Uspešan 12. Lagunin književni klub posvećen romanu „Tri lica jedne ljubavi“ Šandora Maraija
Za nama je još jedan uspešan Lagunin književni klub. Tribina održana prvog petka u ovom mesecu, 5. februara, okupila je veliki broj ljubitelja kvalitetne pisane reči, a bila je posvećena romanu „Tri lica jedne ljubavi“ mađarskog pisca Šandora Maraija. Ovog puta u razgovoru su pored urednice Tanje Vučković učestvovali Maria Tot Ignjatović, prevoditeljka sa mađarskog, Teofil Pančić, književni kritičar, pisac i koluminsta, i Ljubica Arsić, književnica.
Remek-delo slavnog mađarskog pisca Šandora Maraija, neobična priča o ljubavnom trouglu „Tri lica jedne ljubavi“ napisana je 1941. godine. Roman je ponovo „otkriven“ 1980. i od tada je doživeo bezbroj izdanja na svim svetskim jezicima.
Maria Tot Ignjatović je preuzela na sebe da publici predstavi Maraija (1900–1989) i da objasni zašto se srpski izdavač odlučio da izmeni naslov ovog romana i da ga umesto „Ovo je prava Judita... i ovo je epilog“ naslovi sa „Tri lica jedne ljubavi“. Prema njenim rečima, to je učinjeno jer se na ovaj način čitaocu daje na zanje da je u pitanju neobičan ljubavni trougao. Ona smatra da se roman može definisati kao priča o strasti i sudbini.
Teofil Pančić je priznao da mu je Laslo Vegel, prijatelj i prevodilac sa i na mađarski jezik, već odavno skrenuo pažnju na Šandora Maraija, jer ga smatra jednim od najvećih mađarskih pisaca 20. veka. Pančić je dodao da je čitajući njegova dela došao do istog zaključka. On je mađarskog pisca stavio u kategoriju Miroslava Krleže, Tomasa Mana i Borislava Pekića po načinu na koji piše o srednjoj Evropi na kraju 19. i u prvoj polovini 20. veka, kada je počelo propadanje građanske klase. On smatra da je Marai napisao fascinantnu hroniku Mađarske koja se može primeniti i na ostale srednjoveropske sredine, pa i na našu.
Ljubica Arsić je ipak ovaj roman shvatila kao razne vidove ljubavi i nemogućnosti da se ona prepozna kao osećanje zbog koga vredi prekršiti formu, tu bitnu odliku građanskog društva. Ona smatra glavnu junakinju Juditu, nekadašnju služavku, docnije Peterovu ženu, kao ličnost koja je sebi odredila ciljeve u životu i uspela da ih ostvari, a to je značilo da se izdigne iz siromaštva u kome je provela detinjstvo i, zahvaljujući svojoj lepoti i spremnosti da načini od sebe damu dostojnu Peterovog bogatstva, postane njegova žena.
Imućni par iz buržoaskog društva, Peter i Ilonka, na prvi pogled živi u skladnom braku. Njihov dom je uređen s mnogo pažnje i ukusa; njihova odeća dobro skrojena; kreću se u važnim društvenim krugovima. Ipak, izuzetno osetljivoj Ilonki nikada nije dovoljan izgled da bi u potpunosti osvojila ljubav svog muža jer on sa sobom nosi tajnu koja ga odavno proganja. Peter je zaljubljan u Judit, devojku koja je bila sluškinja u njegovom domu kada je bio mladić.
Smešten u Mađarskoj između dva svetska rata, roman „Tri lica jedne ljubavi“ nudi nam još jedan dokaz Maraijevog briljantnog stila i njegovog izuzetnog, istančanog prikaza žrtvovanja i čežnje.
Sledeći Lagunin književni klub biće održan na istom mestu, u Delfi Caféu u SKC-u, 4. marta u 17 sati. Razgovor će biti na temu romana „Amerikana“ američke spisateljice Čimamande Ngozi Adiči.
Tribina je pokrenuta pre dvanaest meseci i održava se svakog prvog petka u mesecu.
Maria Tot Ignjatović je preuzela na sebe da publici predstavi Maraija (1900–1989) i da objasni zašto se srpski izdavač odlučio da izmeni naslov ovog romana i da ga umesto „Ovo je prava Judita... i ovo je epilog“ naslovi sa „Tri lica jedne ljubavi“. Prema njenim rečima, to je učinjeno jer se na ovaj način čitaocu daje na zanje da je u pitanju neobičan ljubavni trougao. Ona smatra da se roman može definisati kao priča o strasti i sudbini.
Teofil Pančić je priznao da mu je Laslo Vegel, prijatelj i prevodilac sa i na mađarski jezik, već odavno skrenuo pažnju na Šandora Maraija, jer ga smatra jednim od najvećih mađarskih pisaca 20. veka. Pančić je dodao da je čitajući njegova dela došao do istog zaključka. On je mađarskog pisca stavio u kategoriju Miroslava Krleže, Tomasa Mana i Borislava Pekića po načinu na koji piše o srednjoj Evropi na kraju 19. i u prvoj polovini 20. veka, kada je počelo propadanje građanske klase. On smatra da je Marai napisao fascinantnu hroniku Mađarske koja se može primeniti i na ostale srednjoveropske sredine, pa i na našu.
Ljubica Arsić je ipak ovaj roman shvatila kao razne vidove ljubavi i nemogućnosti da se ona prepozna kao osećanje zbog koga vredi prekršiti formu, tu bitnu odliku građanskog društva. Ona smatra glavnu junakinju Juditu, nekadašnju služavku, docnije Peterovu ženu, kao ličnost koja je sebi odredila ciljeve u životu i uspela da ih ostvari, a to je značilo da se izdigne iz siromaštva u kome je provela detinjstvo i, zahvaljujući svojoj lepoti i spremnosti da načini od sebe damu dostojnu Peterovog bogatstva, postane njegova žena.
Imućni par iz buržoaskog društva, Peter i Ilonka, na prvi pogled živi u skladnom braku. Njihov dom je uređen s mnogo pažnje i ukusa; njihova odeća dobro skrojena; kreću se u važnim društvenim krugovima. Ipak, izuzetno osetljivoj Ilonki nikada nije dovoljan izgled da bi u potpunosti osvojila ljubav svog muža jer on sa sobom nosi tajnu koja ga odavno proganja. Peter je zaljubljan u Judit, devojku koja je bila sluškinja u njegovom domu kada je bio mladić.
Smešten u Mađarskoj između dva svetska rata, roman „Tri lica jedne ljubavi“ nudi nam još jedan dokaz Maraijevog briljantnog stila i njegovog izuzetnog, istančanog prikaza žrtvovanja i čežnje.
Sledeći Lagunin književni klub biće održan na istom mestu, u Delfi Caféu u SKC-u, 4. marta u 17 sati. Razgovor će biti na temu romana „Amerikana“ američke spisateljice Čimamande Ngozi Adiči.
Tribina je pokrenuta pre dvanaest meseci i održava se svakog prvog petka u mesecu.
1/9
