Nakon izbora održanih u Saveznoj Republici Jugoslaviji septembra 2000. godine, tadašnja Savezna izborna komisija našla se pod optužbom da je počinila krivično delo iz člana 113. Zakona o izboru saveznih poslanika za Veće građana Savezne skupštine, a u vezi sa članom 22. Zakona o izboru i prestanku mandata predsednika republike, u saizvršilaštvu iz člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Odnosno, kolokvijalnim načinom rečeno, radilo se o optužbi za prekrajanje izbornih rezultata.

Odlučivši se da opiše sopstvena iskustva tokom dve decenije sudijske karijere, Vladimir Vučinić odabrao je da to predstavi, uslovno rečeno, jednostavnijim stilom, koji će kao takav biti dostupan i razumljiv široj publici, dakle i onoj koja o sudskim procesima od državnog značaja zna onoliko koliko je mogla da se informiše sa televizije, interneta ili iz novina.

S obzirom na to da je Vučinić svoju karijeru sudije ostvario u prilično turbulentnom periodu – od vremena kad je Slobodan Milošević bio na vrhuncu moći do vremena Aleksandra Vučića kao premijera Srbije – ne treba da čudi što je imao prilike da ispituje brojne ličnosti koje su, u trenutku kad su optužene, već bile neraskidivi deo nacionalne istorije, a ako i nisu, onda su ubrzo zaista stupile na istorijsku pozornicu Srbije.

Stoga će verovatno od samih sadržaja sudskih predmeta biti još zanimljivije čitati kako su kroz sudnice prolazili i zbog čega su se tu uopšte našli Čedomir Jovanović, Mlađan Dinkić, Boris Tadić, Goran Vesić, Bojan Pajtić, ali i kako je Vučinićevo ime postalo slučaj za sebe nakon kontroverznog procesa protiv Miroslava Miškovića.

I upravo je Miškovićev slučaj najbolji primer koliko se zapravo malo zna čak i o sudskim procesima koje su mediji pratili iz dana u dan, ali i koliko je teško razumeti suštinu samog slučaja ako se ne sagleda iz svakog ugla, pa i iz ugla samog sudije.

Konkretno, kad bi se samo spomenulo da je okrivljenom, protiv kojeg se proces još uvek vodio, privremeno vraćen pasoš kako bi službeno putovao u inostranstvo, to bi moglo izazvati čuđenje i negodovanje, pa i podozrivost prema pravosuđu kao državnoj instituciji. Međutim, kad se detaljno pročita sudijino objašnjenje i logika kojom se upravljao u trenutku donošenja takve odluke, postaje jasno koliko bi i jedna informacija mogla promeniti stav javnosti o slučaju koji pritom ima i političku konotaciju.

Pored toga, Vučinić u svojoj knjizi donosi i dragocene podatke o aferama koje su najčešće ostale upamćene samo zahvaljujući nazivu ili jednoj karakterističnoj reči upotrebljenoj tokom istrage, dok je suština od samog početka bila u senci senzacionalnih detalja. Svako će znati na šta se misli kad se spomene afera „Bodrum“ ili pobuna Crvenih beretki, kao što bi se svako setio ko je prvi upotrebio izraz „kraduckati“, ali se iz Vučinićevih svedočenja razaznaje i pozadina datih slučajeva, a naročito njihov epilog, što najčešće prođe nezapaženo u očima javnosti čak i kad je optužnica bila udarna vest.

Rimskoj boginji pravde Justiciji zavezane su oči baš zato da bi sudila pravedno, ali u slučaju Vučinićeve knjige čitalac mora dobro da otvori oči kako bi pravilno razumeo sve segmente sudskih procesa o kojima je reč. A što se sudije tiče, čini se da je on negde između Justicije i čitaoca – mora dobro da sagleda problem sa svake strane, ali ponekad i da zatvori oči ne bi li nesputano promislio o presudi koja neće uticati samo na sudbinu okrivljenog nego i na mnoge druge, pa možda i na sudbinu same države.

Autor: Dušan Milijić