Trejsi Ševalije: „Otac je moju prvu knjigu opisao rečima 'nije baš sjajno'“
„Često se osećam kao neka loptica koja skakuće na sve strane – toliko toga u mom životu se dogodilo slučajno.
Kada sam bila mala, podrazumevalo se da ću postati pisac. Volela sam da čitam i odlazila sam u biblioteku svake nedelje od svoje šeste do petnaeste godine. Bila sam bibliotekarkina ljubimica. Ali kao tinejdžer doživela sam pad samopouzdanja. Pisala sam priče, ali ih nikad nikome nisam pokazala.
Dosta dobro sam svirala klarinet, i u jednom trenutku sam morala da odlučim da li ću se upisati na univerzitet ili na konzervatorijum. Mnogo više vremena sam provodila baveći se muzikom nego pisanjem, tako da mi se činilo da to ima više smisla. Međutim, moj profesor muzike me nije preterano ohrabrivao – znao je da sam dobra, ali ne i sjajna – pa sam, umesto toga, otišla na koledž u Ohaju. Studirala sam engleski jezik, jer sam zamišljala da ću raditi nešto u izdavaštvu.
Selidba u Veliku Britaniju se dogodila slučajno. Nakon diplomiranja, znala sam da treba da odem u Njujork, ako hoću da radim u izdavaštvu, ali sam bila previše uplašena. Došla sam u London na šest meseci da se saberem, upoznala sam svog budućeg supruga, Džonatana Drorija, i tu sam ostala. Da sam ostala u Sjedinjenim Državama, možda nikad ne bih postala književnica. Potrebno je da budete autsajder da biste pisali.
Moja prva priča 'Ginger' je objavljana dok sam pohađala kurs iz pisanja na književnom institutu City Lit. Radnja je bila o jednoj od mumija iz Britanskog muzeja. Poslala sam je časopisu Fikšn. Na moje iznenađenje, odmah su je prihvatili. Čak su rekli da će mi platiti 100 funti, ali su bankrotirali pre nego što sam dobila bilo kakav novac.
Moji roditelji su bili isključeni i nisu imali nikakve planove za mene. Moj otac je 30 godina radio kao fotograf za Vašington post; moja majka je umrla kada sam imala sedam godina. Kad god bih se, kao odrasla osoba, srela sa ocem, rekao bi mi: 'Ne želim da čujem detalje, ali jesi li srećna?' Odgovorila bih: 'Da', a on bi odmah promenio temu. Kada je objavljen moj prvi roman, 'Devičanski plavo', rekao mi je: 'Dobra knjižica, nije baš sjajna, ali je dobra.' Pomislila sam: 'Joj.' Ali, 'Devojka sa bisernom minđušom' mu se zaista dopala, mislim da je bio ponosan na mene, u tišini.
Ponekad se pitam da li bih nastavila da pišem da ta knjiga nije postigla toliki uspeh. Možda bih se oprobala u novinarstvu ili podučavanju. Ja kao devojčica bih smatrala da je moja karijera u književnosti bila neizbežna, ali ja kao tinejdžerka bih bila zapanjena – stvarno zapanjena – da sam ovoliko postigla.“
Izvor: telegraph.co.uk
Urednik teksta: Laura Silverman
Prevod: Maja Horvat
Kada sam bila mala, podrazumevalo se da ću postati pisac. Volela sam da čitam i odlazila sam u biblioteku svake nedelje od svoje šeste do petnaeste godine. Bila sam bibliotekarkina ljubimica. Ali kao tinejdžer doživela sam pad samopouzdanja. Pisala sam priče, ali ih nikad nikome nisam pokazala.
Dosta dobro sam svirala klarinet, i u jednom trenutku sam morala da odlučim da li ću se upisati na univerzitet ili na konzervatorijum. Mnogo više vremena sam provodila baveći se muzikom nego pisanjem, tako da mi se činilo da to ima više smisla. Međutim, moj profesor muzike me nije preterano ohrabrivao – znao je da sam dobra, ali ne i sjajna – pa sam, umesto toga, otišla na koledž u Ohaju. Studirala sam engleski jezik, jer sam zamišljala da ću raditi nešto u izdavaštvu.
Selidba u Veliku Britaniju se dogodila slučajno. Nakon diplomiranja, znala sam da treba da odem u Njujork, ako hoću da radim u izdavaštvu, ali sam bila previše uplašena. Došla sam u London na šest meseci da se saberem, upoznala sam svog budućeg supruga, Džonatana Drorija, i tu sam ostala. Da sam ostala u Sjedinjenim Državama, možda nikad ne bih postala književnica. Potrebno je da budete autsajder da biste pisali.
Moja prva priča 'Ginger' je objavljana dok sam pohađala kurs iz pisanja na književnom institutu City Lit. Radnja je bila o jednoj od mumija iz Britanskog muzeja. Poslala sam je časopisu Fikšn. Na moje iznenađenje, odmah su je prihvatili. Čak su rekli da će mi platiti 100 funti, ali su bankrotirali pre nego što sam dobila bilo kakav novac.
Moji roditelji su bili isključeni i nisu imali nikakve planove za mene. Moj otac je 30 godina radio kao fotograf za Vašington post; moja majka je umrla kada sam imala sedam godina. Kad god bih se, kao odrasla osoba, srela sa ocem, rekao bi mi: 'Ne želim da čujem detalje, ali jesi li srećna?' Odgovorila bih: 'Da', a on bi odmah promenio temu. Kada je objavljen moj prvi roman, 'Devičanski plavo', rekao mi je: 'Dobra knjižica, nije baš sjajna, ali je dobra.' Pomislila sam: 'Joj.' Ali, 'Devojka sa bisernom minđušom' mu se zaista dopala, mislim da je bio ponosan na mene, u tišini.
Ponekad se pitam da li bih nastavila da pišem da ta knjiga nije postigla toliki uspeh. Možda bih se oprobala u novinarstvu ili podučavanju. Ja kao devojčica bih smatrala da je moja karijera u književnosti bila neizbežna, ali ja kao tinejdžerka bih bila zapanjena – stvarno zapanjena – da sam ovoliko postigla.“
Izvor: telegraph.co.uk
Urednik teksta: Laura Silverman
Prevod: Maja Horvat
Autor: Trejsi Ševalije
