U jeku Hladnog rata, CIA je pokrenula projekat pod nazivom „kulturna diplomatija“, jednu od svojih najdelotvornijih inicijativa. Vodeći se parolom da „vrhunska umetnost proističe iz istinske slobode“, američka obaveštajna služba posegla je za slikarstvom, muzikom i književnošću kao oprobanim sredstvima za promociju zapadnjačkih vrednosti. To je obično podrazumevalo poteze poput finansiranja izložbi apstraktnog ekspresionizma i turneja džez muzičara. Međutim, kada je reč o zemlji koja je svetu podarila Tolstoja, Puškina i Gogolja, i naciji koja, prema rečima jednog od likova iz prvenca Lare Preskot, „ceni književnost koliko Amerikanci cene slobodu“, podrazumevalo se da će pažnja pretežno biti usmerena na pisanu reč. Angažman CIA u predstavljanju Pasternakovog remek-dela „Doktor Živago“ svetskoj javnosti, tema knjige „Tajne koje smo čuvale“, predstavljao je jedan od najviših dometa tzv. kulturne diplomatije.

Tokom 1955. godine počele su da kruže glasine da je Boris Pasternak – poznati pesnik kome je pošlo za rukom da preživi srčani udar i Staljinove čistke, lošeg zdravlja i politički kompromitovan – uspeo da završi svoje najznačajnije delo uprkos svemu. Tokom deset godina, koliko mu je bilo potrebno da napiše obimni istorijski roman „Doktor Živago“, Pasternak je trpeo nezamislive udarce sudbine: njegova ljubavnica Olga Vsevolodovna Ivinska zbog njega je završila u zatvoru; njegov bliski prijatelj pisac Osip Mandeljštam umro je u gulagu; Paolo Jašvili i Marina Cvetajeva, umetnici iz njegovog najbližeg okruženja, izvršili su samoubistvo; bio je slabog zdravlja i pod stalnim nadzorom vlasti. Subverzivno naglašavanje individualnosti i kritički stav prema Oktobarskoj revoluciji učinili su njegovu knjigu nepoželjnom u izdavačkim krugovima širom Istočnog bloka. Kada je tajni izaslanik jednog preduzimljivog italijanskog izdavača dospeo u Pasternakovu daču, očajni pisac mu je predao rukopis uz reči „Ovo je 'Doktor Živago'. Neka obiđe svet.“ Tekst je prvo prokrijumčaren u Zapadni Berlin i CIA je smesta reagovala. Cilj im je bio da objave izdanje na ruskom jeziku i tajnim kanalima ga vrate u piščevu otadžbinu.

Ovi stvarni istorijski događaji predstavljali su idealnu sirovu građu za knjigu Amerikanke Lare Preskot. Roman, koji je nedavno postao predmet sudskog spora zbog tvrdnje piščeve unuke Ane Pasternak da je reč o plagijatu njene biografije Olge Ivinske, poseduje sve elemente uspešnog špijunskog trilera: sjajne likove, pregršt zanimljivih istorijskih detalja koji nam pružaju dobar uvid u jedan prilično bizaran period istorije 20. veka i, naravno, ljubavnu priču. Pokušaj da se od ovih sastojaka izgradi kompleksan i zanimljiv narativ predstavljao bi ozbiljan izazov za svakog pisca, ali ova autorka se nije predavala i na kraju je, nošena ambicijom, ostvarila zacrtani cilj.

Preskotova možda nije savršeni prozni stilista, ali zato na polju karakterizacije postiže izvanredne rezultate. Njen Pasternak je, na primer, izrazito iritantan, teatralan i plačljiv, ali i neodoljivo privlačan junak. Očigledno je da se ozbiljno posvetila istraživanju teme, ponekad možda i previše ozbiljno, ali njen prikaz ljubavne veze između Ivinske i Pasternaka izuzetno je dirljiv i ubedljiv. Roman „Tajne koje smo čuvale“ prodat je u 25 zemalja, a filmski studiji su već pokazali interesovanje za adaptaciju, što znači da pred sobom najverovatnije imamo novi izdavački fenomen. Ipak, najvažnije je to da će ova knjiga čitaocima bez sumnje pružiti jedno izuzetno čitalačko iskustvo.

Autor: Kristobel Kent
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković