporedni likovi koji su sada dobili više mesta, razrađuju i bogate semantičke implikacije prvobitne verzije teksta, a da pritom nimalo ne remete njen duh. Dobijeni roman je politički nekorektan i sablažnjiv, drzak prema tabuima.

Oni koji „Van kontrole“ sada budu čitali prvi put, pomisliće da u njemu vide sopstveni svet, kao u nekom monstruoznom ogledalu. Oni kojima je bio poznat i u svom pređašnjem obliku, shvatiće da se svet od devedesetih malo promenio ili da, što je gore, sve više liči na Matijevićeve fantazmagorije.

Autor: Vesna Trijić
Izvor: Kulturni dnevnik, RTS