Ivana Dimić je od običnih, često i od potpuno banalnih detalja, pojmova i motiva načinila zanimljive i neobične priče koje obimom često ne premašuju jednu stranicu, ali zato kvalitetom mogu premašiti ne samo neke duže pripovetke, nego i pojedine romane.

S obzirom na to da je većina priča bila već ranije objavljena i s obzirom na to da je Ivana Dimić odavno poznata čitaocima kao majstor kratkih proznih oblika, stoga se u antologiji „Sve u svemu“ neće naći ništa neočekivano niti neobično kad je u pitanju dotični autor – ali, ako se ova zbirka sagleda u širem kontekstu, ona je svakako jedan od bisera savremene srpske proze, jer nije specifična samo na umetničkom i stilskom, nego i na formalnom planu.

Iako se uglavnom označavaju kao kratke priče, ipak je teško strogo žanrovski odrediti prozne tekstove Ivane Dimić, jer neke su priče toliko kratke da bi čak i uz taj pridev trebalo dodati novu odrednicu kako bi preciznije bile definisane. Mogu se, naravno, okarakterisati kao minijature, mada u nekim slučajevima podsećaju na fusnote (s tim što čitaoci sami treba da zamisle na koji se pojam fusnota odnosi), ali uopšteno gledano, najčešće su to magnovenja, meditacije, ponekad i razmišljanja u dokolici koja naizgled deluju besmisleno – zapravo, ona bi i ostala besmislena kad ne bi postojao niko ko bi ih pretočio u pravu umetnost.

Za mnoge se priče može reći da su nastale u trenucima kad se to najmanje očekuje, ali kad se baš takvi trenuci iskoriste i kad se pusti mašti na volju, sve da inspiracija traje momenat ili dva, iz toga proizlaze kratke ali zapravo veoma kompleksne priče. I upravo zato što je autorka dozvoljavala da je ponese trenutak, ponekad su i sami naslovi pomalo čudni kao da su nasumično izabrani, ali upravo se iza takvih naslova kriju priče koje svojom lepotom prelaze granice proze i, može se reći, zadiru duboko u poeziju, tako da bi se neke priče bez problema mogle protumačiti i kao pesme u prozi.

Već je rečeno da je antologija „Sve u svemu“ neuobičajena i zbog same forme, jer je tako sastavljena kao da raspored priča, pored samog njihovog sadržaja, treba kod čitalaca da pojača utisak, naročito kad se neprestano smenjuju priče koje zauzimaju polovinu stranice i priče od po tri-četiri stranice – ovim se stvara ritam koji nagoni čitaoca da nakon svake završene priče odmah otpočne sa čitanjem sledeće, a same su priče na taj način povezane u neraskidivi niz čak i kad između njih stoji podatak da izvorno ne potiču iz iste zbirke.

Iako svaki lanac preti da se raspadne kad mu nedostaje samo jedna karika, Ivana Dimić je čak i takvu prazninu uspela da pretvori u priču, naslovljenu upravo kao „Karika koja nedostaje“, gde se autorka osvrnula na prošlost svoje porodice, ne dopustivši da jedna tragična sudbina ostane zaboravljena niti da lanac porodične hronike bude prekinut.

Sasvim drugačiji na formalnom planu jeste „Zastoj“, ali i ova priča predstavlja prevazilaženje jednog koraka i dokaz da čak i momenat kad inspiracija jenjava može sâm po sebi biti inspirativan i plodonosan.

Pored raznolikosti na formalnom planu, uočljivo je i brzo smenjivanje tema i motiva, tako da se priče kreću u rasponu od autobiografskih i realističkih do fantastičnih i grotesknih, a da je pritom sve napisano sa iste autorske distance i karakterističnim stilom kojeg se Ivana Dimić drži maltene od prve do poslednje priče. Nije na odmet spomenuti da su priče nastajale u vremenu dužem od četiri decenije, no izgledaju kao da su sve napisane u jednom dahu, tako da niz koji bi se od njih sačinio delovao bi kompaktno i neraskidivo sve i ako ne bi bio primenjen hronološki princip, sve i kad priče ne bi bile raspoređene na osnovu originalnih izdanja.

Svaki će se čitalac, a to je možda najvažnije, pronaći bar u nekoj priči, jer svako ima trenutke kad zagledan u jednu tačku razmišlja o nečemu što zaista deluje nevažno, štaviše kao obično ubijanje vremena – ali, Ivana Dimić je i takvo ubijanje vremena pretvorila u „uzimanje“ vremena, uspevši da od naizgled nebitnih i usputnih misli načini tekstove za koje, napomenuto je već, ponekad nije lako da li su vrhunska proza ili vrhunska poezija.

Pravu svrhu svog stvaralaštva Ivana Dimić objasnila je na lep, sažet i upečatljiv način u priči „Ima li koga?“, koja je preuzeta iz istoimene zbirke, a koja se sada, možda ne slučajno, nalazi otprilike na sredini antologije „Sve u svemu“ – kao da na trenutak autorka lično skreće pažnju čitaocima pre nego što nastavi da ih vodi kroz svoj svet u kome se neverovatnom brzinom smenjuju uobičajenosti sa čudesima, realan prostor sa imaginarnim likovima, svakodnevni poslovi i razmišljanja sa filozofijom i metafizikom, pa i banalnost sa umetnošću.

Sve u svemu, Ivana Dimić ne treba da menja svoj običaj da čitaocima daruje neobične priče.

Autor: Dušan Milijić