Trejsi Ševalije: Romantična ljubav nije najvažnija
„Pisanje je način da pobegnem ne samo od onoga što se dešava oko mene već i od rutine, one obične svakodnevice. Ne radi se o tome da mi je život užasan, već samo želim da ga zadržim za sebe“, kaže čuvena književnica Trejsi Ševalije za Nova.rs.
Proslavio ju je roman „Devojka sa bisernom minđušom“ (1999), ali i ostale knjige Trejsi Ševalije našle su put do čitalaca. Zapravo, pre bismo mogli reći put do čitateljki jer su protagonisti Trejsininih priča najčešće žene: dve devojčice u viktorijanskoj Engleskoj („Pali anđeli“), dve rođake iz francuske varošice koje dele četiri veka („Devičanski plavo“), majka i ćerka iz plemićke francuske porodice koje su bile inspiracija umetniku da oko 1500. izradi skice za čuvene tapiserije („Dama i jednorog“), povučena Onor koja se iz Bristola seli u Ohajo oko 1850. i suočava sa moralnim pitanjem da li skrivati robove ili ne („Poslednji begunac“), dve zaljubljenice u fosile iz Engleske početkom 19. veka („Izuzetna stvorenja“), udovica Velikog rata koja 1932. stupa u društvo vezilja u Vinčesteru („Jedna nit“)…
Trejsi Ševalije, rođena 1962. u Vašingtonu, od 1984. živi u Engleskoj gde je počela karijeru u izdavaštvu, kao urednik leksikografskih izdanja. Prvi roman objavila je 1997. („Devičanski plavo“), a drugi, „Devojka sa bisernom minđušom“ (1999), vinuo ju je među književne zvezde. Knjiga je pretočena i u film, sa Kolinom Firtom i Skarlet Johanson u glavnim ulogama, a Trejsi je nastavila putem slave i narednim romanima. Najnoviji, „Jedna nit“ (Laguna, 2019) doveo ju je drugi put u Srbiju.
Radnja romana dešava se 1932. u Engleskoj. Vajolet ima 38 godina. U Velikom ratu izgubila je verenika i brata. Nije se preudala. Porodica i društvo gledaju je s visine. Ona odlučuje da to promeni, izgradi svoj život iz početka i da se malim činovima pobune izbori za svoju sreću i nezavisnost.
„Odgajani smo tako da mislimo da je romantična ljubav jedina važna i jedina prava vrsta ljubavi, a kada zađete u neke godine shvatite da nije najvažnija. Ja imam 57 godina pa znam. Ona je samo jedna nit, jedna grana u toj skupini ljubavi, gde je i ljubav prema porodici i, po meni najvažnija, ljubav prema prijateljima. Ova knjiga prepliće i uvezuje sve te niti a sve su neophodne da bi nas učinile potpunim“, izjavila je Trejsi na druženju sa čitaocima u knjižari Delfi u Beogradu.
Gostovala je u Novom Sadu. Interesovanje je bilo ogromno. Samo u Beogradu potpisivala je knjige oko sat vremena.
„Bila sam ovde 2011. ali izgleda da ću morati da dolazim češće, da vam malo dosadim!“, kaže Ševalije na početku razgovora za Nova.rs.
Piše pomoću papira i olovke a radnju svojih knjiga najčešće smešta u istorijski period kako bi pobegla od dosade svakodnevice.
„Ne želim da pišem o ovom vremenu i o svom životu. Ne želim da mislim o sebi sve vreme ili da zvučim kao ja, želim da pobegnem od sebe. Pisanje je način da pobegnem ne samo od onoga što se dešava oko mene već i od rutine, one obične svakodnevice. Ne radi se o tome da mi je život užasan, već samo želim da ga zadržim za sebe. Osim toga, mislim da je važno da ljudima ponudim drugačiju perspektivu na život, šireći im horizonte i da ih tako, bukvalno stvarajući nove dimenzije i prostore, učinim sveobuhvatnijim osobama. Zato pišem o prošlosti“, objašnjava nam Trejsi.
Način na koji piše doista je fascinatan. Kako je i sama priznala, mnogo vremena utroši na istraživanje i na maštu da izgleda kao da zna baš sve zna o vremenu i mestu u koje odvodi čitaoce.
„Moram da vas ubedim da znam šta su ljudi tada oblačili i jeli, kako su izgledali, mirisali. Pokušavam da zamislim sebe uz njih. Teško je i komplikovano. Osećam se kao da svakog dana stvaram neki svet u koji zakoračim i 'držim' ga dok pišem, a onda se on sruši na kraju dana i ujutru moram sve ispočetka“, opisuje nam književnica svoj kreativni proces.
U „Dami s jednorogom“ bavila se nastankom čuvenih tapiserija, u „Devojci s bisernom minđušom“ pokušala da razotkrije život modela sa slike Jana Vermera. Ovaj holandski umetnik nije do tada bio poznat široj javnosti.
„Volim da pišem o umetnosti. Mislim da ono što likovni umetnici odluče da predstave na svojim delima često daje zanimljiv pogled na određeno vreme. Vermera sam otkrila tokom 1955/56. kada su organizovane velike izložbe njegovih dela u Vašingtonu i Hagu. Sve je počelo od toga, a onda sam nadogradila priču. Na 'Devojci s bisernom minđušom' ima toliko misterije u njenom izrazu da sam htela da dokučim šta li je to razmišljala, zašto ga je tako gledala, da li je srećna ili tužna, kakav je bio odnos slikara i modela? Kopkalo me je sve to. A pošto ne znamo ko je bio model, mogla sam da je izmaštam kako sam htela“, rekla je Trejsi.
Skromno je priznala da se i sama oseća pomalo odgovornom što je slika postala toliko popularna da je, delom i zbog njenog romana, naziv „Devojka sa turbanom“ po kojem se vodila u arhivama od 1675, sredinom devedesetih preimenovan u sadašnji.
Iako nam je na početku rekla da pisanjem beži od sebe, onda je priznala da je Grit, junakinja ovog romana, najbliža njenom karakteru.
„Zapravo, Grit i Vajolet (iz romana 'Jedna nit') su međusobno veoma slične, samo što je prva mlađa a druga starija verzija iste osobe. Mislim da sam obema dala mnogo od svoje ličnosti“, otkrila nam je.
Trenutno radi na „pozamašnom romanu“ koji obuhvata razdoblje od 15. do 21. veka i priča o jednoj porodici, lepoti stakla i Veneciji.
Osvrnuvši se malo i na sadašnje vreme, dala je svoju sliku aktuelne političko-društvene situacije u svetu.
„Ima nekih teorija da nam je sada gore nego ranije, da naša deca finansijski žive gore od nas, ali ima mnogo drugih parametara prema kojima možemo reći da su naši životi, ipak, bolji: živimo duže, stopa siromaštva je manja. Sa druge strane, opet, deluje mi kao da se vraćamo korak unazad. Vlada velika nestabilnost. Politika desnice napreduje u Evropi i SAD i to je problematično. Postoji neka čudna mešavina globalizacije i izolovanosti. Koronavirus je savršeni primer za to koliko smo povezani a, dok u nekim zemljama preovlađuje osećaj da ljudi žele da se izoluju i 'izvuku' iz te međusovne povezanosti. To se može videti na primeru neprihvatanja imigranata i, uopšte, ljudi koji su drugačiji. Ne znam šta će se desiti između te dve krajnosti“ ocenjuje američko-britanska književnica.
I Bregzit vidi kao savršen primer za trenutno stanje stvari.
„Mislim da su Britanci glasali za Bregzit jer se mnogi osećaju kao da nemaju kontrolu nad svojim životom i za to krive imigrante. Uskoro će otkriti da to nije problem. Izolovanjem Velike Britanije bićemo van globalne scene, bez ikakvog uticaja, a globalizacija će se ipak nastaviti. Kako ćemo onda mi biti deo toga?“, pita se Trejsi.
Tvrdi da je u njenoj drugoj domovini prisutna velika napetost.
„Ne znam kako je ovde u Srbiji, sigurna sam da i vi imate svoje probleme. Vrlo zanimljive probleme. Ne znam kako će se to završiti, ali je prilično zabrinjavajuće. Međutim, ima nade. Moram biti optimista. Polažem veliku nadu u Gretu Tunberg i sve druge mlade ljudi koji kažu, čekajte malo, svi vi gledate u pogrešnom pravcu. Klimatske promene su pravi problem koji zajedno moramo da rešimo. Verujem u mlade, oni mi daju nadu u budućnost“, poručuje Trejsi za kraj.
Autor: Miona Kovačević
Izvor: Nova.rs
Proslavio ju je roman „Devojka sa bisernom minđušom“ (1999), ali i ostale knjige Trejsi Ševalije našle su put do čitalaca. Zapravo, pre bismo mogli reći put do čitateljki jer su protagonisti Trejsininih priča najčešće žene: dve devojčice u viktorijanskoj Engleskoj („Pali anđeli“), dve rođake iz francuske varošice koje dele četiri veka („Devičanski plavo“), majka i ćerka iz plemićke francuske porodice koje su bile inspiracija umetniku da oko 1500. izradi skice za čuvene tapiserije („Dama i jednorog“), povučena Onor koja se iz Bristola seli u Ohajo oko 1850. i suočava sa moralnim pitanjem da li skrivati robove ili ne („Poslednji begunac“), dve zaljubljenice u fosile iz Engleske početkom 19. veka („Izuzetna stvorenja“), udovica Velikog rata koja 1932. stupa u društvo vezilja u Vinčesteru („Jedna nit“)…
Trejsi Ševalije, rođena 1962. u Vašingtonu, od 1984. živi u Engleskoj gde je počela karijeru u izdavaštvu, kao urednik leksikografskih izdanja. Prvi roman objavila je 1997. („Devičanski plavo“), a drugi, „Devojka sa bisernom minđušom“ (1999), vinuo ju je među književne zvezde. Knjiga je pretočena i u film, sa Kolinom Firtom i Skarlet Johanson u glavnim ulogama, a Trejsi je nastavila putem slave i narednim romanima. Najnoviji, „Jedna nit“ (Laguna, 2019) doveo ju je drugi put u Srbiju.
Radnja romana dešava se 1932. u Engleskoj. Vajolet ima 38 godina. U Velikom ratu izgubila je verenika i brata. Nije se preudala. Porodica i društvo gledaju je s visine. Ona odlučuje da to promeni, izgradi svoj život iz početka i da se malim činovima pobune izbori za svoju sreću i nezavisnost.
„Odgajani smo tako da mislimo da je romantična ljubav jedina važna i jedina prava vrsta ljubavi, a kada zađete u neke godine shvatite da nije najvažnija. Ja imam 57 godina pa znam. Ona je samo jedna nit, jedna grana u toj skupini ljubavi, gde je i ljubav prema porodici i, po meni najvažnija, ljubav prema prijateljima. Ova knjiga prepliće i uvezuje sve te niti a sve su neophodne da bi nas učinile potpunim“, izjavila je Trejsi na druženju sa čitaocima u knjižari Delfi u Beogradu.
Gostovala je u Novom Sadu. Interesovanje je bilo ogromno. Samo u Beogradu potpisivala je knjige oko sat vremena.
„Bila sam ovde 2011. ali izgleda da ću morati da dolazim češće, da vam malo dosadim!“, kaže Ševalije na početku razgovora za Nova.rs.
Piše pomoću papira i olovke a radnju svojih knjiga najčešće smešta u istorijski period kako bi pobegla od dosade svakodnevice.
„Ne želim da pišem o ovom vremenu i o svom životu. Ne želim da mislim o sebi sve vreme ili da zvučim kao ja, želim da pobegnem od sebe. Pisanje je način da pobegnem ne samo od onoga što se dešava oko mene već i od rutine, one obične svakodnevice. Ne radi se o tome da mi je život užasan, već samo želim da ga zadržim za sebe. Osim toga, mislim da je važno da ljudima ponudim drugačiju perspektivu na život, šireći im horizonte i da ih tako, bukvalno stvarajući nove dimenzije i prostore, učinim sveobuhvatnijim osobama. Zato pišem o prošlosti“, objašnjava nam Trejsi.
Način na koji piše doista je fascinatan. Kako je i sama priznala, mnogo vremena utroši na istraživanje i na maštu da izgleda kao da zna baš sve zna o vremenu i mestu u koje odvodi čitaoce.
„Moram da vas ubedim da znam šta su ljudi tada oblačili i jeli, kako su izgledali, mirisali. Pokušavam da zamislim sebe uz njih. Teško je i komplikovano. Osećam se kao da svakog dana stvaram neki svet u koji zakoračim i 'držim' ga dok pišem, a onda se on sruši na kraju dana i ujutru moram sve ispočetka“, opisuje nam književnica svoj kreativni proces.
U „Dami s jednorogom“ bavila se nastankom čuvenih tapiserija, u „Devojci s bisernom minđušom“ pokušala da razotkrije život modela sa slike Jana Vermera. Ovaj holandski umetnik nije do tada bio poznat široj javnosti.
„Volim da pišem o umetnosti. Mislim da ono što likovni umetnici odluče da predstave na svojim delima često daje zanimljiv pogled na određeno vreme. Vermera sam otkrila tokom 1955/56. kada su organizovane velike izložbe njegovih dela u Vašingtonu i Hagu. Sve je počelo od toga, a onda sam nadogradila priču. Na 'Devojci s bisernom minđušom' ima toliko misterije u njenom izrazu da sam htela da dokučim šta li je to razmišljala, zašto ga je tako gledala, da li je srećna ili tužna, kakav je bio odnos slikara i modela? Kopkalo me je sve to. A pošto ne znamo ko je bio model, mogla sam da je izmaštam kako sam htela“, rekla je Trejsi.
Skromno je priznala da se i sama oseća pomalo odgovornom što je slika postala toliko popularna da je, delom i zbog njenog romana, naziv „Devojka sa turbanom“ po kojem se vodila u arhivama od 1675, sredinom devedesetih preimenovan u sadašnji.
Iako nam je na početku rekla da pisanjem beži od sebe, onda je priznala da je Grit, junakinja ovog romana, najbliža njenom karakteru.
„Zapravo, Grit i Vajolet (iz romana 'Jedna nit') su međusobno veoma slične, samo što je prva mlađa a druga starija verzija iste osobe. Mislim da sam obema dala mnogo od svoje ličnosti“, otkrila nam je.
Trenutno radi na „pozamašnom romanu“ koji obuhvata razdoblje od 15. do 21. veka i priča o jednoj porodici, lepoti stakla i Veneciji.
Osvrnuvši se malo i na sadašnje vreme, dala je svoju sliku aktuelne političko-društvene situacije u svetu.
„Ima nekih teorija da nam je sada gore nego ranije, da naša deca finansijski žive gore od nas, ali ima mnogo drugih parametara prema kojima možemo reći da su naši životi, ipak, bolji: živimo duže, stopa siromaštva je manja. Sa druge strane, opet, deluje mi kao da se vraćamo korak unazad. Vlada velika nestabilnost. Politika desnice napreduje u Evropi i SAD i to je problematično. Postoji neka čudna mešavina globalizacije i izolovanosti. Koronavirus je savršeni primer za to koliko smo povezani a, dok u nekim zemljama preovlađuje osećaj da ljudi žele da se izoluju i 'izvuku' iz te međusovne povezanosti. To se može videti na primeru neprihvatanja imigranata i, uopšte, ljudi koji su drugačiji. Ne znam šta će se desiti između te dve krajnosti“ ocenjuje američko-britanska književnica.
I Bregzit vidi kao savršen primer za trenutno stanje stvari.
„Mislim da su Britanci glasali za Bregzit jer se mnogi osećaju kao da nemaju kontrolu nad svojim životom i za to krive imigrante. Uskoro će otkriti da to nije problem. Izolovanjem Velike Britanije bićemo van globalne scene, bez ikakvog uticaja, a globalizacija će se ipak nastaviti. Kako ćemo onda mi biti deo toga?“, pita se Trejsi.
Tvrdi da je u njenoj drugoj domovini prisutna velika napetost.
„Ne znam kako je ovde u Srbiji, sigurna sam da i vi imate svoje probleme. Vrlo zanimljive probleme. Ne znam kako će se to završiti, ali je prilično zabrinjavajuće. Međutim, ima nade. Moram biti optimista. Polažem veliku nadu u Gretu Tunberg i sve druge mlade ljudi koji kažu, čekajte malo, svi vi gledate u pogrešnom pravcu. Klimatske promene su pravi problem koji zajedno moramo da rešimo. Verujem u mlade, oni mi daju nadu u budućnost“, poručuje Trejsi za kraj.
Autor: Miona Kovačević
Izvor: Nova.rs
Autor: Trejsi Ševalije
