Svetislav Basara: Srbija je danas duhovno mrtvija od Đinđića

Zoran Đinđić uopšte nije imao nikakvu šansu da preživi. U stvari, čudo je da je poživeo i do 2003. Doduše, mogao je preživeti pod uslovima pod kojima on verovatno ne bi ni želeo da preživi, a to je da ne dira stari poredak stvari, da ne kvari lopovske biznise, da se uhvati u kozaračko kolo, da se „utali“ i da povazdan okreće srpski vekovni molitveni mlin sa mantrama o Vidovdanu i Kosovskom zavetu, kaže Svetislav Basara.

Ovaj razgovor za Danas napravljen je pred beogradsku promociju njegovog novog romana „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, koja je održana 12. marta, na 23-godišnjicu od ubistva našeg prvog demokratskog premijera. Roman je nedavno objavila Laguna, a njegovo predstavljanje u Bukmarker knjižari Delfi SKC bilo je više od književnog događaja, koji je okupio i neke od prijatelja i nekadašnjih saradnika Zorana Đinđića…

Basarina ideja „šta bi se dogodilo kada bi ubijeni premijer dobio priliku da sam ispriča svoju priču“, zapravo je, kako smo mogli da čujemo, ogledalo današnje Srbije, razotkrivanje nacionalnih zabluda, mentaliteta, ideologija, „metka koji je posle višegodišnjeg putovanja kroz politiku mitologije, memoranduma, kroz Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, Prištinu…“, 12. marta 2003. stigao u Beograd, i ispred sedišta Vlade ubio Đinđića.

O svemu tome, i o svojoj ličnoj nameri sa romanom „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, Basara (putem mejla) govori za Danas, a mi vam prenosimo deo.

„Čudo jedno koliko je čoveka delić sekunde posle smrti baš briga što je mrtav. Kad sam 12. 3. 2003, posle mnogo natezanja i promašaja konačno upucan, onako kurvanjski, zguza – iz ko zna kog po redu pokušaja – tri dana pojma nisam imao da sam mrtav. Tako to ide kad ti pucaju u leđa, umreš na neviđeno“… Ovako počinje Vaš novi roman „Đinđić: memoari s onu stranu groba“, u kojem je narator sam pokojni premijer. Kakav je osećaj pisati u ime čoveka koga ste poznavali i koji više nije živ?

Imao sam već iskustva sa pisanjem u ime ljudi koji nisu živi – retki su pisci koiji nemaju takvo iskustvo – ali ovo je bio prvi put da pišem u ime čoveka koga sam poznavao i veoma cenio. Vodio sam računa da ponešto od onoga što je Đinđić govorio i pisao – a što se odlično uklapalo u fikcionalno tkivo priče – verno prenesem i da to označim kurzivom ili znacima navoda, u svemu ostalom puštao sam imaginaciji na volju. Vodeći ipak računa da konstruisani – ne rekonstruisani – Đinđić koliko je to moguće „liči“ na Đinđića kakav je bio za života, da u tekst transponujem bar deo njegove energije, vedrine i lucidnosti. Izgleda da sam bar delimično uspeo.

Pre neki dan se dopisujem preko Vibera sa bivši šefom Đinđićevog kabineta Sinišom Nikolićem, koji je upravo bio pročitao roman, pa mi piše: „Da, Zoran bi garant rekao: je l’ ima neko ovde da radi, nego samo kenjate i čekate da ja ustanem iz groba? E, zabole me da me dva puta streljaju zbog vas dramosera“.

Mnogo je bilo teže izboriti se sa kontaminacijom teksta odvratnom faktografijom, još je bilo neprijatnije pominjanje makar i izvitoperenih imena ljudi koje bih, da je to ikako moguće, najradije zaboravio, a bez faktografije i imena nije moglo.

I u prethodnim romanima – „Gnusoba“ (2013), „Rekapitulacija“ (2023), „Minority report – podcast“ (2024) bavite se Đinđićem i njegovim ubistvom. Pored toga što to vidite kao „zlatno doba srpskog pokvarenjaštva“, šta je Vaš lični razlog zbog koga se iznova vraćate ovoj tragediji?

Zašto se iznova vraćam „ovoj tragediji“, koja je, kako ćemo videti, tragedija u najdoslovnijem antičkom značenju pojma? Ponajpre zato što je to bilo prljavo i bedno ubistvo dobronamernog čoveka, potom što je javnim pogubljenjem Zorana Đinđića likvidirana poslednja (ili bar za jako dug period poslednja) šansa da se ovo društvo izvuče iz negativne spirale, da uhvati poslednji voz za stvarnost, da se prene iz orijentalne čamotinje i iskorači iz cikličnih zlatnih doba pokvarenjaštva, od kojih je ono u kome je ubijen Đinđić verovtano najbednije, najjadnije i najodvratnije.

Inače, kad god kažem ili napišem „zlatno doba srpskog pokvarenjaštva“, srpski pokvarenjaci kažu: „Evo ga, pljuje po svemu što je srpsko“. To je jedna od najmoćnijih alatki ovdašnjeg pokvarenjaštva. Ona zapušava mnoga usta. Moja ne. Naravno da je to čista glupost. Pojedinačno uzeti, Srbi nisu ni bolji ni gori, ni čestitiji, ni pokvareniji od ostatka svetske populacije, avaj, imaju peh da žive u animističkom supkulturnom ambijentu i pretpolitičkom antisistemu koji idu na ruku pokvarenjacima i pokvarenjaštvima svih vrsta.

Na to je Đinđić mislio kad je rekao: „Svudge ima korova, ali samo se u Srbiji zaliva“. U stvari, rečenica „zlatno doba srpskog pokvarenjaštva“ je razrada tog Đinđićevog hirurški preciznog zapažanja.

„Pucajući Đinđiću u srce, Srbija je sama sebi pucala u slepoočnicu, sama je sebi prosula mozak“. Danas, dvadeset tri godine kasnije, ko je više mrtav – Đinđić ili Srbija?

U smislu u kome kolektivi mogu biti mrtvi – dakle, u duhovnom, ne u bilo kom smislu – Srbija je neuporedivo mrtvija. Svako ko pamti devedesete – koje su u mnogim aspektima bile opasnije, oskudnije i teže od ovih godina – setiće se da je uprkos svim tim teškoćama bilo mnogo više društvne energije – mislim na pozitvnu, loše je uvek u izobilju – i nemerljivo više forward leaninga; izbegavam tuđice, ali ova govori upravo ono što hoću da kažem, a može se samo krajnje rogobatno prevesti.

Đinđića što se tiče, moram napomenuti da je njegova smrt jednokratna, da je gramatički korektno reći „biti mrtav“, ali da biti mrtav nije trajno stanje. Jeste Đinđić ubijen, ali je ubijen jednom zasvagda, jeste umro, nije više ovde – ponekad pomislim da je za njega dobro što nije – a gde je: to pitanje nema smisla jer je smrt – pogotovo nasilna i mučenička – kapija koja vodi u domen koji u romanu zovem „tačka singulariteta“, u kome nema temporalnosti, spacijalnosti, nema nikavih „ovde-onde“, „pre i posle“, i o kome se ništa ne može reći, jer se o njemu ništa ne zna. Ne može se to zamisliti – nezamislivo je – ali kad bi bilo moguće, ne bih mogao zamisliti situaciju u kojoj Đinđiću nije bolje nego nama živima.

Šta je bila Vaša namera sa četvrtim romanom, u kojem nas s one strane groba gleda ubijeni premijer?

Ako se u književnosti može govoriti o namerama, onda namera ovog romana nije bila da ubijeni premijer gleda nas, s one strane groba, nego da mi pogledamo premijera u grobu i da se zapitamo: zašto je tamo? Druga „namera“ je da političkim pozadincima i svedocima-saradnicima atentata – koji su među prvima pokupovali primerke romana – pošaljem sledeću poruku: OK, fukaro, izvukli ste guzice, ali uhvaćeni ste na delu spuštenih gaća, sa pištoljem koji se dimi u ruci.

„Moje pogubljenje bilo je trijumf darvinizma, nužnost evolucije, u kojoj ne pobeđuju najbolji nego najprilagodljiviji nekrofilskoj životnoj sredini. Nije to bila politička borba, bila je to borba za opstanak…“, kaže Đinđić u ovim „memoarima“. A mi se sećamo kako je atmosferu pred njegovo streljanje podizao i novinar uvažene „demokratske, građanske“ reputacije A. T, koji je pisao „Ako Đinđić preživi, Srbija neće preživeti“. Da li je Đinđić u ovom našem oduvek primitivnom mentalitetu, istorijskoj i društvenoj pogrešnosti i psihopatologiji uopšte imao šansu da preživi?

Nije imao nikakve šanse. U stvari, čudo je da je poživeo i do 2003. Kao savremenik i fakultatitvni saučesnik petooktobarskih i postpetooktobarskih zamešateljstava, dugo vremena sam – sve do pre pet-šest godina – mislio da je bilo šansi ne samo da Đinđić preživi nego da ostvari bar jedan deo onog što je bio naumio.

Doduše, Đinđić je mogao preživeti pod uslovima pod kojima on verovatno ne bi ni želeo da preživi, a to je da ne dira stari poredak stvari,da ne kvari lopovske biznise, da se uhvati u kozaračko kolo, da se „utali“ i da povazdan okreće srpski vekovni molitveni mlin sa mantrama o Vidovdanu i Kosovskom zavetu.

Kad su politički pozadinci iz duboke čaršije videli da Đinđić misli ozbiljno, da je pokrenuo procese dovršavanja razvaljene države, i da bi nešto od reformi moglo i da uspe – ponešto i jeste uspelo – na Velikom Vijeću triper- koalicije patriotskih stranaka, akademika, džeparoša, narko-dilera, nacionalnih veličina, kurvi iz Picinog parka i odmetnutih tajnih policajaca pala je odluka da se Đinđić ubije.

Možda bi politički pozadinci dvaput razmislili pre nego što narede – „pali“ – da i takozvana demokratska javnost nije saučestvovala u difamacijama Đinđića i stvaranju atmosfere linča; naprosto: malo je ko razumeo šta Đinđić zapravo hoće, svi su hteli sve i to odmah, i da je ovo moja kolumna, a ne intervju, eksplicitno bih rekao šta su (zasluženo) dobili u i koju telesnu šupljinu su to dobili.

Autor: Radmila Radosavljević

Izvor: danas.rs