Ima knjiga koje čitalac može osećati na dva načina, pa stoga ponekad biti u nedoumici za koji da se opredeli i hoće li između brojnih sentenci u njima birati one koje ga uzdižu, ili one koje survavaju u prah čovečje biće. Takva je i knjiga „Ponoć u njenim rukama“ Zorana Penevskog. Zbog toga tumačenja ovog ljubavnog romana – od početka do njegovog kraja – mogu biti različita, ne stoga što je pisac želeo da relativizuje dešavanja u našem životu već, naprotiv, stoga što je nastojao da sagleda celinu. A celovitost doživljaja, misli, osećanja i emocija retko kada daje harmoničan utisak. Ona je u mnogo čemu kontradiktorna i pisac ističe tu činjenicu.

Penevski doživljava čoveka podjednako kao biće svetlosti i ozarenja, ogromnih mogućnosti, a istovremeno i kao biće koje se začas može raspasti u nešto elementarno, a da na njega ne mora delovati sila veća od njegovih misli, strepnji, zanosa i zabluda. Metaforičkim jezikom pisca rečeno, čovek je čas zodijačka svetlost, čas ponoć i on insistira na tom dvojstvu.

Glavni junaci romana, partneri Miroslav i Ana, naši su savremenici i sunarodnici. Koordinate po kojima se kreću dobro su nam poznate, kao i realnost koja nam je zajednička. Pisac je roman podelio na 33 poglavlja, povezana sa isto toliko predmeta – asocijacija na zajednički provedeno vreme protagonista. Ovi predmeti, od kojih svaki simbolički predstavlja poklon dragoj za njen prelomni, tridesettreći rođendan, za nju imaju viši smisao. Stoga nije čudo što opisane sekvence vremena provedenog u zajedničkom životu i ljubavi nisu samo one srećne, kao što bi se, možda, očekivalo. Budući da se život ne može podeliti i razgraničiti na lepo i ružno, nego su oni istovremeno i u nama i oko nas, glavna junakinja, kao moralno biće, zajedno sa istim takvim voljenim čovekom, u ljubavi prolazi kroz iskušenja, koja su, naizgled, efemerna. Ona će dati usmerenje romanu u kome se pisac suvereno kreće varirajući misli o ljubavi i životu uopšte.

A život ovih ljubavnika, kao i drugih ljudi kojima je do pravih vrednosti, daje mnoštvo materijala za razmišljanje i opisivanje. Zbog toga atmosfera ljubavi i patnje, neizgovorenih pitanja koje tinjaju u njima istovremeno teraju na akciju i razoružavaju. Miroslav i Ana stalno su na sredokraći između dve polarizovane mogućnosti – da ostanu jedno uz drugo, u životu složenom i besmislenom kakav jeste, ili da se zauvek razdvoje. Čitalac, kao svedok njihove iskrene ljubavi, ne može a da se ponekad ne začudi suvišnosti problema koji zapravo postoje više hipotetički. On zaključuje da je to sve ipak ispit hrabrosti pred odluku da se zakorači u nešto veliko i novo – u bezuslovnu ljubav koju će otelotvoriti porodica, kao najviša proklamovana vrednost u društvu.

Kroz unutrašnji monolog glavnog junaka posmatramo kako se ove  nedoumice polako pretvaraju u zaključke koji pomažu da se dođe do razrešenja dilema. Međutim, moral, kao stožer, nužno tera u ćorsokak onoga koji bi da uvek bude ispravan. Sve je samo pitanje morala, reći će on. „Moral je ogromno, estetsko iskušenje u kojem pokušavamo da zaštitimo druge od sebe. Moral je lepota stradanja, koje te čini bićem koje zavređuje da voli“, tvrdi dalje u razmatranju svojih i tuđih postupaka.

Želja junaka da žive moralnim životom nije izraz heroizma i težnje da se naprave velika dela, nego žudnja za svetlom stranom čoveka koja bi preovladala i tinjajući ga obasjavala sve vreme. Stoga i pitanja činjenja i nečinjenja ostaju vazda otvorena. „Ana je bila mračni deo sobe koji me je neprekidno zaslepljivao“, ispoveda se glavni junak svestan ovih kontrasta.

S druge strane, običan, svakodnevni život u kome ovi jednostavni mladi ljudi ne traže ništa više, sem pravih vrednosti – protivurečan je. I njihova muka je velika. Pri tom, ne treba sumnjati da ovaj par ume da voli, ali tu su njihove himere, koje imaju, slično drugim ljudima što ih kao, „projektovane želje i željena bića poput oblaka, vuku za sobom“. Taj balast nekad izgleda veći od onoga što se dešava u stvarnom životu. A prema piščevom mišljenju, i sama stvarnost pravi problem jer kasni, budući da je sva u prošlosti, i stalno nas pohodi kao nešto jedino konačno u životu, nasuprot opomenama astronomskog vremena. Da sve bude komplikovanije, ili intrigantnije, naučni pojam vremena, kao nešto o čemu ređe razmišljamo, Penevski takođe uzima kao faktor u romanu i sledstveno tome, problematizuje i čovekovu biološku prirodu i njegovo mesto u svemiru, kao svojevrsnom kuriozumu.

Ovaj roman doživljavamo i kao etički i ontološki ogled jer se bavi pitanjima smisla, ljubavi, vrline, istine, odgovornosti i sebičnosti. Uz to, i samilost, poverenje, odgovornost, usamljenost i njihova praksa deo su piščevih razmišljanja. Osim lajtmotiva – pitanja da li ostati svoj i biti usamljen, ili se predati do kraja voljenom biću u ljubavi koja je „nemoguća misija samoće“, toliko različita od „večite ponoći“ ili Kostićeve beznjenice, svi ovi faktori predstavljaju dilemu za glavnog junaka. Za čitaoca, naprotiv, sve je to deo duhovne gozbe, štedro ponuđene, i on može do mile volje izdvajati snažne, rezignirane, duhovite ili lirski intonirane, suptilne sentence po svom izboru i razmišljati, prihvatati ih ili odbacivati. On će, svakako, otkriti i da su mogućnosti ljubavnog romana, napisanog sa strašću, mnogo veće od svakog jednostranog očekivanja i da učinak bilo koje teme zaista zavisi samo od načina i veštine pisca. Zato će ovom knjigom Penevski uspeti da obraduje i zahtevnije čitaoce.

Autor: Gordana Maletić
Izvor: „Književne novine“, januar-februar 2019.