Stefanu Mitiću koji je svoje prezime opredelio da ponese umetničke motive (te ga preimenovao u „tićMi“), možda s početka pisanja knjige koja je vrlo brzo pobrala priznate nagrade u oblasti dečje književnosti („Ja sam Akiko“, Laguna (2018)), nije ni padalo na pamet da svog književnog junaka, malenu devojčicu Akiko, opredeli za protagonistu proze za najmlađe. Ali je, biće, svemu tome godila nepatvorena priroda sveta koji okružuju devojčicu sa pegicama, i svaki vid upotrebe „naivnog“ gledanja na ljudsku civilizaciju posmatrao bi se, iz ugla, recimo, stručne javnosti, kao neiskusno i amatersko koncipciranje psihologije glavnih likova; ili, na primer, neopravdana i neobjašnjiva sveznanost koja je Selindžera opasno koštala u poslednjoj knjizi koju je za života objavio, „Simor: uvod“. Simor Glas nije u desetoj godini mogao znati kako funkcioniše točak filosofije istorije, ali Akiko tome i ne teži, te je autor izbegao mnoge od opasnih privida koji nastaju kad se očima nepokvarenih detinjstava želi slikati realnost viđena isključivo iskustvom i promašajima potrošenih kostiju. Realno je da Akiko vidi, registruje, opazi, snimi, čak i pod pretpostavkom da nam njena saznanja ne mogu u životu poslužiti.

Ne bi bilo poželjno sveščicu koja može biti i bajka, i roman, i novela (u isto vreme) po svaku cenu svrstavati u fioke književnoteorijske klasifikacije. Autor je, čini mi se, iznad toga. On je pisac izrazite mašte, stihodelja koji se hvata asocijacija i predmetne pojavnosti uglavljuje u ritam rečenice: predmet ili želja opisuju se onim tempom kojim rečenica traje, sve do izdisaja, pa se može desiti da usled nedostatka melodičnosti otpadne i literalizacija nagoveštavanog. Ali ne smeta što ponekad autor omane u poentiranju, jer pesmu pisati često podrazumeva oslanjati se na muzikalnost celine, na efekat koji dobro poentirani slog može da izazove u našim čulima, pa je neukusno parcelisati svet malene Akiko: koji je priroda koja se budi i cveta, koja u razgovorima ove devojčice i nje iznova buja, smlaćena nerazumevanjem zrelih ljudi koji iz dana u dan zaboravljaju iz čega su potekli. Ljudski rod je velika mašta, ali prazna i obesmišljena vera.

Pesnička imaginacija kojom se rukopis pisao – „napisao za nedelju dana“ – opravdava autorovu iskrenost da se „krčkao“ godinama. Zato je tekst morao da nastaje brzometno, poput signalne rakete, uvis prema vazduhu, da označi gde to gori, i gde vatra još ne prestaje. Kao da zemlja više nije mogla da zadrži raskalašni vodoskok, reči su u pomahnitalom ustrojstvu ritmike ipak obrazovale neku celinu. Ona se ne deli pravilnim linijama fabule (fabule zapravo i nema) i prati taktiku kazivanja naratorke. Ujednačenim trasiranjem pripovednih celina, koje se okružuju oko pojedinih značenja ili pojava (otac, Baobaba, Marsel, škola) lakše se i preglednije sagledava čitav Akikin svet. Svaki element bitan je, i opažanje nekoga za koga je celokupna ljudska pozornica nešto novo zapravo je najbitniji kritički materijal koji je autor isticao kroz celu knjigu – da granice nisu potrebne, da kvare zajednicu i slogu među ljudima.

Odnosi između Akiko i sveta su raznoslojni. Baobaba, magično drvo koje predstavlja tradiciju metanaturalnih predstava u književnosti, prelazi granicu fantastičnog dekora i postaje sagovornik. Otelotvoruje se u mudro biće koje devojčicu treba da izvede na pravi put. Našavši se na retko izvornoj strani, on u stvari radi na vraćanju prvobitnog poretka u kojem je čovek bio odan prirodi. Povratak prirodi verovatno je jedan od malog izbora načina da se čovek spase svoje ludosti i želje za uništenjem.

U Akikinom ocu mi vidimo svet nas samih. „Tata stalno ima košmare“, devojčica kaže. Ona opisuje taj svet u kojem su slike bez ramova, razlivene po zidovima. Ona brzo shvata „da su ljudi u stvari izumrla vrsta“, uz očevu asistenciju. Slova sa natpisa hotela otpadaju, iako će nam takav trenutak dozvoliti da se poigramo i sa unapred zaključenim naslovima. Posredno se tu daje osvrt i na školovanje, tokom kojeg „vrata škole nisu vrata“ no (...) „kalup“. Ocene iz geografije, biologije, istorije ne služe ocenjivanju znanja, već poslušnosti.

A kad Marsela sretne Akiko će pomisliti da je pronašla idilu života. U tim pogledima koji ćute, koji su nemi i već unapred jasni, Akiko neće pustiti suzu, jer bi se osramotila, a ona je u protivljenju svemu na ovom bizarnom svetu naučila da mora biti jaka. Zato je za nju čudno kada na samom kraju svoga puta ona upoznaje nekog ko voli samu činjenicu da je ona upravo takva – hrabro malo stvorenje koje će nas za mnoge godine zaduživati svojim iskrenim stavom i nepokvarenom (dečjom) srećom.

Autor: Ivan Đurđević