Za poznavaoce hispanskih književnosti, kubanski autor Leonardo Padura dugo je slovio kao jedan od pisaca – uz Meksikanca Horhea Ibarguengoitiju i Španca Manuela Vaskesa Montalbana – koji su na rečenom jezičkom području, u raznim razdobljima, uspevali da osveže i inoviraju žanr kriminalističkog romana. Opšta percepcija Padure kao pisca u bitnom se izmenila od njegove knjige „Čovek koji je voleo pse“. Ne samo da je roman ovenčan mnogim međunarodnim priznanjima, nego je i postao svojevrsni alternativni bestseler. Naravno da roman delimično duguje svoj uspeh primamljivom naslovu, koji pogađa mnogo širu ciljnu grupu od one implicirane samim tekstom. U kojem, međutim, nema komercijalnih ugađanja čitaocima, pa se onaj koji nije upućen u razvijene motive o kojima Padura piše, u početku može osetiti uskraćen za kontekst života Lava Trockog i, pogotovu, ishoda kubanske „revolucije“. Međutim, i takvog čitaoca piščevo majstorstvo uvlači u priču, uzbudlivu poput Padurinih detektivskih štiva. Između ove dve vrste narativa u Kubančevoj izvedbi postoji, međutim, dve bitne razlike: „Čovek koji je voleo pse“ je s obzirom na tematske zahvate praktično tri romana u jednom, od kojih je svaki podjednako napet kao i njegovi narativi o detektivu Kondeu. Iz čega proističe druga značajna razlika: ova knjiga u izvornom izdanju broji gotovo osam stotina stranica. (Lagunino izdanje je kraće za blizu dvesta, u skladu sa time što španski jezik sadrži članove i drugo jezičko oruđe koji ga u tekstualnoj praksi čini „dužim“ od srpskog.) Međutim, s obzirom na obilatost zahvata, roman nije mogao biti kraći: autor iskusno i mudro pravi „pauze“ u unošenju saspensa, kako preuzbudljiva priča ne bi „pojela“ samu sebe.

Tri razvijena motiva o kojima Padura piše podudaraju se sa tri glavna junaka ovog romana: propalim kubanskim piscem Ivanom, ruskim revolucionarom Lavom Trockim i katalonskim anarhistom Ramonom Merkaderom. Tema je svakako raspad leve ideje: od poraza u Španskom građanskom ratu, preko staljinističkih čistki – u koje spada i likvidiranje Trockog – do izneverene kubanske revolucije, čija je žrtva, na svoj način, i Ivan. Roman je nadideološki, utoliko što implicira da se komunizam raspao zbog banalnosti zla u koje je ogrezao, baš onoliko koliko je to Hana Arent, primenjeno na određenog nemačkog dželata, implicirala za nacionalsocijalizam. Drugim rečima, fanaticima levice roman se neće mnogo dopasti, ali teško mu je dati bolji kompliment od toga da može računa na široke slojeve ideološki neostrašćenih čitalaca.

Padura čini tekst uzbudljivim posredstvom retko savesnog i verodostojnog dokumentovanja istorijskih podataka i biranja najneobičnije moguće građe od ponuđene; maštovitog „dopisivanja“ glavnih likova te, naravno, mehanizma preplitanja temeljnih sižejnih niti, nasleđenog iz sopstvenih detektivskih romana. „Uvezivanje“ fabularnih linija je organsko: Merkader ubija Trockog u Meksiku – gde se on krije – da bi se i sam krio, na Kubi, i tamo ispovedao Ivanu. Od svih likova, Ramon je prikazan najvišeslojnije: on olakšava svojoj savesti pod uticajem raka a autor implicira da je na njegove akcije uticala posesivna, ideološki ostrašćena i osvetoljubiva majka. Time se osvežava i rekontekstualizuje arhetip edipovštine, na način da dželat biva prikazan – posebno utoliko što je Merkader naslovni čovek koji je voleo pse – kao groteskno i odrana bespomoćno biće prema kojem čitalac može oseti čak i saosećanje. Takav zahvat je vraški teško postići, te je možda razvoj Merkaderovog lika najveće majstorstvo romana koji obiluje autorskim majstorstvima.

Autor: Domagoj Petrović