Valcer na Tamišu
Žaklina Kiš je postupkom hipnotičke regresije napisala roman o istoriji Pančeva i svoje porodice
Pančevo pritisla zima i tišina. Minus 26 stepeni Celzijusa. Tamiš beo, po čamcima i šlepovima posuto ledeno brašno. Pšenični silos se brutalistički uzdiže pored zaleđene reke. Ko zna da li u njemu više i ima žita? Pančevo je danas simbol zagađenog grada. Tražimo ostatke nekadašnje lepe varoši, o kojoj su pisali da je „valcer na Tamišu”. Vreme u kojem se spisateljica Žaklina Kiš kreće nije zamrznuto, njeni romani i porodična tradicija se kreću u vremenu – i prepliću. Dok obilazimo grad po zavejanim ulicama i stranicama njenog romana „Pečat u crvenom vosku”, ona objašnjava postupak hipnotičke regresije. Junakinja romana ima noćne more, po savetu lekara pokušava da ih se reši vraćanjem u prošlost svoje porodice i Pančeva. Mnogi detalji iz biografije Žakline Kiš su slični životnoj priči junakinje koja luta Pančevom s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Žaklinin pradeda Moric Klajn došao je u Pančevo pre 150 godina i svoje jevrejsko ime prekrstio u sigurnije mađarsko – u Mor Kiš. Žaklinin otac Pavle Kiš je bio fudbalska legenda Partizana, ali i Beča gde je Žaklina rođena. Pola života sam provela u inostranstvu, ali sam htela da živim u Pančevu, bez obzira što ga bije glas da je grad zagađenog vazduha, kaže Žaklina. Razlog je porodična tradicija, u kojoj još uvek ima nerazjašnjenih događaja i neuspostavljenih veza. I baš zato što je čeprkanje” po svom rodoslovu opseda, Žaklina je postala član međunarodnih organizacija za pronalaženje ljudi i spajanje porodica. Uzbudljiv posao.
Na mestu nekadašnjeg aerodroma, Žaklina čita stranicu iz romana u kojem se pripoveda da je prvi noćni komercijalni let učinjen 1923. godine, na liniji Pariz–Pančevo–Bukurešt–Istanbul. Kompanija Franko – Rumen je htela da parira popularnom vozu Orijent ekspres, koji je povezivao Pariz i Istambul. Pravoslavna crkva sa dva tornja je retkost, označava jedinstvo Srba sa severa i juga, priča Žaklina dok stojimo u porti pančevačke crkve Uspenja Bogorodice. Karađorđe je dao novac za podizanje hrama, Koji se gradio od 1807. do 1811. Iz srpskog Pančeva idemo u njegovu nemačku istoriju. Stižemo pred ruševine Vajfertove pivare. Žaklinu nervira što se ovo zdanje ne obnavlja otkad je stradalo u požaru. Pivara je osnovana 1722. godine. To je sada ogroman sanduk, koje je nekada imao svojeluksuzne restorane i 12 parnih kupatila za radnike. Prekoputna zgrada železničke stanice iz 1905. godine više ničemu ne služi, jer nema pruge. Ipak je dobro očuvana, podseća na kitnjastu monarhiju.
Kroz zavejani grad probijamo se u park prekriven snegom. Žaklina čita iz romana – o magistratu, nekadašnjem sedištu opštine, klasičnom K. un K. akademizmu.Snažan portal izražava moć carevine. U romanu, u zgradi magistrata je smešten muzej iz koga nestaje zbirka antičkih novčića Đorđa Vajferta. Osam hiljada komada je nestalo, a u džaku koji se čuvao u muzejskom depou ostavljeni su kamenčići i šljunak. Lopov je ostavio i jedan novčić, da časti muzej, kad je mogao Vajfert može i pančevački Arsen
Lupen. A da lije ovo stvarnost ili fikcija?
Ja sam sanjar, kaže Žaklina, stvarnost odrađujem na snovima radim.
Tekst i foto:
Nenad Novak Stefanović
Pančevo pritisla zima i tišina. Minus 26 stepeni Celzijusa. Tamiš beo, po čamcima i šlepovima posuto ledeno brašno. Pšenični silos se brutalistički uzdiže pored zaleđene reke. Ko zna da li u njemu više i ima žita? Pančevo je danas simbol zagađenog grada. Tražimo ostatke nekadašnje lepe varoši, o kojoj su pisali da je „valcer na Tamišu”. Vreme u kojem se spisateljica Žaklina Kiš kreće nije zamrznuto, njeni romani i porodična tradicija se kreću u vremenu – i prepliću. Dok obilazimo grad po zavejanim ulicama i stranicama njenog romana „Pečat u crvenom vosku”, ona objašnjava postupak hipnotičke regresije. Junakinja romana ima noćne more, po savetu lekara pokušava da ih se reši vraćanjem u prošlost svoje porodice i Pančeva. Mnogi detalji iz biografije Žakline Kiš su slični životnoj priči junakinje koja luta Pančevom s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Žaklinin pradeda Moric Klajn došao je u Pančevo pre 150 godina i svoje jevrejsko ime prekrstio u sigurnije mađarsko – u Mor Kiš. Žaklinin otac Pavle Kiš je bio fudbalska legenda Partizana, ali i Beča gde je Žaklina rođena. Pola života sam provela u inostranstvu, ali sam htela da živim u Pančevu, bez obzira što ga bije glas da je grad zagađenog vazduha, kaže Žaklina. Razlog je porodična tradicija, u kojoj još uvek ima nerazjašnjenih događaja i neuspostavljenih veza. I baš zato što je čeprkanje” po svom rodoslovu opseda, Žaklina je postala član međunarodnih organizacija za pronalaženje ljudi i spajanje porodica. Uzbudljiv posao.
Na mestu nekadašnjeg aerodroma, Žaklina čita stranicu iz romana u kojem se pripoveda da je prvi noćni komercijalni let učinjen 1923. godine, na liniji Pariz–Pančevo–Bukurešt–Istanbul. Kompanija Franko – Rumen je htela da parira popularnom vozu Orijent ekspres, koji je povezivao Pariz i Istambul. Pravoslavna crkva sa dva tornja je retkost, označava jedinstvo Srba sa severa i juga, priča Žaklina dok stojimo u porti pančevačke crkve Uspenja Bogorodice. Karađorđe je dao novac za podizanje hrama, Koji se gradio od 1807. do 1811. Iz srpskog Pančeva idemo u njegovu nemačku istoriju. Stižemo pred ruševine Vajfertove pivare. Žaklinu nervira što se ovo zdanje ne obnavlja otkad je stradalo u požaru. Pivara je osnovana 1722. godine. To je sada ogroman sanduk, koje je nekada imao svojeluksuzne restorane i 12 parnih kupatila za radnike. Prekoputna zgrada železničke stanice iz 1905. godine više ničemu ne služi, jer nema pruge. Ipak je dobro očuvana, podseća na kitnjastu monarhiju.
Kroz zavejani grad probijamo se u park prekriven snegom. Žaklina čita iz romana – o magistratu, nekadašnjem sedištu opštine, klasičnom K. un K. akademizmu.Snažan portal izražava moć carevine. U romanu, u zgradi magistrata je smešten muzej iz koga nestaje zbirka antičkih novčića Đorđa Vajferta. Osam hiljada komada je nestalo, a u džaku koji se čuvao u muzejskom depou ostavljeni su kamenčići i šljunak. Lopov je ostavio i jedan novčić, da časti muzej, kad je mogao Vajfert može i pančevački Arsen
Lupen. A da lije ovo stvarnost ili fikcija?
Ja sam sanjar, kaže Žaklina, stvarnost odrađujem na snovima radim.
Tekst i foto:
Nenad Novak Stefanović
Autor: Žaklina Kiš
