Roman „Dok još nismo bile vaše“ američke spisateljice Lize Vingejt donosi nam priču zasnovanu na istinitim događajima koji su pratili rad Udruženja domova za nezbrinutu decu u državi Tenesi od dvadesetih do pedesetih godina prošlog veka. Hiljade dece je tokom ovog perioda, često nasilno, oduzimano samohranim majkama i siromašnim porodicama, a často su bila i kradena sa kućnog praga. Deca su dobijala nova imena i držana u nelegalnim ustanovama, a zatim su ih selili širom Amerike gde su ih usvajale porodice koje su to mogle da plate. Ovo je jedan od najozloglašenijih skandala sa usvajanjem dece u američkoj istoriji.

Da li ste u istraživanju došli do nekih zanimljivih podataka u vezi sa ovom temom a da ih niste iskoristili u romanu?

„Dok još nismo bile vaše“ je fikcija, tako da sam mogla da koristim ono što sam smatrala najzanimljivijim delovima istinite priče o Džordžiji Tan i njenom ogranku Udruženja domova za nezbrinutu decu u Memfisu. Jedan od zanimljivih aspekata istinite priče koji nisam upotrebila u romanu jeste specijalna istraga koja je sprovedena nakon što je Džordžijino delovanje konačno prekinuto 1950. godine. Originalni izveštaj koji je poslat guverneru Brauningu je prepun informacija o njenim bezočnim metodama, smrti dece u tom sistemu i strahu roditelja koji su usvajali decu da će im jednog dana biti oduzeta. Takođe, bilo je i predivnih članaka u novinama, godinama kasnije nakon ovih događaja, o ponovnom spajanju razorenih porodica.

Koliko ste dugo istraživali za ovaj roman?

Istraživanje je bilo intenzivno. Koristila sam bukvalno sve što sam mogla da pronađem o Udruženju domova za nezbrinutu decu iz Memfisa i o Džordžiji Tan. Uglavnom sam delove priče nalazila na jednom mestu, ostatak na drugom i tako redom. Programi poput „Smrtonosnih žena“ i „60 minuta“ na TV kanalu Diskaveri pružili su mi mnogo podataka i pomogli mi da vizualizujem priču. Koristila sam i nekoliko knjiga, posebno „Babies for sale“ („Bebe na prodaju“) Linde Ostin i „The baby thief“ („Kradljivac beba“) Barbare Rejmond, koje su mi posebno koristile u istraživanju skandala sa usvajanjem. Mnogo vremena sam provela i u Memfisu istražujući lokacije, izučavajući Rečni muzej i arhive fotografija na univerzitetu, kao i razne tekstove u biblioteci, a i razgovarala sam sa ljudima koji su se sećali ovog skandala.

Kakvu poruku biste želeli da čitaoci ponesu sa sobom nakon čitanja ovog romana?

Nadam se da će čitaoci poneti poruku da ne moramo biti određeni svojom prošlošću. Volela bih da Rilino iskustvo pomogne ljudima koji su se na neki način predali ranama bolne prošlosti. Ril se sa tom bitkom susrela kako je odrastala. Kao starica, ona savetuje tridesetogodišnju Ejveri: „Ženina prošlost ne mora da predviđa njenu budućnost. Ako hoće, ona može da pleše uz novu muziku. Svoju sopstvenu muziku. Da bi čula melodiju, treba samo da prestane da govori. Sa samom sobom, hoću reći. Vazda pokušavamo da uverimo sebe u ovo i ono. “ Defanzivan život je drugi oblik dozvoljavanja ljudima da određuju ko smo i u šta verujemo. Prepustiti se, igrati uz sopstvenu muziku je rizik, ali sa druge strane tog procesa je svetlost, sloboda i ispunjenje. Naši životi imaju svrhu, ali da bismo je ispunili, moramo prvo imati sami sebe.

U širem smislu, nadam se da će priča o Rill i deci iz porodice Fos služiti kao beleška u ime sve dece koja su nestala u neregulisanom sistemu Džordžije Tan. Samo ako se sećamo istorije nećemo dozvoliti da se ona ponovi. Veoma je važno da mi, obični ljudi obuzeti svakodnevicom, imamo na umu da su deca ranjiva, da svakoga dana hiljade dece živi u neizvesnosti kroz kakvu je prošla Ril. Moramo biti svesni toga. Moramo biti ljubazni prema drugim ljudima, ne samo zbog naše, već zbog sve dece ovog sveta.

Izvor: donnajostone.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Carle Vallejo