Čudo jedno! – koliko smo puta to uzviknuli.

A čitajući bajkovni roman „Barbara, Kata i dva čuda jedna“ Rastislava Durmana, sigurno ćemo, kako i sâm naslov kaže, bar dva puta to isto uzviknuti.

Prvo, čudno će nam biti zbog čega je u naslovu spomenuta samo jedna Kata, kad ih ima dve, dok će nam drugo čudo predstavljati upravo taj poslednji deo naslova, koji deluje paradoksalno, a zapravo je sasvim logičan prikaz relativnosti jedne spontane izjave, jer reakcija koju prati takvo iščuđavanje najčešće i nije izazvana nikakvim natpirodnim ili nadrealnim čudom za koje se mislilo da postoji samo u bajkama.

Naprotiv, čudima iz bajke uopšte se ne čudimo, jer znamo da im tamo i jeste mesto, pa bi zato u ovom slučaju potencijalno treće čudo trebalo da izostane, ali kad bi postojalo, opet bi se ticalo naslova, odnosno prvog navedenog imena.

Kao što se u bajkama ne čudimo bićima poput zmajeva i aždaja, tako se ne čudimo ni kad životinje mogu da razgovoraju sa ljudima, pa ne treba da nas iznenadi što je u Durmanovom romanu guska Barbara ravnopravni sagovornik svoje gazdarice Kate, a da je i sama Barbara veoma bitan lik dokaz je to što je njeno ime istaknuto već u naslovu.

Poigravajući se bajkom kao žanrom i čudom kao karakteristikom tog žanra, Durman se istovremeno poigrava odnosom između bajkovnog sveta koji je stvorio svojim romanom i izmaštanih svetova koji stolećima opstaju u već dobro poznatim bajkama, mitovima, legendama, predanjima.

Nije lako pomoću konkretnih primera pokazati kako bi svet koji je toliko opsednut digitalizacijom mogao pronaći sebe u pričama koje su većinom nastale u drevna vremena i bile prilagođene tadašnjim shvatanjima, vrednostima i načinu života – ali, upravo će nas ovaj roman podsetiti da pojedine priče nikada ne zastarevaju i da se pouka koju nose zaista može primeniti u svakoj prilici i svakom vremenu, bez obzira na to što magarac odavno nije osnovno prevozno sredstvo i što više niko ne mašta da će sresti siroticu koja je zapravo careva kći.

Naravno, ni u vremenima kad su takve priče nastale niko nije išao do samog Sunca da traži njegovu kćer niti se kod raznih životinja raspitivao treba li da se dobrovoljno preda zmijinom jeziku, a sigurno je da niko ni tada nije doslovce verovao u ono što bi u takvim bajkama čuo, ali upravo je to ono što ih čini svevremenim, jer ako su tako nerealne (nekad nerealne i do apsurda) mogle da oplemene tadašnji realni svet, zašto ne bi mogle to da postignu i u sadašnjem svetu – tim pre što bi današnji svet mogao biti najbolji dokaz da je ostvarivo ono što je nekada i postojalo samo u bujnoj mašti pripovedača.

Ukrštajući shvatanja jedne bake, koja veruje da bajke i dalje mogu biti zanimljive i korisne najmlađim generacijama, sa shvatanjima i sistemom vrednosti njene unuke, Durman je mnogo više spojio nego što je suprotstavio dva različita sveta, koja u početku zaista jesu bila suprotstavljena, ali se pokazalo da upravo njihove različitosti čine da se još bolje međusobno uklope i sastave.

Obogaćen ne samo klasičnim bajkama i legendama – koje su tek ponegde menjane u odnosu na izvornik, ako je za tim bilo potrebe – nego i ilustracijama koje dočaravaju detetovu maštu u sredini koja inače ne ostavlja mnogo prostora za kreativnost, Durmanov roman stvara pred čitaočevim očima jedan toliko jednostavan i do čuđenja običan svet, da bi čitalac i zbog toga mogao doći u iskušenje da spontano izgovori već citirani izraz.

Jer ako ovo i dalje jeste svet kome se ne može ugoditi i u kome je najčudnije postalo ono što je zapravo najjednostavnije, ipak taj svet može ugoditi svakome ko ume da prepozna njegove drevne pouke i da ih primeni na vrednosti sopstvenog sveta.

Autor: Dušan Milijić