U prijatnom ambijentu galerije letnjikovca „Buća" u Tivtu u ponedeljak, 23. aprila, održana je promocija romana „Kainov ožiljak“ Dejana Stojiljkovića i Vladimira Kecmanovića. Promocija u organizaciji Centra za kulturu Tivat i izdavačke kuće Laguna privukla je ljubitelje književnosti dvojice najčitanijih autora mlađe generacije.
Uz podsećanje da su Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković autori bestselera „Konstantinovo raskršće“ i „Top je bio vreo“, ali i dobitnici brojnih književnih nagrada, započeo je razgovor o romanu koji govori o misiji Ive Andrića u nacističkoj Nemačkoj.
Berlin je bio poslednja diplomatska misija Andrića, iako je on bio već diplomata sa iskustvom, nestranačka ličnost, znalac nemačkog jezika i kulture, ispostavilo se, po sudu istoričara, da je imao ulogu „pogrešnog orijentira“ za obaveštajne službe. Roman počinje prijemom Andrića kod Hitlera, da bi se nastavio mračnim scenama nacističkih uličnih paljenja knjiga. Na jednom takvom zgarištu Kecmanovićev i Stojiljkovićev Andrić pronalazi i knjigu izvesnog zabranjenog pesnika Štefana Krajskog, austrijskog naciste rođenog u Bosni. Ni slutio nije da će upoznati tog navodno, u Noći dugih noževa, ubijenog umetnika, i da će mu upravo on biti model za lik Karađoza, jer špijuni nikada ne umiru...
Na pitanje šta ga je kao pisca podstaklo da ovu tragičnu situaciju našeg nobelovca pretoči u roman, Kecmanović je odgovorio: „Upravo snaga tragičkog potencijala koji pominjete. I pitanje kakve reperkusije je ta situacija mogla da ima na Andrićevo delo. Jer svoja najznačajnija dela Andrić je napisao, ili barem priveo kraju i objavio, godinama nakon što je njegova berlinska misija bila okončana.“
Roman je pisan u „četiri ruke“ što je posebno bilo zanimljivo prisutnim posetiocima.
„Pisanje u četiri ruke postoji u svetskoj književnosti skoro čitav jedan vek. Evo, upravo ovih dana nas je napustio Teri Pračet, pisac koji je sa Nilom Gejmenom napisao sjajan roman u četiri ruke ’Dobra predskazanja’. To što je takav proces kod nas nekakvo čudo neviđeno u stvari govori koliko je naša književnost mala i zaostala i da su ljudi koji bi trebalo da je vrednuju kroz kritiku i teoriju staromodni i nekompetentni diletanti. Uz to su i vrlo potkupljivi. Ali to je druga priča,“ rekao je Stojiljković.
Dok čitate „Kainov ožiljak“ imate utisak da su Kecmanović i Stojiljković danima sedeli sa Andrićem koji im je pričao detalje o te dve godine provedene u Berlinu, a o građenju lika Ive Andrića, Kecmanović kaže: „Namera nam je bila da Andrićev lik gradimo manje na osnovu njegove biografije, a više na osnovu njegovog dela.“
O gostovanju u Tivtu Dejan Stojiljković je rekao: „Bilo je veliko zadovoljstvo predstaviti našu knjigu pred zainteresovanom publikom koja je postavljala zanimljiva pitanja. Promocija je bila zanimljiva i održana u jednoj živoj atmosferi koja nije tipična za promocije u Srbiji, a pošto je suština pisanja u komunikaciji, piscima je uvek veliko zadovoljstvo i čast da se susretnu sa čitaocima koji imaju želju da se dublje zainteresuju za naše delo, naročito ako imamo u vidu da je Ivo Andrić proveo deo života u komšiluku Tivta, u svojoj kući u Herceg Novom.“
Berlin je bio poslednja diplomatska misija Andrića, iako je on bio već diplomata sa iskustvom, nestranačka ličnost, znalac nemačkog jezika i kulture, ispostavilo se, po sudu istoričara, da je imao ulogu „pogrešnog orijentira“ za obaveštajne službe. Roman počinje prijemom Andrića kod Hitlera, da bi se nastavio mračnim scenama nacističkih uličnih paljenja knjiga. Na jednom takvom zgarištu Kecmanovićev i Stojiljkovićev Andrić pronalazi i knjigu izvesnog zabranjenog pesnika Štefana Krajskog, austrijskog naciste rođenog u Bosni. Ni slutio nije da će upoznati tog navodno, u Noći dugih noževa, ubijenog umetnika, i da će mu upravo on biti model za lik Karađoza, jer špijuni nikada ne umiru...
Na pitanje šta ga je kao pisca podstaklo da ovu tragičnu situaciju našeg nobelovca pretoči u roman, Kecmanović je odgovorio: „Upravo snaga tragičkog potencijala koji pominjete. I pitanje kakve reperkusije je ta situacija mogla da ima na Andrićevo delo. Jer svoja najznačajnija dela Andrić je napisao, ili barem priveo kraju i objavio, godinama nakon što je njegova berlinska misija bila okončana.“
Roman je pisan u „četiri ruke“ što je posebno bilo zanimljivo prisutnim posetiocima.
„Pisanje u četiri ruke postoji u svetskoj književnosti skoro čitav jedan vek. Evo, upravo ovih dana nas je napustio Teri Pračet, pisac koji je sa Nilom Gejmenom napisao sjajan roman u četiri ruke ’Dobra predskazanja’. To što je takav proces kod nas nekakvo čudo neviđeno u stvari govori koliko je naša književnost mala i zaostala i da su ljudi koji bi trebalo da je vrednuju kroz kritiku i teoriju staromodni i nekompetentni diletanti. Uz to su i vrlo potkupljivi. Ali to je druga priča,“ rekao je Stojiljković.
Dok čitate „Kainov ožiljak“ imate utisak da su Kecmanović i Stojiljković danima sedeli sa Andrićem koji im je pričao detalje o te dve godine provedene u Berlinu, a o građenju lika Ive Andrića, Kecmanović kaže: „Namera nam je bila da Andrićev lik gradimo manje na osnovu njegove biografije, a više na osnovu njegovog dela.“
O gostovanju u Tivtu Dejan Stojiljković je rekao: „Bilo je veliko zadovoljstvo predstaviti našu knjigu pred zainteresovanom publikom koja je postavljala zanimljiva pitanja. Promocija je bila zanimljiva i održana u jednoj živoj atmosferi koja nije tipična za promocije u Srbiji, a pošto je suština pisanja u komunikaciji, piscima je uvek veliko zadovoljstvo i čast da se susretnu sa čitaocima koji imaju želju da se dublje zainteresuju za naše delo, naročito ako imamo u vidu da je Ivo Andrić proveo deo života u komšiluku Tivta, u svojoj kući u Herceg Novom.“
1/14
