Kad se piše o trileru, uvek postoji opasnost da se načini spojler i da se prevremeno otkriju rasplet radnje i ključ misterije, no u slučaju romana „Ubisvet“ Siniše Soćanina takve opasnosti gotovo i da nema – jer će se pravo rešenje ionako ukazati čitaocima tek nakon što celu knjigu budu pročitali, tek nakon što budu sami povezali poslednje poglavlje sa događajima iz prethodnih poglavlja i na taj način spoznali onu nit koja sve kockice romana drži na jednoj liniji, premda je sve vreme delovalo da radnja teče kroz nekoliko nepovezanih linija.

Iako zasnovan na potpuno uobičajenoj priči, štaviše tipičnoj za triler kao žanr, „Ubisvet“ se iz poglavlja u poglavlje pretvara u nešto sasvim drugačije, jer ne samo što detektivski zaplet tera čitaoca da ne ispusti knjigu iz ruke dok ne stigne do poslednje stranice, nego je u priču savršeno utkana i psihologija sa svojim naučnim i paranaučnim segmentima, zatim filozofija života i smrti uz neizbežno preispitivanje sopstvenog identiteta, sve do aktuelnih medijskih fenomena koji, podrivajući i ono malo dobroga što je ostalo na svetu, pretvaraju čitavo društvo u jedan pravi – ubisvet.

Stoga se ovaj roman može u celini shvatiti kao velika metafora sistema koji ne ubija konkretno i direktno, nego iznutra razara sve ono zdravo što je, uprkos dotadašnjem negativnom uticaju, preživelo i opstalo, a što čak i tako malobrojno smeta krajnjem cilju koji podrazumeva potpunu kataklizmu po uzoru na biblijsku Sodomu i Gomoru.

Da je u pitanju neki probisvet koji ubija jer pati od psihičkog poremećaja, zločincu bi se lako ušlo u trag, ali kad se duboko u društvu formira ubisvet koji svesno stremi opštoj apokalipsi, onda se u potragu mora uključiti i neko ko poseduje parapsihološke moći i kroz svoju dušu spoznaje patnju svakog prolaznika u svetu gde se došlo dotle da je samo nečovek nečoveku čovek i gde je sâm život postao samoubistvo.

Iako ne toliko brojni, likovi u „Ubisvetu“ ipak čine jednu široku galeriju i pravi kosmopolitski prikaz savremenog društva, gde jedni uz druge idu hladnokrvni profesionalci i ogorčeni civili, racionalni čuvari reda i dobrovoljni detektivi koji se drže instinkata i vizija – i samo će tako, udruženi i jedinstveni u potrazi i istrazi, ovi raznovrsni junaci doći do pravih putokaza i približiti se rešenju misterije, često žrtvujući i sopstvenu egzistenciju ako je to jedini način da ubisvet bude zaustavljen.

I upravo ta raznolikost likova daje romanu posebnu draž, jer kako se bude smenjivalo poglavlje za poglavljem, tako će se smenjivati i način istraživanja, način razmišljanja, pa i način suočavanja sa samim sobom: na jedan će način to raditi pripadnici organa reda, na drugi način hrabra riđokosa devojka koja se iz sopstvenih pobuda uključila u potragu za ubicom, a na treći način misteriozni čovek čiji bi neobičan dar mogao biti od neizmerne pomoći u razotkrivanju zločinca kome ranije niko nije uspeo da uđe u trag.

Naravno, poput svakog trilera, ni „Ubisvet“ ne oskudeva u napetim scenama koje se čitaju u jednom dahu i koje istovremeno ostavljaju bez daha, a koje često nateraju čitaoca da sâm stvori pretpostavku o mogućem ubici već na polovini romana – no, da li ima osnova za takvu sumnju ili će se do kraja dogoditi još neki obrt koji će sumnju preusmeriti na sasvim drugu stranu, ta se tajna može otkriti jedino čitanjem ove knjige koja stvara neizvesnost i zbog događaja koje opisuje i zbog stila kojim je napisana.

Autor: Dušan Milijić