Glavna junakinja prvog dela trilogije Filipa Pulmana „Knjiga praha“ („Divlja lepotica“), Lajra, obrela se u sasvim drugačijim okolnostima nego u rečenom romanu, sa dvadesetogodišnjom vremenskom distancom u odnosu na zbivanja iz njega, te sedmogodišnjom spram onih iz „Ćilibarskog durbina“ – završne knjige Pulmanove trilogije „Njegova mračna tkanja“. S te strane se „Tajna zajednica“ apsolutno može čitati kao zasebna prozna celina. S druge, roman se završava sintagmom „Nastaviće se“, ali ni to ne znači da, na preko 500 stranica, ne nudi mnogo i poznavaocima Pulmanovog opusa, i onima koji se s njegovom prozom prvi put sreću.

Čitaocu koji zna da je oksfordski profesor Malkom Polsted čuvao Lajru kao bebu u „Divljoj lepotici“, neće smetati proces njenog naknadnog saznavanja njegove uloge u njenom životu; naprotiv, tom linijom radnje razvija se relacija dotičnih dvoje  junaka. Kao što čitalac koji nije znao da su se glavna junakinja i njen dajmon Pantalajmon u „Ćilibarskom durbinu“ osposobili da se razdvoje jedno od drugog, nije propustio mnogo: štaviše, i njihov odnos se razvija i trpi obrt sa razlogom koji je dovoljan sam po sebi. Naime, studentkinja Koledža Svete Sofije – takođe na Oksfordu – Lajra Srebrousta, kako se zove u „Tajnoj zajednici“, divi se knjigama romanopisaca poput „Hiperharezmijaca“ Gotfrida Brandea, koje objašnjavaju da je racionalnost jedini ispravan način razumevanja univerzuma, u čemu su dajmoni najobičnija ljudska iluzija, što pogoduje hlađenju između glavne junakinje i Pantalajmona, i njegovom negodovanju. U Pulmanovom univerzumu dajmon je ljudska duša koja prati i teši sopstvenog vlasnika.

Do obrta u odnosu između Lajre i Pantalajmona – i do prvog krupnog obrta u romanu – dolazi kad potonji u jednom od svojih usamljeničkih noćnih izleta biva svedok ubistva. U početku je identitet žrtve nepoznat oboma, ali s vremenom ona razumeva da je i sama u opasnosti, i to ne samo kao posredni svedok. Razlozi su i u poverljivim materijalima koje je likvidirani čuvao a do kojih ona dolazi, te u njenim posebnim moćima i zaštiti koju uživa, a koji se u izvesnom kose s planovima moćne crkve Magisterijum i njoj srodne organizacije Dom pravde.

Budući da je Lajra krhkija, anksioznija i pesimističnija no što bi poznavalac Pulmanove proze očekivao i da teško podnosi saznanja koje joj uglavnom predaje Malkom, to se odražava na njen odnos sa Pantalajmonom, samo prividno poboljšan zajedničkom upućenošću na slučaj ubistva. On joj za ranija razdvajanja i izdaju za koju je optužuje, te za verovanje u „Hiperharezmijce“ isl. vraća tako što nestaje, kako joj saopštava u ciničnoj poruci, u potrazi za njenom maštom. Ovim neutralni pripovedač implicira da su i brandeovski racionalizam i teokratski fanatizam preterani, te čitaocu sugeriše svojevrsnu instinktivnost i imaginativnost.

Lajra napušta Oksford zbog opasnosti a zatim kreće u potragu za Pantalajmonom koji joj sve više nedostaje. Pulman vešto vodi različite linije sižea: ako odnos dvaju glavnih junaka zamire u konvencionalnom smislu i pretvara se u njenu potragu za njim, koja sadrži šmek roud muvija preko Evrope ka Aziji, tačnije jedinom mestu gde su dajmoni u stanju da žive sami, to putovanje prilika je za ponovno ukrštanje Lajrine i Malkomove putanje, ali i planova Magisterijuma ugroženih takođe jednom tajnom u Aziji. I Pantalajmon je na putu, ka Vitenbergu, da optuži Gotfrifa Brandea što joj je ukrao maštu…

Kao majstor saspensa i svetova u kojima realnost – čak i satirička – sliveno egzistira naporedo sa fantastičkim i istoriografskim, Filip Pulman je napisao knjigu čiji nastavak će jednako nestrpljivo iščekivati njegovi fanovi koliko i oni kojima je „Tajna zajednica“ prva njegova pročitana knjiga.

Autor: Domagoj Petrović